Vilin konjic na konopcu za sušenje veša

Sećam se, bio je septembar, sunčano, toplo jutro, 1955. godine. Obukli su me, očešljali i poveli u školu, govoreći: Eto, došao je i ovaj dan. Moraš biti pažljiv, uredan, vredan, disciplinovan, vaspitan, moraš da slušaš, pamtiš, razmišljaš samo o onome što učiteljica priča, i da se javiš ako ti nešto nije jasno… Biće vremena i za igru, ali od danas je škola na prvom mestu, je l’ tako? Naravno, dodao je otac, ako hoćeš da budeš čovek. Pa, ti sad vidi, da ti ne pričam puno. I, tako, tog lepog, sunčanog dana, davnog septembra prošlog veka, odlučivalo se o mojoj sudbini; ili ću biti čovek, ili, po očevim rečima, “jedan od onih probisveta oko železničke stanice“. Sećam se, u školskom dvorištu su nas prozvali, razvrstali, pozdravili, čestitali, upozorili, opomenuli, skrenuli pažnju… i odveli u učionice. Na belom zidu crna tabla i zelena mapa Jugoslavije, a na stolu učiteljice Natalije globus; plav, sve plavo, i samo, tu i tamo, po neki pramen boje zemlje. Bože, pomislih, gde li se mi nalazimo? Iste nedelje, po polasku u školu, otišao sam u biblioteku i upisao sam sebe, bez pratnje i saveta. Dao sam sve podatke o ličnom identitetu, potvrdivši, posebno, da idem u školu… I, tako, pre pedeset godina, ili, pre pola veka, postao sam član biblioteke. Pamtim, svečanu tišinu biblioteke, miris knjiga, hod na prstima, šaputanja i stroga, zabrinuta lica pisaca uramljena u crne okvire po belim zidovima hola, stepeništa, čitaonice. Većina je imala bradu, brkove i naočare. I svi su bili, nekako, odsutno zamišljeni, skoro, tužni i, naravno, mrtvi. Podrazumevalo se da pisac ne može da bude živ čovek. Pisac je čovek koji je nekad, davno, živeo, pisao i umro… Ni slutio nisam da ima živih pisaca. Ne možeš biti i pisac i živ. To dvojstvo mi nije išlo zajedno. Bilo bi, činilo mi se, veoma neozbiljno. Naravno, čuo sam da u Beogradu žive i neki živi pisci, da su, na prvi pogled, kao svi obični ljudi, ali mi je to bilo poprilično neverovatno i, skoro, uvredljivo… Ljudi, inače, svašta pričaju. Pričalo se, na primer, da i u našem malom gradu živi neki pisac, ali to nisam shvatao ozbiljno, jer se i za mog komšiju govorilo da je jedan od najboljih sajdžija – izučio, kažu, zanat u Nemačkoj, u logoru, pa mu, ipak, niko nije davao sat na popravku. Tokom jesenjih i zimskih meseci čitao sam pozajmljene knjige iz biblioteke, a s prolećem sam izlazio iz kuće i satima gledao u nebo, prateći let golubova. Oslonjen na drva (koja su preživela zimu), dugo sam posmatrao i vilinog konjica na konopu za sušenje veša. Mali, svilenkast, božji stvor, o kome se, takođe, svašta pričalo. A ono najstrašnije bilo je da živi samo jedan dan. Kad sam to čuo i od ozbiljnih ljudi, pitao sam se, nebrojeno puta: Kakva je to pravda i kakvog smisla ima da jedno tako malo, bezazleno stvorenje živi samo jedan dan? Jedan jedini dan, a čovek – večnost! I što je najgore, i taj jedan jedini dan može da bude kišovit, tmuran, hladan, bez sunca… Da proživi “ceo život“ od jednog dana i da ne vidi sunce… Ili, kao što sam imao prilike da vidim, vrabac ga uhvati i odnese u krošnju obližnje lipe, da ruča. Em živi jedan dan, em ga u “pola života“, oko podneva, uhvati vrabac, da vrapcu bude ručak. Sećam se, bila mi je tužna sudbina tog malog, dvokrilnog, “provincijskog helikoptera“, na poletnoj