Velika ideja

Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nadjete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije – kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati… Ne!

Dostojevski- Zli dusi

Zacudjuje me uvek

Zacudjuje me uvek, sve dok smo toliko spremni mudrovati o drugim sdrzajima, siromastvo ideja koje imamo o smrti. To je dobro ili je lose. Ja se nje bojim ili je zovem (kazu oni). Ali to takodje pokazuje da nas nadilazi sve ono sto je jednostavno. Sta je plavo i sta da mislimo o plavom? Istu poteskocu predstavlja smrt. o smrti i bojama ne umemo raspravljati. Pa ipak, vrlo je vazan ovaj covek preda mnom, tezak kao zemlja, koji unapred oblike moju buducnost. Doduse, mogu li ja zaista misliti na nju? Kazem sebi : ja moram umreti, ali to nista ne znaci jer mi ne uspeva da u to poverujem, buduci da mogu imati iskustvo samo o smrti drugih ljudi. Video sam ljude kako umiru. Video sam, narocito, kako umiru psi. Kad bih ih dotakao, bio bih potresen. Mislim dakle : cvece, osmesi, ceznja za zenom, i shvatam da sav moj strah pred smrcu dolazi od moje ljubomore prema zivotu. Ljubomoran sam na one koji ce ziveti i za koje ce svece i ceznja za zenom sacuvati sav svoj smisao krvi i puti. Zavidan sam jer previse volim zivot a da ne bih bio sebican. Covek se nadje tamo oboren jednog dana i slusa kako mu govore “Vi ste jaki i zato moram biti iskren prema vama : mogu vam reci da cete umreti“. Biti tamo sa celim svojim zivotom u rukama, sa citavim svojim strahom u utrobi i idiotskim pogledom. Sto znaci ostalo : valovi krvi udaraju o moje slepoocnice i cini mi se da cu zgaziti sve oko sebe.
Ali umiru ljudi protiv svoje volje, uprkos svemu sto ih okruzuje. Govore im : “Kad ozdravis…“, a oni ipak umru. Ja to ne zelim. Jer ako ima dana kad priroda laze, ima i dana kad rekne istinu.

Pirovanja, Alber Kami

Probudjena svest

Kao da sam seks za sebe nije odvise veliko cudo i velika misterija, isto tako u najmanju ruku kao i dodir dveju estetickih ideja – kako bi pristao on da je ljubav! Ali i sama esteticka ideja na cemu se rascvetala? Zgrozili su se usamljenici na pomisao nauke da je njihova verska ekstaza hranjena stalno njihovom polnom gladju. Kao da tvoj odnos sa Bogom postaje manje vazan i divan ako ide kroz mudrost seksa i apetit njegov, a ne preko srca samo tvog i misli. I ako je u veri neophodno otkrovenje, zar nije i to jedno otkrovenje…?

R. Petrovic, “Probudjena svest“

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot.

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.
I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.
– A nije?
– Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.
– Sta hoces da kazes?
– Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.
– A nije tako?
– Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.
– A zatim?
– Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.
– I onda?
– Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.
– I sta se dogadja?
– Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.
– Kakva tuga.
– Da.
– Ali nije neizbezno, zar ne?
– Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne.

Andea de Karlo – Pravi život

Ako ide polagano, covek se izvrgava suncanici

“Ako ide polagano, covek se izvrgava suncanici. No, ako ide prebrzo, covek se uznoji i u crkvi ga zahvati vrucica.” Imala je pravo. Nije bilo drugog izlaza.
Cesto sam tada mislio, kad bi me neko prisilio da zivim u kakvom deblu suvoga stabla, bez ikakva druga zanimanja osim da gledam povrsinu neba nad svojom glavom, da bih se malo-pomalo na to priucio. Ocekivao bih let ptica ili susret oblaka kao sto sam ovde ocekivao cudnovate kravate svoga advokata i kao sto sam, na drugom svetu, strpljivo cekao do subote da privijem na se Marijino telo. A ako dobro promislim, ja nisam bio u suvom deblu. Bilo je i nesretnijih od mene. To je uostalom, bila ideja moje majke, i ona je cesto ponavljala da se covek napokon na sve nauci.

