Novi naziv, dizajn… stara priča.

Već duže vreme, mnogi ljudi me mole da malo sredim i uredim ovo moje ćoše koje, popularno nazvano blog. Ovo mestašce koristio sam, i ubuduće ću koristiti da neke lepe misli i odlomke otrgnem od zaborava… da nekoga inspirišem… podsetim na nešto čega se vredi sećati.
Elem… potrudio sam se da barem malo ovo mestašce uredim, a njegova koncepcija neće se značajno menjati… Biče sitnijih promena, sa tehničke strane, u budućnosti, ali krupnih rezova neće.
Do nekog drugog vremena, kada možda budem imao više prilike da se posvetim pisanju.

Ne vredi samo postaviti na ulazu u zivot dva stuba

Ne vredi samo postaviti na ulazu u zivot dva stuba i na jedan od njih natpis Put dobra, a na drugi upozorenje: Put zla – i reci onima koji naidju: „Birajte!“ Treba, kao Isus, pokazivati puteve koji sa ovog drugog puta vracaju na prvi, one koji su se na prilazu predali iskusenju; i, narocito, pocetak tih puteva ne treba da bude odvise bolan niti da izgleda odvise neprohodan.
Hriscanstvo, sa svojom divnom parabolom, treba da nam preporuci i prastanje. Isus je bio pun ljubavi za te duse koje su ljudske strasti ranile i cije je rane voleo da previja, crpeci iz njih samih melem koji je trebalo da ih zileci. Tako je govorio Magdaleni: „Mnogo ce ti biti oprosteno, jer si mnogo volela.“ Uzvisen oprostaj, koji je morao da probudi uzvisenu veru.
Zasto bismo se cinili strozi od Hrista? Drzeci se uporno shvatanja ovog drustva, koje hoce da bude nemilosrdno da bi se verovalo da je jako, zasto da kao i ono odbacimo duse koje cesto krvare iz rana iz kojih, kao nezdrava krv bolesnika, otice zlo njihove proslosti i koje ocekuju prijateljsku ruku da ih previje i da im vrati ozdravljenje srca?
… Posto se nebo vise raduje kajanju jednog gresnika nego stotini pravednika koji nikad nisu gresili, pokusajmo da obradujemo nebo. Ono nam to moze dvostruko vratiti. Ostavimo na nasem putu milostinju oprostaja onima koje su zemaljske zelje upropastile, koje ce mozda spasti bozanska nada…

A. Dima – Dama s kamelijama

Ljudi Vazduha

„Ima ljudi ciji život u mocvari trajanja lici na tragove crvenokožaca kad nece da budu uoceni. Indijanski ratnik se tada vraca, polažuci pete u stope starog traga. Odskace na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primecuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.
Oni su bica Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.“

Borislav Pekic, Novi Jerusalem – Ljudi Vazduha

Smrt mi je zavrtela glavu

Smrt mi je zavrtela glavu jer nisam voleo da zivim : time se objasnjava uas koji mi je ulivala. Time sto sam je poistovetio sa slavom, postala je moje opredeljenje. Hteo sam da umrem; ponekad bi se od uzasa sledilo moje nestrpljenje: ali to nikad nije dugo trajalo; moja zdrava radost ponovo bi se pojavila i ja sam cekao na trenutak da blesne munja koja ce me sagoreti do kostiju. Teznje usadjene duboko u ama su planovi i bekstva nerazlucno povezani i u ludom poduhvatu da pisem kako bih opravdao svoje postojanje lepo vidim da je, i pored hvalisanaj i lazi, bilo i neceg stvarnog : dokaz je i to sto pisem, pedeset godina kasnije. Ali ako se vratim prapocecima, vidim teznju da pobegnem napred, da izvrsim samoubistvo kao brzoplet smetenjak; tako je, smrt sam trazio vise nego epopeju, vise nego mucenistvo. Dugo sam strahovao da cu zavrsiti kao sto sam poceo, pa gde bilo i kako bilo, i da ce ta neodredjena smrt biti samo odraz mog maglovitog rodjenja. Moj poziv je sve izmenio : udarci maca iscezavaju, a ostaju spisi, ja otkrih da se Darodavac, u Knjizevnosti, moze preobraziti u svoj Dar, to jest u cist predmet. Zahvaljujuci slucaju, ja sam covek, a zahvaljujuci svojoj pelemenitosti, postacu knjiga; svoju brbljivost i savest svoju moci cu da izlijem u olovna slova, da zamenim huku zivota neizbrisivim zapisima, svoju put stilom, neotporne spirale vremena vecnoscu, moci cu da se pojavim pred Svetim Duhom kao talog jezika, da za ljudski rod postanem opsesija i , najzad, da budem drugi, drugi nego sto jesam, drugi nego ostali, drugi nego bilo sta. Pocecu time sto cu stvoriti sebi telo koje se ne moze istrositi, a onda cu se prepustiti potrosacima. Necu pisati iz prostog zadovoljstva da pisem, vec da to telo slave isklesem u recima. Posmatrano sa visine groba, moje rodjenje mi se ucinilo kao nuzno zlo, kao potpuno privremeno otelotvorenje koje ce pripremiti moj preobrazaj: da bih se ponovo rodio treba da pisem, a za pisanje treba imati mozak, oci, ruke; kad posao zavrse, ti organi ce sami od sebe nestati : oko 1955, jedna larva ce se raspuci, dvadeset i pet leptira in-folio prhnuce iz nje, leprsajuci svima svojim stranicama, da bi sleteli na policu Narodne biblioteke. Ti leptiri nece biti niko drugi do ja. Ja : dvadeset pet knjiga, osamnaest hiljada stranica teksta, tri stotine gravira od kojih je jedna piscev portret. Moje kosti su od koze i kartona, mesto pretvoreno u pergament mirise na tutkalo i gljive, preko sezdeset kilograma hartije, dobijam cetvrtast oblik, i sasvim mi je lepo. Ponovo se radjam, postajem najzad pravi covek, koji misli, govori, peva, grmi, koji se potvrdjuje nepobitnom inercijom materije.

