Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe. Nije svet tek posuda po tvojoj meri.
Svet i ti, poput dva drveta koja stoje jedno kraj drugog, stojite uspravno svaki za sebe, ne oslanjajući se jedan na drugog.
Ti znaš da pored tebe stoji naočito drvo zvano svet. Drago ti je zbog toga. Mada on na tebe verovatno i ne pomišlja.
Ipak, zasebno od sveta izvan tebe, i u tebi samom postoji jedan svet. Unutar svog bića možeš da zamisliš ogroman polumračni svet. Tvoja svest počiva na granici ta dva sveta.
Ono što je važno jeste da spoljni svet sačinjen od planinskih venaca, ljudi, bojadžijskih radionica i pesme zrikavaca povežeš sa onim velikim svetom koji postoji u tebi, da dva sveta koja stoje na korak rastojanja jedan od drugog dovedeš u saglasnost, u sklad.
Kao, na primer, kad gledaš u zvezde.
Kada ti polazi za rukom da dva sveta dovedeš u sklad, mnogo lakše provodiš dane. Nema potrebe da rasipaš snagu uma na beznačajnosti.
Osećaš ukus vode, ređe naljutiš druge.
Teško je na pravi način posmatrati zvezde, ali što budeš veštiji, više će to imati učinka.
Ne moraju to biti zvezde; i žubor ili zričanje dolazi u obzir.

Nacuki Ikezava

Slomljeno srce – otvoreno srce

„Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol, koji ih razdire, pretvaraju one u dragulj“ (Richard Shanon, u Müller, 86). I u mojim ranama rastu biseri. No oni mogu nastati samo onda kad se pomirim sa svojim ranama. Kad stišcem zube da bih grcevito zatvorio svoje rane, ne može u njima ništa rasti. Kad dotaknem svoju ranu, to me cesto zaboli. Tada osetim svoju nemoc da je se rešim. Ona ce ostati u meni, sve ako i zaraste. No ako prihvatim tu svoju ranu, tada se ona može pretvoriti u izvor života i ljubavi. Tamo gde sam ranjen, tamo sam i živ, tamo sam sebe osjecam, tamo osetim i drugoga. Mogu pustiti i druge da udju u moju ranu, tamo je moguc susret i dodir koji može i drugoga izlijeciti. Samo onaj lecnik može nekoga izleciti koji je i sam ranjen, rekli su stari Grci. Tamo gde sam jak ne može u mene prodreti neko drugi. Tamo gde sam slomljen, tamo može Bog u mene prodreti, a mogu uci i ljudi. Tu se susrecem sa svojim pravim ja, sa slikom koju je Bog o meni stvorio.
Cesto živimo u iluziji da sve naše rane mogu zaceliti. Izlecenjem smatramo da se rane zatvore i da ih više ne osjeamo. Dok se ne pretvore u brazgotinu, kružimo oko svojih rana i uvlacimo se sve dublje u njih. Bogu predbacujemo što je dozvolio tu ranu. Tek kad smo spremni pomiriti se sa svojom ranom, može ona za nas postati ulazom u našu nutrinu, u zdravi i svetli prostor. Rana nas prisiljava da potražimo lek u svojoj nutrini a ne u izvanjskoj marljivosti i jakosti.

Anselm Grün

Dosada je moj hobi…

„…U aprilu je bilo sedam godina kako šljakam na pumpi…
To vam je ona mala pumpa na izlasku iz grada, sa desne strane, ako idete starim putem za Beograd.
Odavde, naravno…
Ako idete starim putem za Beograd iz nekog drugog mesta, onda je pomalo komplikovano da objašnjavam.
Nije to od presudnog znacaja…
Pumpa, uglavnom, radi non-stop, a ja uglavnom radim u trecoj, od 22 do 06, na licni zahtev. Više volim tako.
Nigde nikog…
Ponekad, doduše, samoupravljaci provale da ce poskupeti benc, pa otegnu kolonu kao futoški svatovi. Kad se tako zakuva, zujim kao mali Japanac.
Inace, laka nirvana. Kao na granicnom prelazu u prijateljsku Albaniju. Van sezone…
Govorili su mi da se cuvam pijanih budala.
Cuvao sam se treznih budala, za svaki slucaj.
I? Da li je dosadno?
O da, dosadno je, hvala na pitanju. I hvala bogu…
Dosada je moj hobi…
Neki tipovi rade kao dubleri za opasne scene u porno filmovima pa im dosadi, a da nece na benzinskoj pumpi, na sporednom putu, u, recimo, dva i petnaest nocu…
Snalazim se. Izmislili su milion nacina da vreme prode, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tice, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje…“

