Divna neka vedrina obuzela mi je dušu

Divna neka vedrina obuzela mi je dušu, nalik na blago prolećno jutro, a ja je celim srcem uživam. Sam sam i osećam radost života u ovome kraju što je stvoren za dušu poput moje. Tako sam sretan, dragi moj, i tako utonuo u osećaj mirnog postojanja da od toga trpi moja umetnost. Ne bih sada mogao crtati ni jedan jedini potez, a ipak, nikada nisam bio veći slikar nego u ovim trenucima. Kada na drugu dolinu oko mene padne magla, visoko sunce zastane povrh neprobojne tmine moje šume, a samo se poneke zrake prokradu unutra u svetilište, dok ležim u visokoj travi kraj potoka sto se ruši s kamena na kamen, i bliže zemlji zapažam da su značajne hiljade raznovrsih travki, a bezbrojne, nedokučive oblike crvića i mušica, gmizanje malenog sveta između vlati osećam bliže srcu, i kad osećam prisutnost svemogućega , koji nas stvori, po slici svojoj, dah sveljubećega, koji nas, lebdeći u večitoj milini, nosi i održava – prijatelju moj, kada mi onda pred očima sviće, a nebo i svet oko mene miruju mi u duši kao lik ljubljene, tad me često obuzme čežnja, pa mislim: ah, kad bi ti to mogao izraziti, kada bi mogao da papiru udahneš ono što u tebi živi, tako puno i toplo – i da to bude ogledalo tvoje duše, kao što je tvoja duša ogledalo beskonačnog boga! – Prijatelju moj! Ali zbog toga propadam , podležem sili veličanstvenoga što je u tim pojavama…“

Johan Volfgang Gete

Nikada se nije potpuno predavao svojim osećanjima

Nikada se nije potpuno predavao svojim osećanjima, jer je uvek jedan deo, veći, čuvao za sebe, umanjujući svaku vrednost onim retkim trenucima nežnosti. Nikada on nije preda mnom sasvim otkrio svoju dušu. Uvek kada bih pomislila da mi je pošlo za rukom da prodrem do srži njegovog bića, on bi me odgurnuo ili nekom šalom ili pokretom. I tako bi ponovo izmakao mojoj pažnji. Zaista je bio savršeno nepostojan. Služila sam mu više kao objekat za eksperimentisanje, i možda sam ga baš zato tako pokorno i predano volela.

Alberto Moravija, “Rimljanka”

Cuj Kamalo

Cuj Kamalo: Kada bacis kamen u vodu, on najbrzim putem pluta da stigne do dna. Tako je to i kada Sidarta ima neki cilj,neku nameru. Sidarta ne preduzima nista, on ceka on razmislja, on posti, ali istovremeno prolazi kroz svet kao kroz vodu, a da nista ne radi, a da se ne pomakne;on biva privucen, on se opusta i pada. Njegov cilj ga privlaci, on dopusta da mu u dusu prodre bilo sta sto bi bilo suprotnocilju. To je ono sto je Sidarta naucio kaod samana. To je ono sto ne znalice nazivaju cinim, misleci da to izvode demoni. Ali demoni nista ne izvode, demoni ne postoje. Svako moze da baca cini, svako moze da postigne cilj ako ume da misli, ako ume da ceka, ako ume da posti….

Herman Hesse – Sidarta

Mrznja je sveta

Mrznja je sveta. Ona je izliv gneva jakih i mocnih dusa, borbeni prezir onih kod kojih osrednjost i glupost izazivaju srdzbu. Mrzeti je isto sto i voleti, znaci osetiti svoju toplu i plemenitu dusu, ziveti od preziranja sramnih i glupih stvari. Mrznja donosi olaksanje, mrznja donosi pravdu, mrznja uzdize. Mrzim nistavne i slabe ljude: oni mi smetaju. Kao i Stendal, vise volim zlocinca nego kretena. Mediokritete treba baciti na gomilu na trg Greva. Mrzim ih.

Emil Zola, “Moje mrznje“.

