Ponekad me je razum opominjao

Ponekad me je razum opominjao: Kuda vodi ovo neprestano opijanje? Ali je Dzon Barlikorn znao da ucutka takva pitanja. „Hajde da nesto popijemo,pa cu ti sve objasniti“ ,bio je njegov odgovor.I to je delovalo.Evo primera koji to osvetljava i na koji Dzon nije nikad prestao da me podseca:
Dogodio mi se nesrecan slucaj,zbog koga je bila potrebna opasna operacija.Jednog jutra,nedelju dana posle silaska s operacionog stola,lezao sam na bolnickoj postelji slab i umoran.Lekar je stajao kraj postelje spremajuci se da ode.S negodovanjem je gledao cigaretu koju sam pusio.
-Trebalo bi da se toga okanite-savetovao je.
-Na kraju ce vas oterati u grob.Pogledajte mene.
Pogledao sam ga.Bio je otprilike mojih godina,sirokih ramena,snaznih grudi,sjajnih ociju,obraza rumenih od zdravlja.Tesko bi se mogao naci lepsi primerak ljudske rase.
-I ja sam nekada pusio -produzi on.Ali sam ih ostavio i pogledajte me.
..Covek je bio drzak,opravdano drzak,svestan svoga zdravlja.A posle mesec dana bio je mrtav.Nije bio posredi nesrecan slucaj.Pola tuceta raznovrsnih mikroba s dugim naucnim imenima napalo ga je i unistilo.Umro je vristeci od bola.
„Eto vidis“,govorio je Dzek.“On se cuvao.Cak je i prestao da pusi.A evo sta je za to dobio.Divna nagrada zar ne?Gledaj sta je on propustio.Zar ne zelis da propustis sve sto ja mogu da ti pruzim,samo zato da bi te napali mikrobi i odvukli u smrt?Nema pravde na ovom svetu.Sve je lutrija.Ali ja stavljam lazan osmeh na lice i smejem se cinjenicama.Smej se i ti,i raduj se sa mnom.I tebi ce jednog dana doci kraj,ali do tada budi veseo.Gadan je ovaj svet kad se mogu dogadjati takve stvari kao sto je ova koja se dogodila tvom doktoru.Covek treba samo da popije jos jednu casu i da sve zaboravi.“
I naravno,popio sam jos jednu casu zbog zaborava koji dolazi posle nje.Ali sam pio razumno,inteligentno.Nastojao sam da kvalitet pica bude sto bolji.Uzgred,treba napomenuti da kad covek pocne da pije razumno i inteligentno,on time samo pokazuje koliko je daleko otisao na putu kojim je krenuo.

„Kralj Alkohol“ ~ Dzek London

Vraticu se sa udovima od železa

Vraticu se sa udovima od železa, mrke kože, besomucna pogleda: zbog moje maske mislice da pripadam snažnoj rasi. Imacu zlata: bicu dokon i surov. Žene neguju ove divlje nemocnike što se vracaju iz žarkih krajeva. Bicu umešan u politicke poslove. Bicu spašen.
A sada sam proklet, užasavam se domovine. Najbolji od svega je san … Još kao dete divio sam se neumoljivom robijašu na koga uvek zjapi robija; posecivao sam krcme i svratišta koja bi on posvetio svojim boravkom; njegovim ocima sam gledao plavo nebo i cvetni život polja; njegovu sam kob njušio u gradovima.
On je imo više snage nego neki svetac, više razboritosti nego neki putnik – i sebe, samo sebe!