Ðorde Balaševic  –  Tri posleratna druga

Nežnost je postojala

Nežnost je postojala, nacin na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama.
Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupcenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne cinjenice, nego što su bila pitanja koja su cekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje vecito, vrtoglavo ljuljanje izme?u sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa znacili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde covek može da bude ko god hoce.
Možda je i ona morala da prizna da u pocetku nema nikakvog znacaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se krece po tragovima koje ostavlja, kroz oci koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam prica ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pricamo sami i da nam prica postaje poznata tek kad se isprica.
Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znaci i koliko. Da prica mora da se prica dan za danom, korak po korak, bilo da je pricamo oklevajuci ili odlucno, uverljivo ili sumnjicavo.
Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slucajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog coveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome cemu je utabala put svojim strpljivim koracima.

Kristijan Grendal – U oktobru

Ako ide polagano, covek se izvrgava suncanici

“Ako ide polagano, covek se izvrgava suncanici. No, ako ide prebrzo, covek se uznoji i u crkvi ga zahvati vrucica.” Imala je pravo. Nije bilo drugog izlaza.
Cesto sam tada mislio, kad bi me neko prisilio da zivim u kakvom deblu suvoga stabla, bez ikakva druga zanimanja osim da gledam povrsinu neba nad svojom glavom, da bih se malo-pomalo na to priucio. Ocekivao bih let ptica ili susret oblaka kao sto sam ovde ocekivao cudnovate kravate svoga advokata i kao sto sam, na drugom svetu, strpljivo cekao do subote da privijem na se Marijino telo. A ako dobro promislim, ja nisam bio u suvom deblu. Bilo je i nesretnijih od mene. To je uostalom, bila ideja moje majke, i ona je cesto ponavljala da se covek napokon na sve nauci.

A.Kami.

Uzdici se nad bednim stanjem

Uzdici se nad bednim stanjem – to mora biti lako cak i kad se energija na silu ulaze u to. Otrgnucu se od stolice, hitacu oko stola, razmrdacu glavu i vrat, unosicu vatrenost u pogled, zatezacu misice oko ociju. Postupacu nasuprot svakom osecanju, burno cu pozdravljati A. ukoliko sada naidje, ljubazno cu trpeti B. u svojoj sobi, a sve sto bude rekao C. upijacu dugackim gutljajima, uprkos bolu i naporu.

Ali cak i ako tako bude, ipak ce pri svakoj gresci, koja ne moze izostati, dolaziti do zastoja u celini, i u onome sto je lagano i u onome sto je tesko, i ja cu biti prinudjen da se vrtim u krug.

Stoga, ipak, kao najbolji savet ostaje: primati sve onako kako je, ponasati se kao teska masa, pa makar se sam osecao kao da si oduvan, ne dozvoliti da te nesto namami na pogresan korak, posmatrati druge zivotinjskim pogledom, ne osecati kajanje, ukratko – sopstvenom rukom pritiskati ono sto je od zivota jos ostalo kao avet, to jest jos uvecati poslednji grobni mir i ne znati vise za postojanje icega drugog osim njega.

„Odluke“, Kafka

Kako znate da ste sreli svog životnog saputnika?

Kako znate da ste sreli svog životnog saputnika?
Tražite ljubavnu vezu koja vremenom postaje sve bolja, sa sve vecim divljenjem, sa poverenjem koje izrasta iz oluja.

Sa ovim covekom sam uvidela da je moguce da dostignem intezivnu intimnost i radost.
Mislila sam ranije da su to samo moje posebne potrebe, moja licna obeležja životnog druga.
Sada mislim da možemo biti svaciji, ali da se bojimo da ih necemo pronaci i onda pokušavamo da se zadovoljimo sa manjim
Kako bi se usudili da zahtevamo intimnost i radost, ako je najbolje što možemo pronaci mlaki ljubavnik i blaga sreca.
A ipak u srcu znamo da ce mlako preci u hladno, blaga srece ce se pretvoriti u bezimenu tugu, gundava pitanja: Da li je ovo ljubav moga života ? Da li je to sve ? Da li sam zato ovde?
U srcu znamo da mora postojati nešto više i ceznemo za onim što nikada nismo otkrili.
Toliko cesto polovina jednog para želi da se uzdigne, a druga polovina je vuce nadole.
Jedno ide napred, a drugo se trudi da za svakih dva koraka napred, mora da se vrati tri koraka unazad.
Bolje upoznati samo srecu, mislila sam, voljeti moje prijatelje i moju macku, bolje cekati na životnog druga koji nikad ne dolazi, no napraviti tako tup kompromis.

