Zacuo sam muziku

Zacuo sam muziku, nije ju svirao obrazovan i skolovan muzicar. Bile su to Betovenove sonate, i zna, kada je pristigao onim delovima koji se ne mogu odsvirati bez drhtaja, tamo mu je ruka zadrhtala, i pogresio je. Tada sam shvatio da je upravo to pravo sviranje, a ne ono tamo dole koje se odvija u koncertnoj dvorani, ona neprirodna i sputana muzika. Ne mogu da podnesem da tamo gde je vec gotovo nemoguce ostati ravnodusan, jadnik to tako glatko odsvira kao da se ne dogadja nista posebno, zatim se digne i klanja se pljesku.
Mislim da kod vaznog dogadjaja covek mora da zadrhti, kao sto drhti kada prvi put poljubi jedna lepa usta ili dotakne jedan lepi struk. I uzasno osecam kada neko vec moze da poljubi ta usta bez drhtanja i da procita pesmu a da mu glas ni malo ne zadrhti i promukne. Uvek mi je bilo uzasno u necemu biti majstor, a pri tom ne biti poljuljan od lepote stvari.

„Madjarski hiperion“, Bela Hamvas

Zvezdana prašina

Marko: (…) I da znaš da necu da pipnem tu ribetinu! Samo riba, samo riba! Kao da sam doživeo brodolom! Kod toliko razne stoke, ja jedem samo neke ribetine… To što je tvoj otac bio ribar, i što te ukus ribe podseca na srecno detinjstvo, to je tvoj problem; moj otac je bio pastir, pa ti nikad nisam tražio svaki dan jagnjetinu! Treba da navucem neku riblju bolest – da se ospem krljuštima! Šta me gledaš tako? Je l’ si cula za beri-beri?!
Kaca: Jesam…
Marko: Jesi, kad ste brali šljive, pa ti deda vikao beri-beri! (…) Same kosti, svaki moj rucak se svede na komadic ribe i dve kile hleba: odmah mi zastane kost u grlu, onda, da bih proterao kost, pojedem dve kile hleba… Od cega ti je otac umro?
Kaca: Od starosti.
Marko: A zašto je tako brzo ostario?
Kaca: Kako brzo?
Marko: U pedesetoj je imao osamdeset godina. A zašto? Zato što je jeo ribu… (…) Ja, kad idem ulicom, onda me prati bar deset macaka: osete miris ribe… Sve mi se uvuklo u odelo. Moji prijatelji u preduzecu lepo mirišu na sarmu, podvarak, jagnjetinu… Kad sednu kraj tebe – voda ti pode na usta, tako je to jedan lep miris… Mile kurir i ne diže glavu kad ja prolazim kraj portirnice. Samo kaže: plivaj dalje…

Dusan Kovacevic

Klaustrofobicna komedija

Sava: Ne znam odakle ovolike mušice, leptirice, bubašvabe, smrdibube, komarci, žuti mravi, miševi, pacovi… Da se ne skupljaju na bivši narod.
Milicioner: U mome kraju se zbog stoke skupljaju muve… zbog muva gušteri… a zbog guštera zmije.
Sava: Jesu otrovne?
Milicioner: Ne mora da te ujede, dosta je da te pogleda… Sve su zmije otrovne, samo se neke prave da nisu.
Sava: I pecurke su vam otrovne.
Milicioner: Jesu, ali više stradamo od bombi i mina dok beremo pecurke. Cudo jedno kako pecurke rastu oko zaostalih mina. Kao da ih metal privlaci… Neki put, nocu, dok sedimo uz vatru, samo cujemo, tamo negde u planini – eksplozija! Kurjaci nalete na minu. Sutradan ih nademo po tri-cetiri… ako ih orlušine ne odnesu.
Sava: Ima puno vukova?
Milicioner: Pa… selo nam se zove Vukovo… Ja sam, kao što znaš. Vule Vucic… Kod nas sela i ljudi dobijaju imena ili po nekoj telesnoj mani ili po zverinju. Moj ujak je Macan Guzina iz Zmijuka.
Sava: Odakle toliki vukovi?
Milicioner: E… ako cemo pravo, mi smo sami krivi. Jedne godine potamanismo sve medede. Kako pobismo medede, tako navališe copori vukova.
Sava: Nije gori kurjak od mededa?
Milicioner: Kako nije… Meded je carska, gospodstvena životinja. Kurjak je opak, podmuko zver. Da ne pricam što meded spava kad je nama najteže. Kurjak samo ceka sneg i mecavu. Što coveku gore – to kurjaku bolje. Nocu utabaju staze kroz planinu kao da je vojska prolazila. Kako smrkne, ceka te pred vratima.
Sava: Što onda pobiste medede?
Milicioner: Što… Što mi nama stalno radimo o glavi. Neprijatelj nam, s vremena na vreme, samo malo pripomogne. Sava: Bili ste dobri lovci.
Milicioner: I!… U lov smo nosili samo po jedan metak. Jedan lovac – jedan metak. Jedan metak – jedna zver… Ovi danas kad krenu u lov, ne vidiš ih od redenika i oružja. Ko u rat.