J.N.Arthur Rimbaud

Kad sam se zaljubio

„Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe. U cudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam želeo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo.
Tada, pošto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepši no što sam mislio. Kao i vecina ljudi uživao sam u toplim vecerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam bio ni mistik ni Božji covek i nisam osecao zanos o kojem sam citao. Ceznuo sam za osecanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reci. Reci kao sto su strast i zanos… svi ih naucimo, ali one ostaju mrtve na stranici. Ponekad ih prevrcemo, da saznamo šta je s druge strane, i svako ima svoju pricu o nekoj ženi ili nekom bordelu, o opijumskoj noci ili ratu. Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj ljubavi i onima koji previše vole.
A opet, ceznemo da nesto osetimo.“

Janet Vinterson – „Strast“

Price izgubljenih preljubnika

…“I pre nego što sam uspeo da otpakujem svoj rodjendanski poklon, cuo sam u paketu zvonjenje, tako da sam odmah pogodio da je rec o mobilnom telefonu. Uzeo sam ga i cuo glas svoje žene koja mi uz gromoglasan smeh cestita rodjendan sa telefona iz spavace sobe. Te noci ona je želela da razgovaramo o životu: o godinama koje smo proveli zajedno i o svemu tome. Ali je insistirala da to radimo preko telefona, tako da je otišla u spavacu sobu i odande me pozvala u dnevni boravak, gde sam se ja nalazio s mobilnim okacenim o pojas. Kad smo završili razgovor, otišao sam u spavacu sobu i ugledao je kako sedi zamišljena. Rekla mi je da je upravo okoncala telefonski razgovor sa svojim mužem i da je progone sumnje da li da mu se vrati. Naš odnos joj stvara osecaj krivice. Buduci da sam ja bio njen jedini muž, protumacio sam sve to kao seksualnu provokaciju, tako da smo vodili ljubav s ocajanjem dva preljubnika.
Sledeceg dana bio sam u kancelariji i upravo sam jeo sendvic u prepodnevnoj pauzi kad zazvoni mobilni. Bila je ona, jasno. Rekla je kako više voli da mi prizna da ima ljubavnika. Pratio sam tok njene price, jer mi se ucinilo da ce nam ta igra oboma dobro doci, tako da sam joj kazao neka ne brine: rešavali smo i druge krize pa cemo rešiti i tu. Te noci ponovo smo razgovarali telefonom, isto kao i prethodnog dana, i ona mi je rekla da kroz koji trenutak treba da se nadje sa svojim ljubavnikom. To me je jako uzbudilo, tako da sam odmah prekinuo razgovor, ušao u sobu i vodili smo ljubav sve do zore.
Citavu nedelju dana dešavalo se isto. U subotu, kad smo se najzad obreli u spavacoj sobi posle uobicajenog telefonskog razgovora, rekla mi je da me voli, ali da mora da me napusti, jer je potrebnija svom mužu nego meni. Posle tih reci, dohvatila je kvaku na vratima i otišla, i otada telefon više nije zvonio“…

Huan Hoze Miljas, Price izgubljenih preljubnika

Izvor: flash.mojblog.rs

Ciji sam ja komadic?

Samotni komadic, bez ikog svog tavorio je tako u nadi,da ce naici neko i povesti ga nekud bilo kud.

Neki su bili po pravoj mjeri ali se nazalost nisu mogli kotrljati.
Drugi su se opet mogli kotrljati – ali nisu bili po pravoj mjeri.
Neki opet pojma nisu imali sta znaci biti po pravoj mjeri.
A bilo je i takvih koji ni o cemu nisu imali pojma.
Jedan je, tako bio odvec tanan, skoro vazdusast

Pop!

Jedan je opet stavio komadic na postolje
A onda ga tu i ostavio.
Nekima je manjkalo prilicno komadica
A neki su ih ,opet, imalicak i previse.
Samotni komadic u meduvremenu bese nacio da se skriva od onih znatizeljnih.
Stalno su sve novi pridolazili.
Neki su zagledali komadic iz neugodno velike blizine.
Drugi opet nisu prestajali da se kotrljaju ni ne obaziruci se na komadic.
I stoga komadic pokusa da sebe ucini privlacnim,ali bez ikakvoh uspjeha.
Komadic cak bese postavio, svjetlecu reklamu, ali to je jos samo vise plasilo one sramezljive.
I napokon stize jedan koji kao da bese stvoren da se komadic uklopi u njega
A onda iznenada ko zna zbog cega, komadic poce da se razrasta, sve vise i vise.
Nisam znao da ces poceti da rastes?
Ni ja to nisam znao, odgovori komadic
Ja znas, stalno trazim komadic koji mi nedostaje ali ne i takav koji ce da raste.
Oh?!