pisti konopa za sušenje veša. I ponovo bi došla zima, i ponovo bih krenuo u biblioteku, i svake zime pročitao, ponovo, i ponovo, priču o dečaku koji je živeo na Asteroidu B-612. Pisac te knjige je poginuo u trećem padu aviona, u more, i bio je, naravno, mrtav, kao što je red, kad je reč o velikim, ozbiljnim piscima. Ne tako davno, gledao sam na televiziji dokumentarnu emisiju – naučni program engleske televizije, o položaju i sudbini naše male, rekoše, “provincijske planete“, skrajnute izvan velikih sunčevih sistema, na periferiji kosmičkih zbivanja, daleko od moćnih galaksija. Povod je bio zašto do sada nismo uspeli da uspostavimo bilo kakav kontakt sa nekom od (mogućih) civilizacija u nemerljivim prostranstvima svemira. I objašnjenje je bilo – ako to normalan čovek može da razume, kako su naše, ljudske, tehnološke mogućnosti “neozbiljne“ za prostranstva merena eonima, odnosno, svetlosnim godinama. Pričali su kako naše najsavremenije elektronske signale neko može da čuje – ako smo ih danas poslali, tek za hiljadu ili sto hiljada godina, jer se udaljenost do prvog velikog sunčevog sistema meri brzinom koju svetlost pređe za godinu dana, i da naš život – ne kao čoveka, pojedinca, već kao civilizacije traje smešno malo, i da će neko od ljudi, ako ih na zemlji uopšte bude, čuti odgovor tek za dve-tri hiljade godina, što je za ljudski vek nepojamno dugo, a za vreme u svemirskim razmerama sasvim nebitno. I da to nisu pričali engleski “svemirski obaveštajci“, čovek bi mogao i da posumnja u te podatke. I sve što sam pažljivije slušao i gledao milijarde zvezda udaljenih milijardama svetlosnih godina, naša planeta je bivala sve manja i manja, sve udaljenija od centra i sjaja svemirske civilizacije, nalik na zabito selo bez puta i struje. Pomislih, Bože moj mili i dragi, da li ću se ikad osloboditi mraka provincije? Na kojoj planeti ja to živim? Rođen u provinciji, selio se, nosio kofere, i šta bi na kraju: proživeo život na “zabitoj, provincijskoj planeti“. I da to nisu pričali engleski naučnici, ja bih to odavno zaboravio i živeo normalno, opušteno. Međutim, iz već poznatog iskustva o preciznosti i ozbiljnosti engleskih obaveštajnih službi… i tako dalje… Ne bih više o tome, bar dok sam u diplomatiji. Osećam, nepogrešivo gubim igru sa vremenom, i prostorom. Dižem ruke, mada ne volim da se predajem. Sve što sam stariji – a i to neće moći doveka, detinjstva se sećam samo u slikama. Nekad sam mogao, kad se brzo osvrnem, da vidim naše dvorište i sve drage ljude u tom dvorištu. Sa godinama izgubio sam brzinu osvrtanja. Pokušavao sam, ali, ne ide; ne vidim ništa. Naravno, mlađi ljudi to mogu. Dođeš, recimo, pred kapiju dvorišta u kome si stanovao, brzo se okreneš i ugledaš sve one sa kojima si nekad živeo i koje si voleo… Međutim, ako ti se desi da nikoga ne vidiš, ostario si, okret je bio spor, ili si zastao pred pogrešnom kapijom, i zato su ljudi koje si video nepoznati. Danas je 24. decembar 2005. godine. Pre pedeset godina, pre pola veka, ušao sam prvi put u biblioteku, u rodnom gradu, da zadužim jednu od nebrojenih knjiga. I taj dan, tog toplog septembra polovinom prošlog veka, i ovaj dan, s početka novog milenijuma, povezuje, čini mi se, jedino konop za sušenje veša, i na konopu – vilin konjic.

(U Beogradu, decembar 2005)

20 podela Srba – Dušan Kovačević