Jesam li vas zaboravio?

Jesam li vas zaboravio? upita se. Ne, nikad! tebe ne, Hanse, ni tebe, plava Inge! Ta vi ste bili oni za koje sam radio, i kad sam slušao kako mi plješću, tajno sam se obazirao da vidim da li vi u njemu sudjelujete….
Da li si ikad pročitao „Dok Karlosa“, Hanse Hanzene, kao što si mi obećao kraj baštenskih vrata? Ne čini to! To više ne tražim od tebe! što se tiče kralja koji plače, zato što je usamljen? Tvoje modre oči ne treba da postanu mutne i sanjarske gledajući stalno u stihove i melanholiju…Biti kao ti! još jedanput početi, odrasti kao ti, ispravan, radostan i jednostavan, uredan, valjan i u skladu sa Bogom i svijetom, voljen od onih koji su bezazleni i sretni, tebe uzeti za ženu, Ingeborg Holm, i imati sina kao što si ti, Hanse Hanzene, – živjeti slobodan od prokletstva saznanja i stavralačke patnje, voljeti i živjeti u blaženoj običnosti!… Još jedanput početi? Ništa ne bi pomoglo. Opet bi bilo isto – sve bi se opet zbilo, kao što se već zbilo. Jer neki ljudi neminovno zalutaju, jer za njih pravog puta zapravo i nema.

Tomas Man – Tonio Kreger

Mi, i dalje, ovako, svako za sebe…

Pomislio sam: mi, i dalje, ovako, svako za sebe, nastavljamo da živimo svoje živote. Bez obzira na to koliko dubok i fatalan gubitak bio, ma koliko nam važna bila stvar koju nam otmu iz ruku, ili makar se na kraju promenimo u potpuno drugu osobu zadržavajući odranije samo jedan sloj spoljašnje opne, mi možemo ovako da nastavimo da vodimo svoj život u potpunoj tišini. Možemo da ispružimo ruku i da zgrabimo određenu količinu vremena i stalno ga šaljemo iza sebe. U nekim slučajevima veoma vešto, kao svakodnevne rutinske stvari. Razmišljajući tako osetio sam se tako prazno.

Haruki Murakami – Sputnik ljubav