A.Kami.

Najdrskija misao

Da, neki put se najdrskija misao, misao na prvi pogled nemogucna, toliko jako ucvrsti u glavi da je covek najzad smatra kao nesto ostvarljivo…I ne samo to: ako je ta ideja u vezi s nekom jakom, strasnom zeljom, onda je covek, bogami, smatra, na kraju krajeva, kao nesto fatalno, neizbezno, unapred odredjeno, kao nesto sto nikako ne moze da ne bude, sto se mora dogoditi. Moze biti da je u vezi sa tim jos nesto, nekakva kombinacija predosecanja, neko neobicno naprezanje volje, samootrovanje svojom sopstvenom mastom; ili mozda jos nesto drugo, ne znam…

Kockar, Dostojevski

Predeo slikan cajem

“Moja dusa je device koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao sto se umivam svakog jutra kao sto se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice , imam svoj nebeski pralik. Moju rec neko je vec izgovorio negde gore pre mene, moja rec samo sledi svoj nedostizni uzor. I ja zudim da se pesmom priblizim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uci o svojoj drugoj, nevidljivoj bozanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja rec i moj glas samo polovina Reci i polovina Pesme i uci me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer , Duh dise kad hoce i na koga hoce. Inace, zasto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuca. Zasto je covek sredom glup i za utornik , a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni vise nije citljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine . Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog zivota ostadose samo brkovi o koje mozes da ocistis zube.
Zato ja trazim Onog ko ce mi umesto mene procitati i tumaciti knjigu moje sudbine. Ko ce mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao sto nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode ( jer ovde su sve takva bica sto imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne moze imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao sto oci gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj racun. Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo sto ovde postoji i moze se spoznati na ovom svetu) ucim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takodje simbol i ucim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duse. Moj nebeski ljubavnik meri: sta su drugi nama nazao ucinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: sta smo mi drugima nazao ucinili. Ako me ka nebu vuce moj nebeski ljubavnik kojeg naslucujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj zivot, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duse, knez oblasti nocne, ubica mog glasa, koji ce se neminovno jednom pojaviti da me odvuce u podzemlje, u cutanje i smrt. Zato sam zelela da nadjem onog prvog pre no sto me nadje drugi.”

Predeo slikan cajem, Milorad Pavic

Ideje i izbori

Sicusna promena danas dovodi nas do dramaticno razlicitog sutra. Postoje velicanstvene nagrade za one, koji izaberu strme teske puteve, ali godine skrivaju te nagrade. Svaki izbor cinimo u ravnodusnom slepilu, a svet oko nas ni za sta nam ne jemci.
Jedini nacin da se izbegnu svi zastrasujuci izbori je da se napusti drustvo i postanje pustinjak, a to jeste zastrasujuci izbor.
Odnos je izrazavanje ideje i izbora. Pogledaj oko sebe – sve sto vidis i dotices, nekada je bila nevidljva ideja dok neko nije odlucio da je ozivotari.
Ne mozemo dati novac siromasnom alternatvnom ja u drugim vidovima prostora i vremena, ali mozemo im dati ideje koje oni mogu pretvoriti u bogatstvo, ako to izaberu.