Dusan Kovacevic

Narod je porucio Radovanu da ce ga živog odrati.

Jelence: Narod je porucio Radovanu da ce ga živog odrati.
Radovan: Narod iz Zavicaja?
Jelence: I okoline.
Radovan: A zašto? Zato što sam im sa ovih deset prstiju podigao fabriku? Zato što sam hteo da ne odlaze u inostranstvo, kad vec ovde znaju jezik. Nezahvalnici!
Jelence: Spremaju se da ti se strašno osvete. Ta fabrika je uništila reku, a reka zatrovala polja. Ni korov nije uspevao. Da bi nekako spasli Zavicaj, napravljeno je jezero od reke i podignuta hidrocentrala. Medutim, nije bilo dovoljno vode, pa je hidrocentrala prestala sa radom pre puštanja u pogon. Onda su, da bi izvadili štetu, isušili jezero i ostavili samo mulj, da ljudi seju pirinac koji nije uspevao, jer je klima hladna, a ujedno i topla. Ovo, da je topla, ustanovilo se kada su podigli planinu na zatrpanom jezeru; hteli su da stvore zimski turisticki centar. Da ne bi planina bila neiskorišcena, bez snega, kad vec nema para od skijanja, rešili su da otvore veliki rudnik. I kopali su mesecima, dok nisu naišli na mulj, koji su ranije zatrpali. Sad su odlucili da sruše fabriku i ponovo zasade žito i kukuruz.
Radovan (se uhvati za veliku glavu): Joj, s kim sam ja hteo da gradim industriju! Seljaci! Oni samo znaju: žito – kukuruz, kukuruz – žito. Ajde, pa ti sad budi napredan, vidovit, progresivan, moderan. Seljaci ostaju seljaci!

Radovan III – Dusan Kovacevic

Slobodan covek i slobodna zemlja

Ilija Cvorovic, gazda kuce, okucnice, žene i ideje o slobodnom coveku i slobodnoj zemlji.
Djura Cvorovic, Ilijin brat blizanac

Djura: Ubistvo u lovu ne podleže Krivicnom zakonu. Nema lova bez ubistva. To se sve podvodi pod nesrecan slucaj. U našem selu kad neko nekoga mrzi, samo ga pozove u lov. Tako bilo jedno vreme, dok se selo ne prepolovi. Na jednog zeca su dolazila po dva seljaka. Šta smo se toga nagledali, Ilija?
Ilija: Ih!
Djura: Vracaju se lovci iz lova, a mi decurlija istrcimo na sokak da i sacekamo. Prvo idu nji trojica-cetvorica, nose zeceve i fazane za pojasom, a onda idu kola koja nose mrtve lovce. Bude i više u kojima neg divljaci. Tacno se znalo koje se godine lovi koja famIlija. Je l se secaš kad su Markovici pozvali Babice u lov na divlje svinje?
Ilija: U novembru, cetres osme, kad se selo podelilo, za i protiv.
Djura: Odu jedno jutro, a uvece se vratiše Markovici: nose jedno prase i sve Babice. Šta je bilo? Opalila puška slucajno. Kako jedna puška da ubije nji petoricu? Išli jedan za drugim Sledece zime, Babici u lovu na divlje guske, ubiše jedno gušce i šestoricu Markovica…

Balkanski spijun – Dusan Kovacevic

Par Duskovih misli…

Niko ne moze biti placen samo za to sto voli svoju zemlju.
Ta se ljubav, valjda, podrazuma.
U takvoj zabludi mogu ziveti samo oni koji ne znaju zbog cega bi inace mogli biti placeni.
Ako zelite da uvek budete u pravu, morate cesto menjati misljenje.

