Znam ja to…

„Znam ja to… Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne – da tera, da se ne prekida do kraja… To je, dabome lepo… ako je neko te sreće… A ako nije te sreće – šta će? – neka ga krpi iz parčića… deo po deo, kako joj dođe.

Moj ceo život je iz nekih zakrpa… Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono… ali, šta mogu… neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život… Ima tu svačega… Al’ ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa… Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.

Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane.
Jel’ tako?“

D. Radović

Znam ja to…

Znam ja to… Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako pocne ? da tera, da se ne prekida do kraja… To je, dabome lepo… ako je neko te srece… A ako nije te srece- šta ce?- neka ga krpi iz parcica… deo po deo, kako joj dodje.
Moj ceo život je iz nekih zakrpa…Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono… ali, šta mogu… neki život ipak jeste. Godine prodju i svaka žena skrpi neki život… Ima tu svacega… Al ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa… Ne može! Covek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parcica.
Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… Svakome se primeti gde je šav ? nekome na licu, nekome u ocima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani ? iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Jel tako?“

Dusko Radovic „Zenski razgovori“

Ne nadaj se da ceš se izvuci.

„Ne voliš me više. Ali, tim gore po tebe! Ja tebe volim. Nije trebalo da se daš. Ne nadaj se da ceš se izvuci. Sve si ucinila da te volim, da sam ti privržen, da ne mogu živeti bez tebe. Poznali smo zajedno zadovoljstva koja se ne daju zamisliti. Ni ti se nisi odricala svoga dela. Nisam te ja na silu uzeo! Htela si. Još pre šest nedelja bila si zadovoljna. Bila si za mene sve. Ja sam bio sve za tebe. Bilo je trenutaka kada više nismo znali da li sam ja ti, ni da li si ti ja, i sad hoceš da te najedanput ne znam više, da budeš za mene tudinka? Tvoji poljupci, tvoj dah na mome vratu, tvoji uzvici, sve to, dakle, nije istina? Sve to ja izmišljam, je li? Pa dobro, ja se nisam izmenio. Ja sam ono što sam i bio! Nemaš ništa da mi prebaciš. Nisam te varao sa drugim ženama. Ne zbog toga da bih to sebi zapisao kao zaslugu. Nisam mogao. Kada je covek tebe spoznao, i najlepše su mu bljutave. Nikada nisam pomislio da te varam. Zašto me ne bi više volela? Odgovori mi, odgovori… Reci da me još voliš. Reci, jer je to istina. Tereza, odmah ceš osetiti da me voliš kao što si me nekad volela… (on polete ka njoj, vatren, raširenih ruku. Ona ga, ociju punih straha odbi sa ledenom grozom.) On razume, zaustavi se i rece:
-Imaš ljubavnika!“

Anatol Frans, Crveni krin

Izmicala mi je

Izmicala mi je – to sam osecao – u neku oblast koja više ne zna za ime, nego samo za tamu, i možda, nepoznate zakone tame. Ona to nije htela, i vracala se. Ali više nije pripadala meni, a možda nikad nije ni pripadala meni … Ko uopšte kome pripada i šta znaci pripadati jedno drugom – te gradanske reci beznadne iluzije? Ali sam uvek nanovo, kad se vracala, za jedan cas, za jedan pogled, za jednu noc, sam sebi izgledao kao knjigovoda koji ne treba da racuna, nego ne pitajuci da primi ono što mu daje jedna lutalica, nesrecnica, osudena na smrt. Znam da za to postoje druga imena, jeftina, površna i nipodaštavajuca – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje egoisticne zakone smatraju zavetnim plocama Božijim. Usamljenost traži saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam …

Remark – Noc u Lisabonu

Usamljenost traži saputnika

„Izmicala mi je – to sam osecao – u neku oblast koja više ne zna za ime, nego samo za tamu, i možda, nepoznate zakone tame. Ona to nije htela, i vracala se. Ali više nije pripadala meni, a možda nikad nije ni pripadala meni … Ko uopšte kome pripada i šta znaci pripadati jedno drugom – te gradanske reci beznadne iluzije? Ali sam uvek nanovo, kad se vracala, za jedan cas, za jedan pogled, za jednu noc, sam sebi izgledao kao knjigovoda koji ne treba da racuna, nego ne pitajuci da primi ono što mu daje jedna lutalica, nesrecnica, osudena na smrt. Znam da za to postoje druga imena, jeftina, površna i nipodaštavajuca – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje egoisticne zakone smatraju zavetnim plocama Božijim. Usamljenost traži saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam …“

Remark – Noc u Lisabonu

Ogledala

Htela je da vidi svoju veliku lepotu, ali nije bilo ogledala na svetu. Tada rece svome dragom: Otvori mi tvoje velike zenice da vidim svoju lepotu.
Velike zenice coveka koji ljubi otvoriše svoja sjajna ogledala. Žena izvadi iz svoje kose cvece i ciode, ogrnu se vlasima kao senkom, i zaklikta od radosti.
I poce da igra kao plamen, kao zraci, kao senke, kao žito, kao talasi, kao zmije, kao macke, kao nocne sablasti.
I u toj radosnoj i divljoj igri,ona razbi ogledala. A kada je razbila ta ogledala, nije više znala kakva je, je li lepa ili je odvratna. Jer u pomracenju tih ogledala nestala je i ona sama.

