Zene mnogo puta

Zene mnogo puta same sebe dovode u polozaj jos nizi od onoga u kojem se zene opste nalaze,a koji je,neka mi bude dopusteno da sudim nepristojno, i onako vec nizak, one se kazem,same dovode u polozaj nizi od opsteg polozaja zene i pripremaju svoje jos vece ponizenje dopustajuci unapred muskarcima da ih vredjaju, mada moram priznati, nikako ne vidim razloga da bi to zenama bilo potrebno.
Nema nikakve sumnje da zene ne mogu nicim toliko lako podici svoj ugled u ocima muskarca koliko odlucnoscu da budu nepopustiljive i da svojim udvaracima daju na znanje kako ne dopustaju da ih obesceljuju i kako se nimalo ne plase da kaze ne. Ja sam medjutim, daleko od toga, da bih uzela kao dokazano da je broj zena tako velik, a broj muskaraca tako malen. Ali,ako zele da kazem istinu,reci cu im da je nepovoljan broj zena strahovito sramota za muskarce, samo za njih i ni za koga drugog; naime pokvarenost naseg vremena i razuzdanost ljudi takvi su da je jednom recju, dosta malen broj muskaraca s kojim bi se cestita zena mogla upustiti. Nijedan razborit covek nece manje ceniti neku zenu zato sto se predala pri prvom nasrtanju, naprotiv morao bi je smatrati za najtraljavije stvorenje kad bi dopustila drugacije, onako kao sto zene danas obicno postupaju.

„Moll Flanders“ ~ Daniel Defo

Naoko je u tom stavu sedela nepomicno.

Kad su njih dve na smenu u kupatilu oprale zube i povukle se u spavacu sobu, otpio sam malo bredndija, legao u krevet i redom se prisecao sta se sve desavalo tog dana od jutra do veceri. Dan mi se nekako oduzio. Unutrasnjost sobe i dalje je bila osvetljena belom mesecinom. U spavacoj sobi, u kojoj su bile usnule Reiko i Naoko, sve je bilo tiho, i osim povremenog skriputanja kreveta, nije se cuo nikakav zvuk. Malene geometrijske figure treperile su u tami mojih zatvorenih ociju, a u usima mi je odzvanjao odjek Reikine gitare, ali to je kratko potrajalo. Na oci mi je dolazio san i poneo me u topli mulj. Sanjao sam vrbe. Nizale su se s obe strane planinskog puta. Bilo ih je neverovatno mnogo. Duvao je jak vetar, ali njihove grane nisu ni zadrhtale. Kako to?- razmisljao sam, kad videh da na svakoj grani sede malene ptice. Uzeo sam prut i udario granu koja mi je bila nadohvat ruke. Hteo sam da oteram pticu da bi grane vrbe mogle da se zanjisu. Ali, ptice se nisu razletele. Pretvorile su se u metalne figure pticijeg oblika i popadale, tupo udarajuci u tlo.Kad sam otvorio oci imao sam utisak kao da i dalje sanjam taj san. Soba je bila ispunjena mekom belicastom mesecevom svetloscu. Mahinalno sam pregledao pod da na njemu ne pronadjem neku metalnu pticiju figuru, cega naravno nije bilo. U podnozju mog kreveta sedela je, medjutim Naoko i samo zurila kroz prozor. Podignutih nogu i brade spustene na kolena, poput nekog izgladnjelog siroceta. Potrazio sam svoj rucni sat pored uzglavlja da vidim koliko je sati , ali ga nije bilo tamo gde sam ga ostavio. Po mesecini sam zakljucio da bi moglo biti dva ili tri ujutru. Osetio sam da mi je grlo strahovito suvo, ali sam odlucio da ostanem tu miran i posmatram Naoko. Na sebi je imala istu onu plavu spavacicu, a kosa joj je sa jedne strane bila zakcena snalom u obliku leptira, dopustajuci mesecini da potpuno obasja njeno prelepo celo. Bas cudno, pomislio sam. Pre nego sto je otisla na spavanje, snalu je bila skinula sa kose.
Naoko je u tom stavu sedela nepomicno. Izgledala je poput neke nocne zivotinjice domamljene mesecinom. Ugao pod kojim su padali mesecevi zraci naglasavao je obrise njenih usana. Nadasve ranjive, pulsirale su jedva vidljivo u ritmu njenog srca ili toka njenih misli, kao da je mukle reci saputala nocnoj tami….

Haruki Murakami