On je covek koji govori ljudima

On je covek koji govori ljudima; covek, istina, obdaren zivljim senzibilitetom, vecim entuzijazmom i neznoscu, raspolaze vecim poznavanjem ljudske prirode, i ima obuhvatniju dusu nego sto se moze pretpostaviti da su prosecne duse u ljudskom rodu; to je covek zadovoljan svojim licnim strastima i voljom, i raduje se vise no ostali ljudi zivotnom duhu koji je u njemu; on uziva u kontemplaciji slicnih teznji i strasti koje se manifestuju u zbivanjima sveta, i obicno oseca nagon da ih stvara i onde gde ih ne moze naci. Pored ovih osobina, on ima jos jednu sposobnost: da odsutne stvari uticu na njega kao da su prisutne vise nego na ostale ljude; sposobnost da u sebi docara strasti koje su zaista daleko od toga da budu iste kao one koje proizilaze iz stvarnih dogadjaja, a koje medjutim ( narocito u onim delovima opste simpatije koji raduju i vesele) mnogo vise lice na strasti koje dolaze od stvarnih dogadjaja nego li ista sto su ljudi, samo svojim sopstvenim umom, navikli da osecaju u sebi;- otuda, a i iz prakse, to je covek koji je stekao vecu spremnost i moc izrazavanja onoga sto misli i oseca, a narocito onih misli i osecanja, koja se po njegovom licnom izboru, ili prema strukturi njegovog sopstvenog uma, radjaju u njemu bez neposrednog spoljnjeg uzbudjenja.“

William Wordsworth

I samo postoji taj trenutak

Kada covek dublje zagleda u dusu sveta lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja ceka onu drugu,bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada…
I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste,sva proslost i sva buducnost gube svaki znacaj…i samo postoji taj trenutak…

Paulo Koeljo – Alhemicar

Idi kuda te srce vodi

Uzimali smo jedno drugom rec iz usta; mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti nacin; izgledalo je da se poznajemo godinama, a ne samo dve nedelje.

U zivotu svakog coveka, govorio je, postoji samo jedna zena sa kojom moze da ostvari savrsenu vezu kao sto u zivotu svake zene postoji samo jedan muskarac sa kojim se oseca kompletna. Pronaci se, sudbina je malobrojnih. Svi ostali su prinudeni da zive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne ceznje.

– Koliko je ovakvih susreta, govorio mi je u tami sobe, – jedan u deset hiljada, jedan u milion, u deset miliona?

Da, jedan u deset miliona. Sve ostalo su prilagodavanja, prolazne privlacnosti epiderma, afiniteti tijela ili karaktera, socijalne nagodbe. Posle tog zakljucka, nisam prestajala da ponavljam: Imali smo srecu, zar ne? Ko zna sta se iza toga krije, ko to zna?
Na dan mog polaska, cekajuci voz u malenoj stanici, zagrlio me je i sapnuo mi:

– U kom zivotu smo se vec sreli?
– U mnogim, odgovorila sam mu i rasplakala se.

Kada budes dozivela prvi put ljubav, shvatices kako protivurecni i komicni mogu da budu njeni efekti. Dok se ne zaljubis, dok je tvoje srce slobodno i tvoj pogled ne pripada nikome, ni jedan od muskaraca koji bi mogli da te zainteresuju ne obraca paznju na tebe.

U trenutku kada te potpuno zaokupi jedna osoba i vise te ne zanima niko drugi, odjednom te svi primecuju, svi imaju neku lepu rec za tebe, svi ti se udvaraju. To je taj efekat prozora o kojem sam ti govorila: kada su otvoreni, telo obasjava dusu i obrnuto; sistemom ogledala oni osvetljavaju jedno drugo. Za kratko vreme oko tebe se formira jedna vrsta zlatnog i toplog prstena koji privlaci i druge, kao sto medvede privlaci med.

