0 komentara

Odlazila je…

Odlazila je… Odlazila je.
Bila je na vratima. Odlazila je.
On se uspravi. Odjednom posta nemoguce, sve beše nemoguce, samo još jednu noc, jednu noc, još jednom usnulo lice na ramenu, sutra neka bude borbe, još jednom kraj sebe taj dah, još jednom nježnu iluziju o tom padanju, slatku obmanu.
Ne idi, ne idi, umiremo u bolovima i živimo u bolovima, ne idi, pa šta ja imam?
Šta mi vredi moja hladna hrabrost? Samo si ti stvarna…
Najjasniji san! Ah, cvetne livade zaborava! Samo još jednom! Jednom varnicu vecnosti! Pa za koga se cuvam? Za kakvo neutešno nešto? Za kakvu mracnu neodređenost?

Remark – „Trijumfalna kapija“

0 komentara

Čovek ima više hrabrosti prema drugom, nego prema sebi

„Čovek ima više hrabrosti prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo čoveka sastojalo bi se u tome da bude većma strog prema sebi, negoli čak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuđa ličnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osećanje, i čovek pokazuje pravednost često više laskajući sebi, nego voleći drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.“

Jovan Dučić, „Blago Cara Radovana“