Neki ljudi imaju dobra kola a losu decu.
Sve sto je dobro napravili su im drugi.
Podizite sebi spomenike za zivota.
Neka vam bude najmanji a ne najveci onaj spomenik na groblju.
Dajte mi dobro dete pa cete videti kakav sam ja otac.
Neko je sinoc susio opranu kosu na sveci.
Legao je i stavio svecu vise glave.
A neko drugi pomislio je da je umro i pokusao da mu izvuce novcanik.
Kakav je ko, lakse cemo videti u mraku nego na svetlosti.
Hoce li skoro taj beogradski metro?
Mnogi Beogradjani su vec pod zemljom i cekaju.

Dusan Radovic

Postovani drugovi Supovci

Postovani drugovi Supovci, Obracam vam se prijateljskom molbom da mene i moju zenu Kosu uhapsite s pocetka novembra i u zatvoru zadrzite do kraja marta ili aprila ako zima bude duga i hladna. Ja sam prevremeno penzionisan zbog bolesti kicme, pluca, srca, vena, bubrega i ociju, pa mi je penzija tek tolika a ako je ima. Mi smo stariji ljudi ne bi pravili nikakve guposti da nas hapsite zbog prevara ili kradja, jer smo oduvek posteno ziveli sto nas je u ovaj polozaj i dovelo. Razmisljali smo sta nosi sest meseci zimskog zatvora ali da bude ljudski i cestito. Ja sam se pitao sa nekim ljudima koji su me odmah posavetovali da na javnom mestu izvredjam nase najvece i najistoriskije ljude koji su nam i omogucili da imamo sve ovo sto nemamo.. Ovo vam pisem zato sto me je uplasio slucaj mog prijatelja Steve Cardaka, penzionisanog odzacara, koji je kupio cetiri pogrebna sanduka za sebe, zenu, oca i majku, jer je cuo da ce sanduci poskupeti 280 posto vec sledeceg meseca. Steva te pare nema pa se boji da bi mogao ostati nesahranjen, sto bi pravilo ozbiljne probleme porodici i drustvu, a on ne bi bio u mogucnosti da pomogne. Postovani Drugovi Supovci, ako sanduci stvrno poskupe 280 posto ja moram odvajati celu penziju do kraja zivota za mene i zenu mi Kosu, pod uslovom da nam ne bude mnogo gore nego sto nam je vec sad. Vi, Drugovi, razmislite pa nas obavestite kad da dodjemo na hapsenje da ne bi slali kola i ljude vec mozemo pesice i znamo gde ste. Za uzvrat ja bih vam cistio furune, peci, kotlarnice i odzake, a Kosa bi kuvala i prala. Ne bi sedeli bambadava vec ko cestiti i posteni ljudi. Velja Popic

Dusan Kovacevic – Klaustrofobicna komedija

Maloj deci je dosadno

Maloj deci je dosadno.
Protiv decje dosade izmisljaju se igracke.
Jedne igracke su makaze. Makazama se mogu seci: knjige, haljine i prsti.
Druga igracka je cekic. Cekicem se mogu kucati: ekseri, zidovi i takodje prsti.
Treca igracka su sibice. Sibicama se mogu izgoreti: haljine, prostirke i opet prsti.
Deca su mala a prsti su najmanji.
Bio tako jednom jedan prst i zvao se Djura. Imao je mnogo brace. Mnogo, to je sigurno vise od sest.
Jednom su braca povela Djuru u fioku. Djura je isao poslednji i prikljestio je nokat.
Drugi put su ga vodili u rernu. Da vide da li je vruce. I Djura se ispekao.
Treci put igrali su se iglom. Svi su se izmakli a Djura se izbo.
Djuro, Djuro, nisi ti valjda najgori prst?
Jeste!
Kad treba da se cacka nos – hajde ti, Djuro.
Kad treba u hladnu vodu – guraj Djuru.
A kad treba zamociti dva prsta u pekmez, onda su to neki drugi prsti, a ne Djura.
Dosadilo Djuri. Dosta je. Nece vise.
Tog Djuru imaju sva deca. To je onaj peti, najmanji.
I kod vas sigurno nista ne radi. Cuci ili sedi. Skupi se, kao da mu je hladno.
Nije za rad, ali je za veselje.
Uze da svira na klaviru, segaci se i mazi.
Neka ga, kad je mali.