Zan-Pol Sartr “Reci“

Samo da ne izgubim nadu da je cekam!

Ali ja sam navikao da je i ne ocekujem, da sav utonem u slast koju
daje beskrajni trenutak njenog javljanja.
Moglo bi se reci da sam uvek ziveo od osecanja na jedno prividjenje,
a sada zivim od uspomena na ta svoja secanja.
Ono od cega bih hteo da pobegnem ide sa mnom …..
Prolazimo kroz vlaznu tamu i pust, neosvetljen predeo.
Jelena se nece vise javiti. Mrak, vlaga. To nije njen elemenat.
Preda mnom je noc bez sna, nedogledna, jarosna, uoblicena pustinja.
Cini mi se da je zivo bice nece videti i preziveti ni videti joj kraja.
A meni valja ziveti, i cekati.
Ziveti sa nadom, u cekanju. Pa i bez nade.
Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da
se zaista vise nece pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao
da je najprirodnija stvar na svetu i kao da ce doveka ostati i bez promene ostati tu.
Ali sad mi se cini da je to bila obmana samoobmanutog coveka.
U stvari, ona i ne zna za mene, a ja samo za nju……
Moglo bi se reci da sam uvek ziveo od osecanja na jedno prividjenje,
a sada zivim od uspomena na ta svoja secanja.
Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da cekam…..
Znam da se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema.
Samo da ne izgubim nadu da je cekam!

Ivo Andric – Jelena,zena koje nema

Devojka sa pomorandzama

Mozda se nijedan druga vrsta intimnosti ne moze uporediti s dva pogleda koja se susrecu s istom sigurnoscu i odlucnoscu i jednostavno odbijaju da se puste.
Ne mozes da mi kazes da priroda nije cudo! Nemoj mi reci da svet nije bajka.Onaj ko to nije uvideo,mozda nece ni shvatiti pre nego sto bajka vec bude pri kraju. Naime,tada dobijamo jos jednom, priliku da skinemo povez sa ociju,da protrljamo oci od iznenadjenja,priliku da se prepustimo tom cudu s kojim se tada oprastamo i napusatmo ga. Niko se ne oprasta,guseci se u susama, od Euklidove geometrije ili periodicnog sistema elemenata. Oprastamo se od sveta, od zivota, od bajke. A oprastamo se i od malog broja ljudi koji su nam zaista dragi.
Svemir je mozda star petnaest milijardi godina. A ipak,niko jos nije uspeo da otkrije kako je stvoren. Zivimo zajedno u jednoj velikoj bajci za koju niko ne zna sta je. Plesemo,igramo se,cavrljamo se i smejemo se u svetu iji postanak ne mozemo da shvatimo. Taj ples i igra su muzika zivota. Pronacices je svuda gde ima ljudi, bas kao sto postoji sum u svakom telefonu.