Jovan Ducic – Plave Legende – Ogledala

Svetlost

Taj covek je cekao u zvezdari da u zodijaku blisne jedna zvezda koju ce on uhvatiti u svoja ogledala,i koja ce biti njegovo otkrivenje.Ona ce poneti njegovo ime kroz prostore neba kao što bi ga njegovo dete nosilo kroz ulice grada.
Svake godine u iste noci cekao je on da se prolije svetlost nepoznatog ponocnog sunca,koje je slutio,i u koje je samo on verovao,i koje ce proci putem kojim je dosad prošla samo njegova uznemirena duša.
Godine i zvezde su prolazile,a njegov duh bio je uvek zasenjen tom svetlošcu zvezde koja nije htela da izide iz svoje tajne.Njegove oci bile su zasenjene tom modrom planetom koja se negde kupala u moru svog sopstvenog sijanja,bezbrižno,kao mlada žena u talasima koje niko ne vidi i ne vreba.Ali je on cekao da se ta zvezda popne na jednu odredenu tacku u svemiru,kao na stepenice svog prestola.
Tako je prošao ceo život tog coveka zaljubljenog u zvezdu.
Ali on je umro srecan jer je ceo život živeo u svetlosti zvezde koja je bila lepša i veca nego sve druge zvezde:zato što je svetlila a nije ni postojala.
Njena svetlost je bila tolika da taj covek nikad u životu nije znao ni za mracnu šumu ni za tamnu stazu.