Richard Bach „Jedno“

Junak naseg doba

Ali i jeste neka neshvatljiva naslada kad ovladas mladom dusom sto tek rascvjetala.Ona je kao cvijetak kojemu najljepsi miris ishlapi od prve suncane zrake;treba ga u taj cas ubrati, namirisati ga se i baciti ga na cestu; mozda ga tkogod podigne! Ja osecam u sebi onu neugasivu zedju koja sve guta sto god putem sretne; ja gledam boli i radosti drugih sa samim sobom, kao hranu koja mi podrzava dusevnu snagu. Mene samoga ne moze vise strast da obezumi; prilike su u meni ugusile castoljublje; ali ono se ipak pojavilo u drugom obliku, jer castoljublje nije drugo nego zedja vlasti , a meni je najveca naslada — podvrci svojo volji sve sto me okruzava. Probuditi osjecaj ljubavi, odanosti i straha prema sebi – nije li to prvi znak i najveci trijumf vlasti? Da budes nekomu razlogom boli ili radosti , a da nemas na to nikakva posebnog prava – nije li to najsladja hrana naseg ponosa? A sto je zapravo sreca? Nasicen ponos. Kad bih ja sebe mogao smatrati za najbojleg i najmocnijeg covjeka na svijetu, bio bih sretan; kad bi me svi ljubili, nasao bih u sebi beskrajna vrela ljubavi. Zlo radja zlo; prva nam bol pokazuje  kako je ugodno druge muciti.Ideja zla ne moze ti uci u glavu , a da je ne bi zazeleo i ostvariti.Ideje su – organski stvorovi, rekao je netko; vec kad se rode dobiju oblik , a taj oblik je cin. Onaj u cijoj se glavi rodilo vise ideja, onaj i viseradi. Zato genij, prikovan za cinovnicki stol, mora umrijeti ili s uma sici, upravo kao sto covjek jake konstitucije umire od kapi ako neprestano sjedi i skromno se vlada.
Stasti nisu drugo nego ideje u prvom svom razvitku; one su svojina mladog srca i glup je onaj tko misli da ce one za citava zivota njime vladati. Mnoge se mirne reke pocinju bucnim slapovima, a nijedna ne skace i ne pjeni se do samog mora. Ali taj je mir cesto znak velike , iako skrivene snage;kad su misli pune i duboke , ne mogu bijesno da provale, dusa koja pati i koja se raduje, daje sebi o svemu tacan racun i uverava se da tako mora biti; ona zna  da ce je bez oluje isusiti stalna sunceva zega ;ona se prozimlje svojim vlastitim zivotom — mazi se i kaznjava kao ljubljeno dete. Samo u tom visem stanju poznavanja samog sebe moze covek oceniti Bozju pravednost.
Citajuci ovu stranicu, vidim da sam zastranio od svog predmeta… Ali cemu?… Ta ovaj dnevnik pisem ja za sebe , pa zato ce sve sto u nj unesem, s vremena biti dragocena uspomena…