I napokon jednog dana, naide neko ko je izgledao posve razlicito.
Zelis li nesto od mene? upita komadic
Ne, nista
Dali mozda nesto od mene ocekujes?
Ne,nista
A ko si ti? Upita komadic
Ja sam veliko O, odgovori veliko O

Mislim da si ti onaj koga sam ocekivao-primjeti komadic
I mozda sam bas ja, komadic koji ti nedostaje
Ali meni ne manjka nijedan komadic – odvrati veliko O
Na meni naprosto nema mjesta za tebe.
Bas steta, priznade komadic, ponadao sam se da cu se mozda kotrljati s tobom.
Sa mnom se ne mozes kotrljati, blago primjeti veliko O ali mozda to mozes sam ciniti
Sa od sebe da se kotrljam, ali kako bi jedan samotan komadic mogao da se sam od sebe-kotrlja?
A jesi li ikad pokusao, upita veliko O
Imam ostre ivice, objasni komadic, nisam oblikovan da bi se kotrljao
Ivice se izlizu, a i oblici se mjenjaju.Pa kako god bilo moram se oprostiti s tobom.
Mozda ce mo se ponovo sresti, i veliko O otkotrlja se dalje.

I tako se komadic ponovo nade sam samcijat dugo vremena tako je proteklo i komadic je samo sjedio
A onda…
Polagano
Komadic se stade podizati na jedan svoj rub
I prevrnu se
Pa se ponovo podize… naokrenu… i ponovo pade
I tako
Lagano
Dizuci se i padajuci
Stade se kretati naprijed.
Ubrzo se od premetanja komadicu ivice pocese zaravnjavati
Drz se…
Nakreni
Padni…
Drz se – nakreni – padni
Drz se – nakreni – padni…
I postepeno komadic se poce preoblikovati
I napokon, umjesto da se pretura, komadic se stade odbijati
I umjesto da se odbija komadic stade poskakivati
Komadic poce da se kotrlja.
Nije ba znao nas komadic kuda se to kotrlja
Ali za to nije ni mario.
Jedino je bilo vazno kotrlja se!

Ciji sam ja komadic? – Shel Silverstein

Gledao sam

Gledao sam kako ide do toaletnog stocica. Gledao sam joj odraz u okruglom ogledalu, kako me sad posmatra na zavrstku odlaska i povratka matematicki tacne svetlosti. Gledao sam kako me posmatra krupnim ocima boje uzarenog pepela, dok otvara kutijicu od ruzicastog sedefa. Gledao sam kako se puderise. kad je zavrsila, zatvorila je kutijicu, ustala i ponovo se uputila ka svecnjaku. Rekla je „Plasim se da ce neko da sanja ovu sobu i da ispremesta stvari“, ispruzila je ka vatri istu onu dugacku i drhtavu ruku koju je grejala pre nego sto je sela ispred ogledala i rekla : “ Da li ti je hladno“. Rekao sam „Ponekad“. A ona je rekla : „Sada bi trebalo da ti bude hladno“. Tada sam shvatio zasto nisam mogao da budem sam u sobi. Hladnoca je bila siguran dokaz moje samoce. „Sada mi je hladno“- rekao sam. „Mada je cudno, jer je noc mirna. Mozda sam se otkrio“. Nije odgovorila. Ponovo je posla ka ogledalu, a ja sam se opet zavrteo na stolici i okrenuo joj ledja. Nisam morao da gledam da bi znao sta radi. Znao sam da opet sedi ispred ogledala i da vidi moja ledja koja su imala dovoljno vremena da stignu do dna ogledala, i da ih njen pogled uhvatio, a taj isti pogled je naprotiv, imao samo toliko vremena da stigne do dna i da se vrati- pre nego sto je ruka napraviula jos jedan pokret- do usana na koje je upravo priljubila karmin. Ja sam, pred sobom video gladak zid nalik na neko drugo, slepo ogledalo, u kojem nisam mogao da je vidim- kako sedi iza mojhih ledja- ali nisam mogao da zamislim gde bi bila da je umesto zida stajalo ogledalo…

G.G. Markes, Oci plavog psa

Naoko je u tom stavu sedela nepomicno.