Jovan Ducic – Plave Legende – Svetlost

Mala sala

Vedro zimsko podne… Mraz stegao, sve puca, i Nadenjki, koja me drži pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na slepoocnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, postavlene jarkocrvenom cojom.
– Da se spustimo, Nadežda Petrovna, – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostacemo živi i citavi.
Ali Nadenjka se boji. Sav taj prostor od njenih majuiišh kaljaca pa do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka provalija. Kad pogleda dole, ona premre i zastane joj dah cim je pozovem da sedne u sanke, a šta ce tek biti ako se usudi da poleti u provaliju! Ona ce umreti, poludece. – Preklinjem vas! – govorim joj. – Zašto se bojite? Shvatite da je to malodušnost, kukavicluk!
Nadenjka najzad popušta, i ja joj na licu citam da ona popušta iako je to opasno po život. Bledu, uzdrhtalu, nameštam je u sanke, obgrlim je rukom i zajedno se sunovracujemo u bezdan.
Sanke lete kao strela. Vazduh koji prosecamo šiba u lice, huci, zviždi u ušima, bolno štipa od besa, hoce da skine glavu s ramena. Od siline vetra ne možemo da dišemo. Kao da nas je sam davo zgrabio svojim kandžama pa nas s rikom vuce u pakao. Predmeti oko nas slivaju se u jednu dugu traku koja strmoglavo juri… Evo, još casak samo – cini nam se – i propali smo!
– Ja vas volim, Nada! – izgovaram poluglasno. Sanke pocinju da klize sve sporije i sporije, hujanje vetra i zujanje salinaca nisu više tako strašni, dah više ne zastaje, i evo nas najzad dole.
Nadenjka je ni živa ni mrtva. Bleda, jedva diše… Ja joj pomažem da ustane… – Ni za živu glavu necu se više spuštati – kaže ona gledajuci me razrogacenim ocima punim užasa. – Ni za šta na svetu! Umalo nisam presvisla! Malo kasnije ona dolazi k sebi, i vec mi upitno zagleda u oci: jesam li ja rekao one cetiri reci ili su joj se samo one pricule u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.
Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka joj, ocigledno, ne da mira. Jesu li izgovorene one reci ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, casti, života, srece, pitanje vrlo važno, najznacajnije na svetu. Nadenjka mi prodornim pogledom nestrpljivo, tužno zagleda u lice, odgovara bez veze, ceka hocu li ja zapoceti razgovor. 0, koliko promena na tom dragom licu, koliko promena! Ja vidim, ona se bori sa sobom. htela bi pešto da kaže, nešto da pita, ali ne na-lazi reci, nezgodno joj je, strašno, smeta radost…
– Znate šta? – kaže ona ne gledajuci me.
– Šta? – pitam ja.
– Hajde još jednom … da se spustimo.
Penjemo se uza stepene na breg. Ja ponovo nameštam bledu, uzdrhtalu Nadenjku u sanke, ponovo letimo u stravicnu provaliju, ponovo huji vetar i zuje salinci, i ponovo u najjacoj i najbucnijoj jurnjavi sanki ja izgovaram poluglasno:
– Ja vas volim, Nadenjka!
Dok se sanke zaustavljaju Nadenjka meri pogledom breg niz koji tek što smo se spustili, zatim dugo gleda u moje lice, osluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, cak i njen muf i kapuljaca, cela njena sitna pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
– U cemu je stvar? Ko je izgovorio one reci? On, ili mi se samo priculo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Siroto devojce ne odgovara na pitanja, natmurilo se, samo što ne zaplace.
– Hocemo li kuci? – pitam ja.
– A menn … meni se svida ovo sankanje – kaže ona crveneci. – Da se spustimo još jedanput?
Njoj se „svida“ to sankanje, a medutim, dok seda u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, dršce.
Spuštamo se treci put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja prinosim ustima maramicu, kašljem, i kad se nademo na sredini brega, uspem da prošapcem:
– Ja vas volim, Nada!
I zagonetka ostaje zagonetka! Nadenjka cuti, razmišlja o necemu… Ja je pratim sa sankanja kuci, ona se trudi da ide što lakše, usporava korak i neprestano ocekuje da li cu joj kazati ore reci. Ja vidim kako se muci, kako se savladava da ne kaže:
– Nije moguce da ih je govorio vetar! Ja necu
da je to govorio vetar!
Sutradan ujutru dobijem ceduljcu: „Ako idete danas na sankanje, svratite po mene. N.“ I od toga dana Nadenjka i ja – svakog dana idemo na sankanje i, spuštajuci se odozgo, ja svaki put poluglasno izgovaram uvek iste reci:
– Ja vas volim, Nada!
Uskoro se Nada navikava na tu recenicu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, juriti niz breg strašno je kao i pre, ali sada vec strah i opasnost daju posebnu car recima o ljubavi, recima koje su zagonetne kao i pre, i koje tište dušu. Osumnjicena su uvek ista dvojica: ja i vetar… Ko joj od nas dvojice izjavluje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, ocigledno, vec svejedno; iz bilo kog pehara pio – svejedno je, samo da se opiješ.
Jednog podneva uputih se sam na sankanje; umešavši se u gomilu, vidim kako Nadenjka prilazi bregu, kako me traži ocima… Zatim se plašljivo penje uza stepenice… Strašno joj je da se sanka sama, o, koliko je to strašno! Ona je bleda kao sneg, dršce, ona ide kao na gubilište ali ide, ide odlucno, ne osvrcuci se. Ona je sigurno odlucila da najzad proveri hoce li se cuti one zanosne slatke reci kad mene nema? Ja vidim kako, bleda, sa ustima otvorenim od užasa, seda u sanke, zatvara oci i, oprostivši se zauvek od života, krece… „Zzzz“ … zuje salinci. Ne znam cuje li Nadenjka one reci… ja samo vidim kako ona ustaje iz sanki iznurena, slaba, a po licu joj se vidi da ni sama ne zna da li je cula nešto ili nije. Dok se spuštala, strah joj je oduzeo sposobnost da cuje, da razaznaje šumove, da shvata…
Ali evo dolazi i prolecni mesec mart… Sunce je sve blaže. Naš ledeni breg tamni, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Mi prestajemo da se sankamo. Sirota Nadenjka više nema gde da cuje one reci, niti ima ko da ih izgovara – vetar se ne cuje, a ja se spremam za Petrograd, na duže vreme, po svoj prilici zasvagda.
Nekako dandva pre odlaska, u sumrak, sedim ja u bašti, a od dvorišta u kome živi Nadenjka ta bašta je odvojena visokom ogradom sa šiljcima… Još je prilicno hladno, na dubrištu još ima snega, drvece je mrtvo, ali vec miriše na prolece i spremajuci se na pocinak gavrani bucno gracu. Prilazim ogradi i dugo posmatram kroz rupu. Vidim kako Nadenjka izlazi na trem i diže tužan, izgubljen pogled prema nebu… Prolecni vetar duva pravo u njeno bledo sumorno lice… On je podseca na onaj vetar koji nam je hucao onda na bregu kad je slušala one cetiri reci, i lice joj postaje tužno, pretužno, a niz obraz klizi suza… I siroto devojce pruža obe ruke kao da moli taj vetar da još jednom donese one reci. I ja, sacekavši vetar, izgovaram poluglasno:
– Ja vas volim, Nada!
Bože moj, šta se zbiva s Nadenjkom! Ona klikce, smeši se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srecna, tako lepa.
A ja odlazim da se spremam za put.
To je bilo davno. Sada je Nadenjka vec udata; udali su je, ili je sama želela – to je svejedno, za sekretara plemickog starateljskog fonda i sad vec ima troje dece. Ono kako smo nas dvoje nekada išli na sankanje i kako joj je vetar donosio reci: „Ja vas volim, Nadenjka“ – nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrecnija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu…
A meni sada, kad sam postao stariji, nije jasno zašto sam govorio one reci, zašto sam se šalio …

Anton Pavlovic Cehov