,,Junak naseg doba“  M.J. Ljermontov

Zlo i nesreca ne dolaze od Boga

Zlo i nesreca ne dolaze od Boga, nego od coveka. Sve bede medu ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugome. U prirodi nema sreca i nesreca, nego ima samo smrt i život. Covek je najveca štetocina na zemlji. Sve velike stvari izgraduju samo veliki ljudi, a ljudske gomile samo ruše; mali ljudi sve sravnjuju sa zemljom. Koliki je covek rušilac po instinktu, to su svagda pokazivali ratovi. Šta je sve uradio u Rimu Alarik samo za tri dana boravka, i Genserik za cetrnaest dana, bar ako je verovati hrišcanskim piscima. Ali šta su tek poradili hrišcani, vojnici vojvode Burbonskog, za vreme pape Grigorija VII, u tom istom hrišcanskom Rimu; a šta uopšte po ostalim gradovima napraviše hrišcani u borbi protiv paganstva. Nema ni jedne religije koja nije bezbožno rušila, kao što nema ni jednog coveka koji u svom životu nema nekoliko sitnih zlocina. Veliki ljudi su netrpeljivi medu sobom, jer su surevnjivi, ali mali ljudi su neiscrpni u svojim zlocama prema boljim od sebe. Mali ljudi se uvek šegace sa velikim ljudima, a veliki ljudi se cesto šegace sa krupnim stvarima. Jedan od tvoraca renesanse, prosveceni papa Leon X, platio je stotinu zlatnih cekina za jedan epigram da napakosti nekom coveku kojeg je mrzeo; a na Kapitolu je ovencao jednog škrabala da se podsmehne lovorima kakve je nekad primio i Petrarka. Kad se uzme koliko na svetu ima ludaka, zatim glupaka, zatim podlaca, i najzad bezlicnih i bezbojnih ljudi, covek izgubi ljubav za životom u takvom otrovanom vazduhu. Toliki broj nakaznih ucini da nam ovaj svet odista izgleda najgori od svih svetova; a dodajte odmah i da svemu tome ne može biti nikad konca ni kraja. Oglašena je prirodom borba izmedu kontrasta na svetu: borba zlih protiv dobrih, bezumnih protiv pametnih, divljih protiv pitomih. Hrišcanstvo je imalo cudnu ideju da izmiri dve protivurecenosti: kako istovremeno postoji i Bog koji je svemocan, i zlo koje satire ljude. Da bi opravdalo Boga, tvrdilo je da zlo postoji na svetu samo zato da bi se mogli staviti na iskušenje i dobri i zli ljudi, kako bi zatim nagrada postojala za jedne, a kazna za druge. Ovo je možda jedino tumacenje hrišcansko koje nije uspelo da unese nimalo svetlosti u jedan svoj krupni problem.
Covek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo coveka sastojalo bi se u tome da bude vecma strog prema sebi, negoli cak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuda licnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osecanje, i covek pokazuje pravednost cesto više laskajuci sebi, nego voleci drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.
Svi ljudi imaju iste mane, ali nemaju iste vrline; u tome je i sva razlika izmedu velikih i malih ljudi. Ljude treba suditi po njihovim vrlinama, a ne po njihovim manama; medutim, po vrlinama nas ocenjuju samo naši prijatelji, a naši neprijatelji nas ocenjuju samo po našim manama. Stvarno, svaki covek je bio gotov da bude razbojnik po svojim instinktima, ali svaki covek nije bio po instinktima gotov da bude dobar: zato što za dobrotu treba više mudrosti nego instinkta, i što u prirodi ne postoji zloca i dobrota nego samo borba za život izmedu jacih i slabijih.
Sve se placa, kažu ljudi. Tako govore i oni kojima se nikad ništa nije platilo. Ali se ipak sve placa; a kad ne bi bilo ove istine, onda bismo umrli od straha na ovoj zemlji. Ideja o nagradi za dobre i o kazni za rdave, nije uopšte postojala u prvim vekovima grckoga politeizma, nego je tek docnije sekta orfista unela ideju o božanstvu koje i presuduje ljude prema njihovim delima. Cak ni jevrejska sinagoga nije s pocetka bila izgradila tu ideju odgovornosti nego tek nešto malo pre pojave hrišcanstva; ali hrišcanstvu izvesno pripada priznanje da je tu ideju o nagradi i kazni podiglo do pravog i osnovnog smisla o dužnosti na zemlji.
Od svega što je covek posejao, ništa nije radalo brže nego mržnja. Narod se brže fanatizuje nego vaspita. Koristoljublje je uvek nedeljivo od mržnje; iz koristoljublja se ljudi odricu otadžbine, porodice i vere. Švajcarske trupe borile su se jedne u službi francuskog kralja Luja XII, a druge u službi grada Milana, i one su se medusobno podavile u jednoj strašnoj bitki, samo za tud novac. Fanatizam je ostatak varvarstva, a sa kulturom trebalo bi da covek ide samo za hladnim osvedocenjem; medutim, na žalost, izgleda baš naprotiv, da je fanatizam jedno slepilo našeg instinkta, koje nece moci ništa iskoreniti. Što je najžalosnije, ljudi se fanatizuju u mržnji, ali se ne fanatizuju u ljubavi. Jedini lek protivu ovog instinkta bila je vera hrišcanska, koja je prva fanatizovala ljude u ljubavi. Svaka mržnja je sugestija samog sebe, i zato covek mudrac može sebe fanatizovati u ljubavi, protivno i svojim instinktima, koji su inace uvek skloni samo na mržnju. Fanatizovati se u dobru, to znaci postati covek istinski pobožan.