Dusan Radovic

Koja su kola to bolja od Moskvicha*

„Ne, necu se vratiti. Otisao sam jos pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, vec sam osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog decaka tamo? Da, lici. I jeste Svedjanin. Moja zena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde obicaji. Dao sam mu svoje prezime; oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenovic. Jedva se naucio da izgovori celo svoje ime. Ucim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od ruke, dosta je bistar. Vec cetiri puta sam ga slao, zajedno s njegovom majkom, burazeru Vladi u Beograd. Poneli bi i pare, razume se. Burazer ih je sa svojima – on ima cercicu i sincica – slao na more. A kako bih inace objasnio zasto ih saljem? Ovi blesavi Svedjani misle da je Jugoslavija citavo jedno more. Ne bi mogli ni da zamisle da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja kad podjem, oni kazu: „On je otisao na svoje more. On ne moze bez svog mora.“ Meni je ovde lepo. Pre cetiri godine zena i ja smo nekako skupili malo para, uzeli kredit i poceli da dizemo kucicu izvan grada. Ovde je to veliki luksuz. U Beogradu sam ziveo medju dusanovackim kucercima, pa bih to hteo i tu. Kucica mi je skoro gotova. Nije jos sasvim gotova zato sto se ja oko toga bas i ne lomim previse. Stalno nesto oko nje ili po bastici prckam. A i ova ti je zemlja nekako jalova; tek sto se jedan sneg skine, vec pocinje da se sprema drugi. Leta, onog naseg, tako reci i nema. I uvek se nadje nesto posla.
Moj klinac me obozava; a ne mogu da kazem, volim i ja njega. Jedanput, prolazim ulicom, a on stoji s nekim svojim drugarima i hvali se: „Moj stari je u Jugoslaviji bio sampion. Novine su o njemu pisale.“ A ja nisam bio jugoslovenski prvak. Bio sam prvak Srbije, dve godine, u velteru i polusrednjoj. I svearmijski prvak u srednjoj, kad sam sluzio vojsku. A svojoj majci Arne kaze: „Kad smo ono letos bili u nasoj Jugoslaviji…“
Kad smo se Inge i ja uzeli, zeleo sam da imamo decu. I rekao sam joj: „Ako mi ne rodis klinca, ostavicu te.“ Ali u pocetku nismo mogli. A posle, kad je presla tridesetu, nekako je pocela da se boji. Naravno, jos za to nije kasno, jos ona moze da rodi. I ako bih navalio, rodila bi ga. Ali onda sam pomislio: mozda bih bar tog straha mogao da je postedim? I rekao sam: „Inge, ti se, izgleda, bojis da rodis?“ Ona kaze: „Ne znam cega se vise bojim: toga da rodim ili toga da ces me ostaviti. Znas sta mi je lekar jos onda bio rekao. A meni je sada vec trideset i cetiri.“ „Pa, u redu“, rekao sam. „Mozda nam vise dece i nije potrebno. Dosta nam je nas Arne. Ako se ti slozis.“ A ona pocela da mi ljubi prljavu bluzu.
Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali – volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo mozda kao invalidi. Ali volimo se. I ne pricamo mnogo o tome.
Na Dusanovcu sam isao s najlepsim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga koja ce vise da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi isle sa mnom. „Ona ide s Ljubom Sampionom“, govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kracu nogu i vanbracno dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraca, za tri santimetra. Nije nista strasno, ali – primecuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da ce to tipa zadrzati. A tip sacekao da se on rodi, pa nestao. I, cudna stvar, volim je. Nekad sam cure stalno menjao. A nju cak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideset i osma mi je.
Moja Inge ume da bude i dzandrljiva, kao i sve ostale blesave zene. Ona isto ume da zakera: „Opet si uneo blato u kucu! Zasto ne brises noge?“ I: „Opet te tvoje blesave novine!“ I: „Ovde si mi se popeo s tvojim sindikatom!