Ali, deca su sada groznija

Ali, deca su sada groznija. Agresivnija nego u tvoje vreme. Misliš? Možda za nijansu. Suštinski, doza sadizma, spremnosti da se drugi, slabiji, različit po bilo kome osnovu, zajeda i kinji, predstavlja ljudsku konstantu. U svom čistom obliku ispoljava se kod dečice. Koja ni najmanje nisu naivna. Niti su jagnjad božija, kako ih prikazuje romantičarska pedagogija. Čim počne da im se razvija svest, deca grade svoj svet u malom. Preslikan svet odraslih. Surovost, želja za moći, borba za prevlast, sve to postoji u dečijim odnosima. Čak jasnije, jer je nezamaskirano. Već se tu formiraju odnosi – slabi i jaki. Uklopljeni i izopšteni. Popularni i čudaci. Manjina, po nečem različita, koja uglavnom iritira pritupu većinu. Većina, sledstveno tome, počinje da srozava, na svaki mogući način, one koji štrče. Zato moraš da očvrsneš. Moraš biti spremna na udarce. Čini mi se da nikad neće proći. Da nikad neću porasti. Naravno da hoćeš. Kao i oni koji ti zagorčavaju život. Ništa bitno se neće promeniti. I dalje će ti podmetati nogu. Ako si borac, ustani, kreni dalje i kad te neko žestoko predje, kad pogrešmo odmeriš svoje mogućnosti spram cilja. Promeni ugao gledanja, burgijaj na drugom mestu, ne odustaj pred prvom preprekom.

Marija Jovanović, „Idi, vreme je“

Ljudsko bice je cudno.

Ljudsko bice je cudno. Ono ne podnosi ništa što ne uspijeva podjarmiti, ukljucujuci i sebi slicne. Za njega sve mora biti ustrojeno, razvrstano, svrsishodno. Ako cemo pravo, on se nije u stanju savladati. Prepušten sam sebi, pocinit ce najgore nepodopštine. Iza toga se krije poprilicna doza ponosa. Covjek sebe smatra središtem svemira, no svemir je tako velik, a on tako malen, da se i bez njega svemir sasvim dobro okrece. Ta ga cinjenica neizrecivo boli pa on taj osjecaj izigranosti lijeci stavljajuci pod svoju zapovijed sve što ga okružuje.

Mali princ se vratio, Jean-Pierre Davidts