Jovan Ducic
Blago Cara Radovana

Veliki uspeh u životu imaju ćutalice

Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulivaju poverenje ljudima s kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost. Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju; a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar. Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom; kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prva žrtva tog svog talenta. Jer im jedni zavide na tom duhu; drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni; a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i ne poseče. Ovo je savim razumljivo. Jer odista, ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavo ako samo govore o idejama i stvarima; naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. – Ćutalica, i kad je neinteligentan, ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen; a prostom svetu izgleda i mislilac. Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. – Ćutalica izgleda i čovek i pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima, znači iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen. Zbog toga prosečnim ljudima takav čovek postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek zaverenik i mizantrop, ali čovek koji mnogo govori, izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene nego onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno, ima mudrih ćutanja koji vrede više nego i najmudrije reči. – Ljudi zato vole da se zabavljaju s čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo s čovekom koji ume da lepo ćuti. Proverite u svom životu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči, ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.
Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja; i nagle i nepromišljene impulsije. Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovora koji treba da dadne, jedini je koji može razmišljeno da kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi. – I učenici Pitagore su morali ćutati. Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći izražavanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom. Kad bi svi ljudi i žene govorili samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla; jer čovek drugom čoveku uvek više škodi rečima nego delom. – Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu, odlazeći svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi; jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči uopšte ne postoje.

Jovan Dučić
Blago Cara Radovana

Džordž je u Čikago došao sa jedne siromašne i zabačene farme

RADOVAN: Uvek se radujem kad neko sa sela uspe. Džordž je u Čikago došao sa jedne siromašne i zabačene farme. Bio je poslednja sirotinja. Da je išao u školu, išao bi bos. Nije imao prebijenog dolara, sve dok se posle dve velike pljačke nije obogatio. Opljačkao je jednu banku i jednu robnu kuću trulih kapitalista, i, onda, pare uložio u „sistem bele tehnike i rashladnih uređaja za pustinjska vozila – Džordž end kompani“. Jebi ga, ko ne reskira, taj ne profitira. Trebalo je imati jaja pa opljačkati ono što je on opljačkao. Maznuo je pet miliona dolara iz najčuvenije banke u samom centru. Ušao, ubio dve blagajnice, dva policajca, jednu čistačicu, jednog šefa računovodstva i nekoliko mušterija. Cap, cap, cap, pet miliona u džep i – doviđenja. Zdravo, mili moji, kud koji. Ja odô, a vi se saranjujte. To se tako radi. A ne, penzija svakog prvog, pa razvlači pare kô pijan gaće. U šta ja da investiram? Gde da uložim i obrćem penziju… Jedva čekam da mi Džordž dođe u posetu. Sigurno će nešto smisliti i za mene. On je uvek pun ideja kako da se čovek obogati…

STANISLAV: Bogati, Radovane, o čemu se radi u toj zavrzlami? Ja nikako da pohvatam sva slova. Znaš, od juče ne kupujem novine. U novinama sve brzo piše – nikako da ih pročitam… Šta rade ti silni policajci?

RADOVAN: (sa posebnim zadovoljstvom prepričava zbivanja na ekranu. Imitira glas spikera): Kad je video da je ceo grad blokiran, Džordž je pokušao da pobegne na periferiju Čikaga. I verovatno bi uspeo da se izvuče da ga u kafeu „Crveno i crno“, na uglu Stendalove ulice, nije primetila debela kasirka, inače ovejana doušnica inspektora Majera, koji je, s vremena na vreme, nateže iza ekspres aparata za tej. Ona je odmah obavestila inspektora Majera: „Džordž je ovde. Užina.“ Tog trenutka su se razlegle sve sirene. Ceo kvart je opkoljen sa deset krugova. Šesnaest hiljada policajaca se popelo i potrčalo preko krovova. Radoznali prolaznici su se, takođe, popeli na krovove. Popela su se i besposlena deca, a za decom zabrinuti roditelji. Inspektor Majer je zamolio građanstvo da siđe sa krovova, jer se Džordž izgubio i sakrio u tolikoj masi sveta. Zabrana je istog trenutka dovela na krovove i učenike srednjih škola, jer je upozorenje bilo: „Zabranjeno penjanje za sve mlađe od 18 godina, kao i za starije od navedenog godišta.“ Krov kuće 22 se srušio. U razvalinu je upalo oko petnaest hiljada radoznalih građana. Većina je odmah preminula, a ostatak je izdahnuo na putu do bolnice. Iz udaljenih krajeva sveta počeli su da pristižu telegrami saučešća… Šta sad vidimo? Sad vidimo Džordža kako odgovara na prispele telegrame… Mene nikad neće uhvatiti. Nikad!

„Radovan III“, Dušan Kovačević