Nikada nisam usamljeniji

Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jace osecam da je jaz nepremostiv. Taj covek je tu; ja vidim njegove jasne oci koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih. On me sluša. Šta li misli? Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmeva mi se, osuduje me, nalazi da sam prosecan ili glup covek. Kako da saznam šta misli? Kako da saznam da li i on mene voli onako kako i ja njega volim? i šta li se kuva u toj maloj okrugloj glavi? Velika je tajna neznana misao nekog bica – misao skrivena i slobodna, koju mi ne možemo saznati, ni upravljati njome, ni potciniti je, ni pobediti je!
A ja uzalud želim da se predam, da otvorim sva vrata svoje duše, i nikako da se predam! Na dnu duše, na samome dnu, cuvam svoje JA u skrivenom kutu, a do njega niko ne dopire. Niko ga ne može pronaci, ni uci u nj, zato što mi niko nije slican, zato što niko nikoga ne razume.

Gi de Mopasan
(Usamljenost, Izabrane novele)

Bio je to veoma gord cvet…

-Zbogom – rece on cvetu.
Ali on mu ne odgovori.
-Zbogom ! – ponovi Mali princ.
Biljcica se zakaslja. Ali ne zbog nazeba.
– Bila sam glupa – rece mu ona najzad.
-Molim te, oprosti mi . Pokusaj da budes srecan.
Mali princ je bio iznenadjen sto mu ne prigovara. Ostao je tamo sav zbunjen, sa staklenim zvonom u ruci. Nije shvatao tu mirnu blagost.
– Naravno, ja te volim – rece mu biljka.
– Ti to nisi znao , mojom krivicom. To uopste nije vazno.Ali ti si bio isto toliko glup kao i ja . Pokusaj da budes srecan…Ostavi na miru to zvono ne zelim ga vise.
-Ali vetar…
– Nisam bas toliko prehladjena….godice mi svezi nocni vazduh. Ja sam cvet.
– Ali zivotinje…
-Treba svakako da podnesem dve tri gusenice ako hocu da upoznam leptire. Izgleda da su tako lepi. Inace, ko ce me posecivati ? Ti ces biti daleko. Sto se ogromnih zivotinja tice, ja se nicega ne plasim. Imam svoje kandze. I cvet bezazleno pokaza svoja cetiri trna.
Zatim dodade:
– Ne oklevaj toliko, to je neizdrzljivo. Odlucio si da odes. Idi! Jer cvet nije zeleo da ga Mali princ vidi kako place.  Bio je to veoma gord cvet…

Mali princ – Antoine De Saint-Exupery