Sussana Tamaro – „Idi kuda te srce vodi“

Bio jedan ljubavnik koji je voleo bez nade

„Bio jedan ljubavnik koji je voleo bez nade.On se potpuno povukao u svoju dusu i mislio je da ce sagoreti bez ljubavi.Svet za njega vise nije postojao,on nije vise video plavo nebo i zelenu sumu,potok mu vise nije zuborio,harfa mu vise nije jecala,sve je bilo utonulo i on je osiromasio i postao bedan.Ali je njegova ljubav rasla i on je mnogo radije hteo da umre i propadne,nego da se odrekne posedovanja lepe zene koju je voleo.Tada oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu,te postade mocna,i privlacila je i privlacila,i lepa zena joj se povinova,i dosla je,i on je stajao rasirenih ruku da bi je privukao k sebi.Ali dok je pred njim stajala,najedanput se sasvim izmenila,i on s grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljen svet.Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se,nebo i suma i potok,sve mu je u novim bojama,sveze i divno,dolazilo u susret,pripadalo mu,govorilo njegovim jezikom.I umesto da dobije samo jednu zenu imao je ceo svet na srcu,i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala veselost kroz njegovu dusu.On je voleo i pri tom je pronasao sebe samog.Vecina njih,pak,voli da bi pri tom izgubili sebe“

Herman Hese – „Demijan“

Patnje mladog Werthera

Divna neka vedrina obuzela mi je dusu,nalik na blago proljetno jutro, a ja je cijelim srcem uzivam.Sam sam i osjecam radost zivota u ovome kraju sto je stvoren za dusu poput moje.Tako sam sretan , dragi moj, i tako utonuo u osjecaj mirnoga opstojanja da od toga trpi moja umjetnost.Ne bih sada mogao crtati ni jedan jedini potez, a ipak, nikada nisam bio veci slikar nego u ovim trenucima.Kada na drugu dolinu oko mene padne magla, visoko sunce zastane povrh neprobojne tmine moje sume, a samo se poneke zrake prokradu unutra u svetiliste, dok lezim u visokoj travi kraj potoka sto se rusi s kamena na kamen, i blize zemlji zapazam da su znacajne tisuce raznovrsih travki, a bezbrojne , nedokucive oblike crvica i musica , gmizanje malenog sveta izmedju vlati osjecam blize srcu , i kad osjecam prisutnost svemogucega , koji nas stvori, po slici svojoj, dah sveljubecega, koji nas, lebdeci u vjecitoj milini, nosi i odrzava– prijatelju moj, kada mi onda pred ocima svice , a nebo i svijet oko mene miruju mi u dusi kao lik ljubljene, tad me cesto obuzme ceznja , pa mislim : ah,kad bi ti to mogao izraziti, kada bi mogao da papiru udahnes ono sto u tebi zivi, tako puno i toplo – i da to bude ogledalo tvoje duse , kao sto je tvoja dusa ogledalo beskonacnog boga! – Prijatelju moj!Ali zbog toga propadam , podlijezem sili velicanstvenoga sto je u tim pojavama.

J.W. Goethe

Tesko je po dusu…

Tesko je po dusu, da osecanja koja su vezana uz dogadjaje naseg zivota ne umiru zajedno sa tim dogadjajima. Nego i kad nestane lice i krajeva koji su bili, podlogom osjecanjima, ona ostaju ziva i svjeza, i to ne u liku sjecanja nego istinita i mocna kao u dan dozivljaja. A kako su izgubila svaku realnu podlogu, bude bol i ceznju, tresu dusom kao nezasticenim stablom, hrane se nemirom srca, kradu sadasnjost i truju buducnost.

Ivo Andric – Ex Ponto

Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.

I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu…“. Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze, nasmeju, zabole. Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi. Pa se naprezemo da cujemo onaj letnji povetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se, drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali… umesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle… nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca. Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo reci koje su drhtavom rukom pisane; „ljubim te“, „mislim na tebe“, „nedostajes mi“. Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine… Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze. Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi nebi posli njime. Vec se uvek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine… I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo… vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi… blistavih… slanih…

Desanka Maksimovic

Zivot je otok u moru samoce i izdvojenosti.