Justejn Gorder

Bozicno drvo iz Sen Martena

Uoci Bozica ,paroh crkve u malenom selu Sen Marten u francuskim Pirinejima spremao se da sluzi misu kad, najedanput,oseti neki cudesan miris.Bila je zima i odavno je nestalo cveca,ali sad je u vazduhu lebdeo taj opojni miris,kao da je inenada granulo prolece,kad mu vreme nije.
Radoznao da otkrije odakle potice to cudo,paroh izadje iz crkve i ugleda nekog decaka kako sedi ispred skolske kapije.Pored njega je stajalo nesto nalik na bozicno drvo,s’ pozlacenim granama.
-Kakvo divno drvo!-uskliknu paroh.-Izgleda kao da je dotaklo nebesa,sudeci po bozanskom mirisu koje siri.A sazdano je od suvoga zlata!Gde si ga samo nasao?
Ove parohove reci kao da nisu narocito obradovale decaka.
-Istina,sto sam duze isao,ovo sto nosim sa sobom bivalo je sve teze i teze,a i grancice su postale tvrde i krute.Ali to ne moze biti zlato i ja se plasim sta ce roditelji da mi kazu.
I tu decak isprica svoju pricu:
,,Jutros rano krenuo sam u veliki grad Tarb s’ novcem koji mi je majka dala da kupim jedno lepo bozicno drvo. Medjutim,prolazeci kroz neko selo sreo sam jednu usamljenu staricu,bez ikog svog s’ kim bi proslavila veliki hriscanski praznik.Dao sam joj nesto novca za veceru jer sam bio ubedjen da cu drvo platiti jeftinije.
Elem,stigavsi u Tarb,prosao sam pored jednog velikog zatvora i tamo video mnostvo ljudi koji su nestrpljivo iscekivali vreme posete.Svi su bili tuzni jer ce provesti noc daleko od svojih milih i dragih,a neki su se zalili da nisu cak uspeli da kupe parce kolaca.Cim sam to cuo,resio sam,iz romanticnih pobuda tipicnih za moje godine,da podelim novac s’ tim ljudima kojima je svakako bio potrebniji nego meni.Zadrzao sam samo neku sitninu za rucak.Uostalom,cvecar je bio nas porodicni prijatelj i sigurno bi mi dao drvo za badava,a ja bih mogao iduce nedelje da mu pomazem u poslu i tako vratim dug.
Ali,kad sam napokon stigao na pijacu,saznao sam da cvecar koga sam poznavao nije tog dana dolazio. Pokusavao sam na sve nacine da nadjem nekog ko bi mi pozajmio novac,ali uzalud.
Ubedio sam sebe da cu bolje da mislim s’ punim stomakom,ali jos nisam stigao ni da udjem u kafanu,kad mi pridje jedan decak koji je delovao kao stranac i zamoli me da mu udelim neki dinar jer vec dva dana nista nije jeo.Tada sam pomislio da je i Isus u detinjstvu sigurno iskusio sta je glad,pa sam zato dao decaku i ono malo sto mi je preostalo i krenuo kuci.Pri povratku,odlomio sam granu sa jedne jelke.Trudio sam se, kako sam znao i umeo,da je ispravim,okresem,ali ona je postala kruta,kao da je od metala,i ni priblizno ne lici na bozicno drvo koje moje majka ocekuje.’’
-Dragi decace-rece paroh-nema nikakve sumnje da miris koje ovo drvo ispusta potice pravo s’ nebesa.Dozvoli da ti ispricam nastavak tvoje price:
,,Cim si ostavio onu staricu,ona je odmah zamolila Bogorodicu koja,kao majka,najbolje razume zene i majke,da te nagradi za dobro koje si joj ucinio.Rodjaci onih zatvorenika bili su ubedjeni da su sreli andjela i zahvaljivali su andjelima sto su im omogucili da kupe kolace za svoje bliznje.Decak koga si sreo ispred kafane zahvaljivao je Isusu sto mu je utolio glad.
Bogorodica,andjeli i Isus uslisili su molitve onih kojima je pruzena pomoc.Kad si odlomio granu sa jelke, Bogorodica joj je udahnula miris milosrdja.Dok si je nosio,andjeli su je doticali preobrazivsi njene grancice i iglice u zlato.Naposletku,kad je delo bilo zavrseno Isus ga je pogledao,blagoslovio i od ovoga casa svakome ko dodirne ovo bozicno drvo grehovi ce biti oprosteni,a zelje ispunjene.’’
I tako je i bilo.Legenda kaze da se sveto drvo i dan danas nalazi u Sen Martenu,ali njegova moc je toliko jaka da svakog ko pomogne svom bliznjem uoci Bozica,ma koliko daleko se nalazio od malenog sela u Pirinejima, prati njegov blagoslov.

(po motivima jedne hasidske legende)
Paulo Koeljo