Životni drug je neko cije brave odgovaraju svim našim kljucevima, a kljucevi odgovaraju svim našim bravama. Kad se osecamo dovoljno bezbednim da otvorimo brave, naše najiskrenije ja izlazi i onda možemo biti potpuno i pošteno ono što smo.
Možemo biti dovoljno onakvi kakvi smo, a ne zbog onog što se pretvaramo da smo.
Svat otkriva najbolji deo drugoga.
Bez obzira na sve, što se može oko nas da poremeti , sa tom jednom osobom smo sigurni u našem vlastitom raju.
Naš životni drug je neko tko deli sa nama najdublje cežnje, naš smisao, uverenja.

…Naš životni drug je neko ko život donosi u život…

Ali na kraju nije važno da li se slažemo ili ne ili ko je u pravu.
Ono što je važno jeste šta se dešava izmedu nas dvoje i da li se stalno menjamo , rastemo i volimo jedno drugo sve više! To je ono što je vrlo važno !!!

….jedino što je važno, na kraju našeg boravka na zemlji jeste, koliko smo dobro umeli da volimo, kakav je bio kvalitet naše ljubavi !

Richard Bach – Most preko vecnosti

Prekjuce, ponovni pad.

Prekjuce, ponovni pad.
Covek veruje da je pao duboko kao nikad i da je sav napor poslednjih dana propao.
Ali ravnoteza se uspostavlja malo brze; podavanje nije vise tako potpuno.
Pakao bi bio nastaviti i gresiti, i protiv moje volje, bez uzivanja. Prirodno je sto dusa odana Necastivom postaje, i bez sopstvenog uzivanja, poslusno orudje prokletstva za drugoga.
Svesno se sluzim ovde, kao i ranije, takvim recnikom i slikama koji impliciraju jednu mitologiju u koju nije sasvim nuzno da verujem. Dovoljno je sto mi ona najrecitije objasnjava jednu duboku unutrasnju dramu. A i psihologija je moze sa svoje strane objasnjavati kao sto mitologija objasnjava izvesne grce mitove … sta mari! Duboko objasnjenje moze biti samo svrsishodnost.
Shvatio sam duboku istiniost reci: „Ko hoce da zadobije svoj zivot, izgubice ga.“ Zacelo, bas u savrsenom odricanju trijumfuje individualizam, a samoodricanje je vrhunac samopotvrdjivanja.
A naprotiv, bas time sto vise volimo sebe zavrbuje nas i potcini Necastivi. Ko bi se usudio da tu govori o oslobodjenju? Od kojih zakona? Kao da porok nije neodoljiviji od svake duznosti!

André Gide

Tri kratke pricice

Prozori

Na jednoj zgradi na istom spratu bila dva prozora. Gledala su na istu stranu ulice i u isto vreme ih je budilo sunce i zapljuskivala kiša. Starili su zajedno, jedan pored drugog. I nicega više medu njima nije bilo.

Minut

Stigla mi je kafa. Vrela. Jutro se lenjo vuklo po praznoj stanicnoj kafani. A onda je u kafanu ušla devojka i sela okrenuvši mi leda. Samo sam video njenu nežnu belu nadlanicu kako viri iz predugackog rukava vunenog džempera. Gledao sam je satima i cela mi je mladost prošla pred ocima, od ljubakanja iza škole i prvih cigareta, do pokušaja samoubistva u simbolicnoj i kobnoj 27-oj. A onda je ona ustala i otišla i odnela svoju ruku. Srknuo sam kafu i izgoreo se. Još je bila vrela.

Topola

Rasla je jedna topola na kraju dvorišta u kome smo se igrali kao mali. Ja sam se krila iza topole i niko me nikada nije pronašao. A nisu me ni tražili. Onda je topola posecena i tu je izgradena neka ružna zgrada. A mene i dalje nisu pronašli.