Kad su njih dve na smenu u kupatilu oprale zube i povukle se u spavacu sobu, otpio sam malo bredndija, legao u krevet i redom se prisecao sta se sve desavalo tog dana od jutra do veceri. Dan mi se nekako oduzio. Unutrasnjost sobe i dalje je bila osvetljena belom mesecinom. U spavacoj sobi, u kojoj su bile usnule Reiko i Naoko, sve je bilo tiho, i osim povremenog skriputanja kreveta, nije se cuo nikakav zvuk. Malene geometrijske figure treperile su u tami mojih zatvorenih ociju, a u usima mi je odzvanjao odjek Reikine gitare, ali to je kratko potrajalo. Na oci mi je dolazio san i poneo me u topli mulj. Sanjao sam vrbe. Nizale su se s obe strane planinskog puta. Bilo ih je neverovatno mnogo. Duvao je jak vetar, ali njihove grane nisu ni zadrhtale. Kako to?- razmisljao sam, kad videh da na svakoj grani sede malene ptice. Uzeo sam prut i udario granu koja mi je bila nadohvat ruke. Hteo sam da oteram pticu da bi grane vrbe mogle da se zanjisu. Ali, ptice se nisu razletele. Pretvorile su se u metalne figure pticijeg oblika i popadale, tupo udarajuci u tlo.Kad sam otvorio oci imao sam utisak kao da i dalje sanjam taj san. Soba je bila ispunjena mekom belicastom mesecevom svetloscu. Mahinalno sam pregledao pod da na njemu ne pronadjem neku metalnu pticiju figuru, cega naravno nije bilo. U podnozju mog kreveta sedela je, medjutim Naoko i samo zurila kroz prozor. Podignutih nogu i brade spustene na kolena, poput nekog izgladnjelog siroceta. Potrazio sam svoj rucni sat pored uzglavlja da vidim koliko je sati , ali ga nije bilo tamo gde sam ga ostavio. Po mesecini sam zakljucio da bi moglo biti dva ili tri ujutru. Osetio sam da mi je grlo strahovito suvo, ali sam odlucio da ostanem tu miran i posmatram Naoko. Na sebi je imala istu onu plavu spavacicu, a kosa joj je sa jedne strane bila zakcena snalom u obliku leptira, dopustajuci mesecini da potpuno obasja njeno prelepo celo. Bas cudno, pomislio sam. Pre nego sto je otisla na spavanje, snalu je bila skinula sa kose.
Naoko je u tom stavu sedela nepomicno. Izgledala je poput neke nocne zivotinjice domamljene mesecinom. Ugao pod kojim su padali mesecevi zraci naglasavao je obrise njenih usana. Nadasve ranjive, pulsirale su jedva vidljivo u ritmu njenog srca ili toka njenih misli, kao da je mukle reci saputala nocnoj tami….

Haruki Murakami

To je šešir.

Tako sam, tokom svoga života, dolazio u vezu sa mnoštvom ozbiljnih ljudi. Dugo sam živeo medju odraslima. Video sam ih iz neposredne blizine. To nije baš mnogo popravilo moje mišljenje o njima.
Kada bih sreo nekoga od njih ko bi mi izgledao malo visprenijim ispitivao bih ga na svom crtezu broj 1, koji sam uvek nosio sa sobom. Hteo sam da saznam da li je on zaista sposoban da razume. Ali uvek bi mi odgovarao:“To je šešir.“ Tada mu ne bih pricao ni o zmijskim carevima, ni o prašumama, ni o zvezdama. Govorio bih mu o bridžu, golfu, politici i kravatama. I odrasla osoba bi bila veoma zadovoljna što je upoznala tako razumnog coveka…