“ I uopste. Po tome su nam, kao sto vidite, obicaji isti. Ali kao sto sam ja naucio da postujem svedske, i ona se naucila da postuje nase. Nekad, u Jugoslaviji, voleo sam da zvalavim. Ni oko cega. Otkako sam otisao, medjutim – prvo jezik, a onda i sve drugo – postao sam cutljiv. Ovde svet, uostalom, i nije bas mnogo pricljiv. I kad dodjem kuci neraspolozen ili ljut, ili kad me uhvati moje ludilo, i cutim, ona me ne dira. cuti i sama. Nije to za zenu bas mnogo prijatno, ali moja Inge i to podnese. A kad me prodje, onda mozemo po starom. I, mada takve stvari ipak retko cinim – obicno gledam da im pomognem na neki drugi nacin – kad neki nas covek, iz Jugoslavije, ovde bas zaglavi, ja ga i kuci odvedem. A narod ovde nije los, ali, nekako, tvrd je na paru: otac za sina ne zna, sin za majku, svako ima svoju racunicu i svoju kasu. I retko jedan drugome u kucu zalaze. A moja Inge nas docekuje s osmehom i kaze tipu srpski: „Mi volimo nasa Jugoslavija.“ I pere mu prljave gace, i kuva mu pasulj sa slaninom i sarmu, i prebira po nasem vesu i odvaja mu moje stare kosulje: dok se malo ne snadje. I kad nas je prosle godine jedan takav bio pokrao – nista strasno: drpio jedno moje odelo i neke sitnice, ali ja sam se jeo kao Mesec: eto kakvi smo! – ona mi kaze: „Nemoj da se sekiras. Sav je bio propao, jadnik. Mi cemo zaraditi drugo.“
Pre dve godine sam se opet bio zapio – desava mi se to povremeno – i, onako pijan, samo sam seo za volan i odjurio pravo za Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na posao. I mirno sam primio otkaz. Kriv sam, sta imam da se bunim? Ali moj sindikat se pobunio; a ovde je sindikat veoma jak. „On“, kazu, „ima pravo da vidi svoju domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi zemlja ako nasem najboljem radniku ne mozemo da dozvolimo da vidi svoje more?“ A ja, kazem, nisam imao pravo, a nisam imao ni volje nikoga da molim, iako mi se posao bas nije menjao: svih osam godina sam u istoj fabrici. I lepo im, ljudski kazem: „Sta se, bre, zezate? Kakvo more, kakvi bakraci! Niti sam na more isao niti koji djavo. Bio sam se nazdrekao. Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili.“ „A ne“, kazu oni. „Svoje dousnike zato ne otpusaju. Otpustili su te zato sto si sindikalista. A uz to ti si jos bio i bolestan! Mi to mozemo i da dokazemo! Ne smeju zbog toga da te otpuste.“
Glavu dajem ako je iko od njih ista od toga shvatio. Oni prosto misle da smo svi mi udareni, keve mi! I kad prodju ovuda i cuju kako urlicemo nase pesme i ovakve suze valjamo, oni misle – nismo citavi. ‘Leba mi, veze nemaju. Ali, ovako rezonuju: ako si ti lud, slobodno i to mozes da budes, i imas pravo na to, samo nemoj da napravis neki izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad to njemu dodje, on predoseti, pa sedne u kola i ode u njegovu ludu Jugoslaviju. Je li napravio neki saobracajni prekrsaj ? Nije. Je li ucinio nesto drugo? Nije. E, pa onda, u redu! Zar za nas nije jos i bolje sto je otisao?
I prilicna se guzva oko toga napravila. cak su i neke sindikalne novine pocele da me brane – izlazi ovde jedan takav listic: on je, kazu, bio bolestan. Dosao neki dasa iz tih novina. „Ma, jok“, kazem mu ja, „niti sam bio bolestan niti je uopste potrebno da se oko toga pravi neka guzva. Naci cu drugi posao.“ I stvarno sam to odmah mogao. Ali onda mi moja Inge kaze: „Kazes da si kriv. A ja tebi opet kazem da mi to ne mozemo da razumemo. Kako mozes da budes kriv? Ne mozes da budes kriv. Bio si bolestan! Jer kad neko usred radnog vremena iznenada zaustavi masinu, baci kombinezon i ode u fabricki klub i tamo za tri sata popije dvadeset flasa piva, i poslovodu, koji dodje da ga pozove da se vrati, otera u materinu i gadja praznom flasom, a onda, onako u kosulji po hladnoci, sedne u kola i nekud odjuri, tako da mu zena i dete pet dana ne znaju gde je, i tek se petog dana, ko zna koliko daleko odatle, negde u Austriji osvesti i javi telegramom, i zatim se mirno vrati kao da se nista nije ni desilo, onda to stvarno niko zivi ovde ne moze da shvati. Ko to ovde radi? Ko je to ovde ikad uradio? I bas zato sto ne mozemo da razumemo, mi moramo da mislimo da si bio bolestan. To je – kao nekakva menstruacija. Kod vas ih, izgleda, imaju i muskarci. I kad ih vec imaju, imaju i pravo na njih. Zato, pusti ti njih neka oni to samo teraju, nemoj ih zadrzavati.“
I stvarno su me vratili. A kad sam prvi put dosao na posao, samo sto mi na ulazu nisu slavoluk bili postavili…“

Kada su cvetale tikve – Dragoslav Mihajlovic

Naslov: * Ilija Cvorovic, Balkanski Spijun (Glumi: Danilo Bata Stojkovic – R.I.P.)