Slobodanka – Boba Vukosavic

Da li je trebalo da podjem

Da li je trebalo da podjem na ovaj daleki put
Posao sam olako, bez zelje i potrebe, zbog drugoga.
A mozhda ce mi i koristiti da vidim taj chudni franachki svijet.
Kazem: Mozda, jer ne vjerujem.
Osim trgovaca, putuju samo uznemireni ljudi koji ne mogu da ostanu sami sa sobom, jure za novim slikama nepoznatog svijeta, koje nude svojim ochima, ali im dusha ostaje prazna…

Meša Selimovic

Svako je sebi najudaljeniji

Mi se ne poznajemo, mi saznavaoci, sami sebe ne poznajemo: ima to svog dobrog razloga. Nikad mi sebe nismo trazili – pa kako bi se i moglo dogoditi da jednog dana sebe nadjemo? S pravom je receno: „Gde je vase blago, onde ce biti i srce vase.“ Nase blago je tamo gde su kosnice naseg sananja. Stalno smo na putu ka njima; kao rodjenim krilatim zivotinjama i skupljacima duhovnog meda stalo nam je zapravo samo do toga da – nesto „donesemo kuci“ . Inace, sto se tice zivota, takozvanih „dozivljaja“ – ko se od nas sa dovoljno ozbiljnosti odnosi prema tome ? Ili ko ima dovoljno vremena za to ?
Pri takvim stvarima, bojim se, nikada nismo bili „na pravom mestu“: ni nase srce nije tamo – pa ni nase uho! Naprotiv, kao sto se neki bogom zanesen i u sebe utonuo covek, u cijim usima tek sto je odjeknulo zvono oznacujuci podne sa svojih dvanaest teskih udaraca, najednom budi i pita: „Sta je to zapravo izbilo ?“ tako i mi ponekad naknadno trljamo usi i u cudu se, pometeni, pitamo „sta smo to zapravo doziveli ? Jos vise: ko smo mi zapravo ?“ i naknadno, kako rekosmo, odbrojavamo svih dvanaest drhtavih udaraca naseg dozivljaja, naseg zivota, naseg bica – i pri tom, avaj, gresimo u brojanju …
Upravo nuzno ostajemo sami sebi strani, ne razumemo sebe, moramo u sebi videti nekog drugog, za nas za vecita vremena vazi stav: „Svako je sebi najudaljeniji“ – za sebe mi nismo nikakvi „saznavaoci“ …

Fridrih Nice – „Genealogija morala“

Poziv

Ne zanima me cime se baviš u životu. Želim znati za cime cezneš i usudiš li se sanjati o susretu s onim za cime tvoje srce žudi.
Ne zanima me koliko ti je godina. Želim znati jesi li voljan riskirati da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog svojih snova, zbog pustolovine koja se zove život.
Ne zanima me koji su ti planeti u kvadratu s Mjesecom. Želim znati jesi li dodirnuo središte svoje tuge, jesu li te izdaje u životu otvorile ili i se skutrio i zatvorio iz straha od dodatne boli. Želim znati možeš li sjediti s boli, mojom ili svojom, a da se ne pomakneš kako bi je skrio ili umanjio ili sredio.
Želim znati možeš li biti s radosti, mojom ili svojom, možeš li plesati s divljinom i dopustiti da te zanost ispuni do vrhova prstiju, a da nas ne upozoravaš da pazimo, da budemo realni, da ne zaboravljamo svoja ogranicenja kao ljudska bica.
Ne zanima me je li prica koju meni pricaš istinita. Želim znati možeš li razocarati drugoga kako bi sebi ostao vjeran; možeš li podnijeti da te drugi optužuju za izdaju, a da pritom ne izdaš svoju, možeš li biti nevjeran i dakle pouzdan.
Želim znati možeš li vidjeti ljepotu cak i kada nije lijepa, svaki dan, i možeš li iz nje crpsti život.
Želim znati možeš li živjeti s neuspjehom, svojim i mojim, i ipak stati na rub jezera i srebrnom odsjaju punog mjeseca viknuti: „Da!”
Ne zanima me gdje živiš, i koliko novaca imaš. Želim znati možeš li ustati poslije noci duboke žalosti i ocaja, izmucen i uništen do srži i uciniti što se mora da bi nahranio djecu.
Ne zanima me koga poznaješ i kako si dospio ovamo. Želim znati hoceš li sa mnom u središte vatre, a da pri tom ne ustukneš.
Ne zanima me ni gdje ni što ni s kim si ucio. Želim znati što te hrani iznutra kada sve ostalo nestane.
Želim znati možeš li biti sam sa sobom i svida li ti se vlastito društvo u trenucima praznine.

Oriah Mountain Dreamer, indijanska starješica