Zivot je otok cije su litice zelje, drvece snovi, cvijece samotinja, vrela zed, a ono je usred mora samoce i izdvojenosti.
Tvoj zivot je, prijatelju, otok odsjecen od svih otoka i kontinenata. Koliko god ladja i camaca poslao ka drugim obalama i koliko god ladja stiglo na tvoje obale, ti si ipak samo otok izdvojen u svome bolu, osamljen u radosti, dalek u ceznji, nepoznat sa svojim tajnama i zagonetkama.
Vidio sam te, prijatelju, kako sjedis na gomili zlata, radostan zbog svoga bogatstva i ponosan na svoje blago, uvjeren da je svaka pregrst zlata tajna veza sto povezuje misli drugih ljudi sa tvojom mislju i sto spaja njihove teznje sa tvojima. Vidio sam te kako, poput velikog osvajaca, vodis vojske i trijumfalne legije na jake tvrdjave te ih razaras, zatim ides na druge utvrde te i njih osvajas.
Kada sam te ponovno pogledao, vidio sam za zidinama tvojih riznica srce sto drhti u samoci i izdvojenosti, kao sto drhti zedan covjek u kavezu nacinjenom od zlata i dragulja, ali bez vode.
Vidjeh te, prijatelju, kako sjedis na prijestolju slave, a oko tebe ljudi sto opijevaju tvoje ime, nabrajaju tvoja milosrdja i darove, u tebe zagledani kao u prosvijetljenog proroka koji im uznosi duse odlucnoscu svoje duse i vodi ih izmedju zvijezda i planeta. Dotle ti njih gledas lica prepuna zanosa, snage i trijumfa, kao da si za njih ono sto je dusa za tijelo. Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh osamljeno bice kako stoji uz tvoje prijestolje krunisuci se otudjenoscu i grcajuci u samoci. Zatim vidjeh kako tvoje bice na sve strane ispruza ruku, kao da trazi samilost od nevidljivih fantoma. Vidjeh to bice kako gleda negdje daleko preko ljudskih glava, u neko mjesto na kome nicega nema osim njegove samoce i izdvojenosti.
Vidjeh te, prijatelju, zaljubljena u lijepu zenu, kako med svoga srca tocis na njen razdjeljak, ruke joj obasipas poljupcima, dok te ona gleda sa sjajem suosjecanja u ocima i majcinskim osmjehom na usnama. Tada rekoh sebi: Ljubav je odagnala samocu ovoga covjeka, izbrisala je njegovu izdvojenost te se on sada vraca i spaja sa Sveopcim Univerzalnim Duhom koji putem ljubavi privlaci k sebi ono sto se od njega izdvojilo u prazninu i zaborav. Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh, umjesto tvoga zaljubljenog srca, osamljeno srce koje bi htjelo da svoje tajne povjeri nekoj zeni, ali ne moze; vidjeh iza tvoje duse sto se topi u ljubavi jednu drugu, usamljenu dusu, nalik na izmaglicu koja bi htjela da se u rukama drage pretvori u suze, ali ne moze.
Tvoj zivot je, prijatelju, izdvojeno boraviste, daleko od svih drugih boravista i zivih stvorova.
Tvoj unutarnji zivot je boraviste daleko od svega sto ljudi nazivaju tvojim imenom. Ako je to boraviste mracno, ne mozes ga osvijetliti susjedovom svjetiljkom; ako je pusto, ne mozes ga ispuniti susjedovim dobrima; ako se nalazi u pustinji, ne mozes ga prenijeti u vrt koji drugi zasadi; ako se nalazi na vrhu planine, ne mozes ga spustiti u dolinu kojom tudje noge stupaju.
Tvoj dusevni zivot je, prijatelju, okruzen samocom i izdvojenoscu. Da nije te samoce i izdvojenosti, ti ne bi bio ti, niti bih ja bio ja. Da nije te samoce i izdvojenosti, tada bih, cuvsi tvoj glas, pomislio da ja govorim; kada bih pogledao tvoje lice, pomislio bih da sebe vidim u ogledalu.

Khalil Gibran