Antoine de Saint-Exupéry

Lica

Zvjezdanog neba i ljudskog lica nikad se covjek nece moci nagledati. Gledas i gledas, i sve je vidjeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvijet na toj biljci koja se zove covjek. Cvijet koji se krece, mijenja izraz od smijeha, zanosa, ili zamisljenosti do beslovjesne tuposti ili do nepomicnosti mrtve prirode.
Od kako znam za sebe, covjekovo lice je za mene najjace osvjetljeni i najprivlacniji djelic koji me okruzuje. Pamtim predjele i gradove, i mogu da ih izazovem u sjecanju kad hocu i zadrzim pred sobom koliko hocu, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mucno dugo ili bolno kratko, zive pored mene ili nestaju cutljivo i trajno, da ih vise nikakav napor sjecanja izazvati ne moze. Biva da naidje jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i zaklanja cio vidljiv svijet, a biva da navale stotine, hiljade lica, kao bujica, koja prijeti da poplavi i odnese moj svijet. I dok gradove i predjele gledam kroz svoj dozivljaj i kao dio sebe, moj razgovor i obracun sa ljudskim licima nema kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi svijeta, sve pomisli i sva djela, sve zelje i potrebe ljudske, sve mogucnosti covjekove, sve sto ga drzi, i sve sto ga truje i ubija; sve ono o cemu covjek masta, a sto rijetko biva ili nikad nece biti, dobija u njima, najposlje, svoj oblik, ime i glas.
Pojedinacno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju preda mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se javljaju, kao na ugovoren znak, na rijec ili recenicu koja ih prati.

Ivo Andric

Izmicala mi je

Izmicala mi je – to sam osecao – u neku oblast koja više ne zna za ime, nego samo za tamu, i možda, nepoznate zakone tame. Ona to nije htela, i vracala se. Ali više nije pripadala meni, a možda nikad nije ni pripadala meni … Ko uopšte kome pripada i šta znaci pripadati jedno drugom – te gradanske reci beznadne iluzije? Ali sam uvek nanovo, kad se vracala, za jedan cas, za jedan pogled, za jednu noc, sam sebi izgledao kao knjigovoda koji ne treba da racuna, nego ne pitajuci da primi ono što mu daje jedna lutalica, nesrecnica, osudena na smrt. Znam da za to postoje druga imena, jeftina, površna i nipodaštavajuca – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje egoisticne zakone smatraju zavetnim plocama Božijim. Usamljenost traži saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam …

Remark – Noc u Lisabonu

Kako je moguce

Jedan stari sufu prodavao je sve i svasta da bi zaradio za zivot. Ostavljao je utisak priglupog coveka, jer su mu ljudi cesto placali laznim novcem ili su mu govorili da su vec platili, iako to nije bila istina, ali on je uvek verovao ljudima na rec.
Kada mu je kucnuo sudnji cas, pogledao je ka nebu i rekao:
„Gospode, toliko sam laznih para primio od ljudi, ali ih nikada nisam osudio zbog toga, ogranicio sam se na misao da ne znaju sta cine. I ja sam moneta bez vrednosti, zato, molim te, nemoj me osudjivati“
Tada je zacuo glas:
„Kako je moguce osuditi nekog ko nije osudjivao druge?“

Antoni de Melo „Damari“

Usamljenost traži saputnika

„Izmicala mi je – to sam osecao – u neku oblast koja više ne zna za ime, nego samo za tamu, i možda, nepoznate zakone tame. Ona to nije htela, i vracala se. Ali više nije pripadala meni, a možda nikad nije ni pripadala meni … Ko uopšte kome pripada i šta znaci pripadati jedno drugom – te gradanske reci beznadne iluzije? Ali sam uvek nanovo, kad se vracala, za jedan cas, za jedan pogled, za jednu noc, sam sebi izgledao kao knjigovoda koji ne treba da racuna, nego ne pitajuci da primi ono što mu daje jedna lutalica, nesrecnica, osudena na smrt. Znam da za to postoje druga imena, jeftina, površna i nipodaštavajuca – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje egoisticne zakone smatraju zavetnim plocama Božijim. Usamljenost traži saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam …“

Remark – Noc u Lisabonu