Nekada, ako se dobro secam…

Nekada, ako se dobro secam, moj zivot bio je gozba na kojoj su se sva srca otvarala, na kojoj su tekla sva vina.
Jedne veceri posadio sam Lepotu na kolena.- I nasao sam da je gorka. I izruzio sam je.
Naoruzao sam se protiv pravde.
Utekao sam. O vestice, o bedo, o mrznjo, vama je moje blago bilo povereno!
Tako sam postigao da iz mog duha iscili svaka ljudska nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim.
Zvao sam dzelate da bih, ginuci, grizao kundake njihovih pusaka.
Prizivao sam poshasti da me uguse u pesku, u krvi. Nesreca je bila moj bog. Bio sam opruzen u blatu. Sushio sam se na vazduhu zlocina. I dobro sam izigrao ludost.
A prolece mi je donelo uzasan smeh idiota.
Naposletku, kad sam gotovo skiknuo, dokonah da opet potrazim kljuc nekadasnje svetkovine koja bi mi mozda vratila apetit.
Taj kljuc je milosrdje.- Ovo nadahnuce dokazuje da sam sanjao!
„I dalje ce biti hijena, itd…“ uzvikuje zloduh koji me pocastio tako ljupkim tlapnjama. „Zasluzujes smrt sa svim svojim apetitima, sa svojim sebicnjastvom i sa svim smrtnim gresima.“
Ah! dosta mi je svega.- Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdrazujte toliko zenicu! u ocekivanju nekih malih zadocnelih podlosti, vama, koji volite kad pisac ne poseduje sklonost za opisivanje ili poducavanje, otkidam iz svoje beleznice prokletog ovih nekoliko ruznih listica.

Boravak u paklu, Rembo

Neka živimo svi, dokle god se može.

Neka žive pobednici! Neka žive gubitnici! Neka živimo svi, dokle god se može. Praznik je vrhunac života, barem društvenog života. Svi su tu, klimamo glavama u znak pozdrava levo i desno, pružamo ruku, kavalkada lakih poljubaca naznačava početak naših, na talasima zanosa rastućih simpatija prema čovečanstvu koje, posve verovatno, pati od raznorodnih dependencija, ali jedna stvar je okupila pod ovim krovom one koji žele da praznuju: umetnost kao otrov-opijat (Rauschgift), jer je prava istina da onaj ko je jednom zatrovan, taj se nikad ne oslobađa žudnje za umetnošću. I ne treba da se oslobađa, jer ćemo mrtvi sigurno biti lišeni svih žudnji, a dotle neka samo žudimo, i neka što opipljivije osećamo da se onome ko ima, tome se i daje. Praznik je uvek razuzdanost, vanredno izobilje, radovanje jedno drugome, duševno-telesna gozba. Zaslužujemo zbunjenost tim izobiljem, bilo nam je u životu dovoljno i dosade, i čemera, a biće ih još. A što se onoga sveta tiče, ne možemo znati, da li će biti zanimljiv.

Đerđ Konrad