Una je Evropa.

... June 30th, 2012 § 0 comments §

Una je Evropa. Levant. Balkan. Ona vuče kao korenje iz koga smo ponikli; kao zemlja kojoj se uvek vraćamo, kao ukus orošenog baštovanskog paradajza, mesa, mleka i vode; kao ljutina paprika, kao tupa dokolica na prašnjavom vrelom trgu, zbog koga i napuštamo neke druge, srećne zemlje; njena koža poseduje mirise prabaka, njene oči vide i s druge strane manastirskog zida na kome su naslikane; njeni zubi su nepravilni, ali umeju da grizu; ona ume da se svađa kao poslednja ulična alapača, ali i da plače kao kaluđerica nad Hristovim ranama; njena koža još uvek pobeđuje farmaceutiku, njen znoj opija, a dlačice bockaju, njeni nokti grebu, njen smeh odjekuje, a tuga se odmah primeti. Pokraj nje, profesor je zaboravio na svet koji mu je od detinjstva bio uzor. Bilo mu je dobro tamo gde je ona: žena-šljiva, devojka-ranica, jendek, rov ukopan u ilovaču, svež vazduh nad polivenom kaldrmom Dorćola.
On, koji je toliko voleo Evropu da se pretvorio u njenog neplaćenog duhovnog konzula, pomoću Une otkrio je suštinu podneblja, pod čijim je nebom koračao kao slepac, zatvorenih očiju ili još gore, pogleda stalno uprtog iza granice. Zaboravio je na postojanje tog drugog sveta. Pariz mu je sad zvučao kao razglednica; London kao velika robna kuća na Oxford Streetu. Bio je ovde, u Beogradu i to mu je bilo dovoljno. Njegovo veliko putovanje, započeto rođenjem, najzad je završeno na stanici koja se zove Una. I kad se rastanu voleće do kraja života Beograd, zbog toga što je po njemu vozila rolšue njegova lepa, šašava kći…

Momo Kapor – Una

Dopade mu se tad jedna lepa i pametna devojka

... January 20th, 2011 § 0 comments §

“Dopade mu se tad jedna lepa i pametna devojka, i on se uskoro oženi njome, maštajući da će ženidbom odagnati svoju usamljeničku tugu i da će se, stupivši na nov put i vršeći revnosno svoju dužnost prema ženi i deci, sasvim osloboditi starih uspomena. Još prvog meseca braka poče ga uznemiravati neprekidna misao: “Eto, žena me voli, a šta bi bilo kad bi doznala?” Kad je ostala trudna sa prvim detetom i kazala mu to, on se najednom zbuni: “Ja dajem život, a ovamo sam oduzeo život.” Naiđoše deca: “Kako ja smem voleti, učiti i vaspitavati, kako ću im govoriti o vrlini kad sam krv prolio!” Deca rastu divna, hteo bi da ih miluje: “A ja ne mogu da gledam njihova nevina, vedra lica, nisam dostojan toga.” Naposletku poče grozno i gorko da mu se priviđa krv ubijene žrtve, pogubljen njen mladi život-krv koja vapije za osvetom. On poče sanjati strašne snove. Ali kako je bio krepka srca, dugo je podnosio to mučenje. “Sve ću ja to iskupiti svojim tajnim mučenjem.” Ali i ta nada bi uzaludna: što dalje, patnja je postajala sve jača. U društvu počeše ga uvažavati zbog dobrotvorne naravi; a njemu, što su ga više poštovali bivalo je sve nepodnošljivije.” 

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, “Braća Karamazovi”

Nastade trenutak, dakle…

... December 27th, 2010 § 0 comments §

Nastade trenutak, dakle, kada se ta jadna devojka držala samo zahvaljujući svojoj duševnoj snazi i kad je njena fizička snaga bila na izmaku. Sveštenik izračuna taj trenutak sa strahovitom pronicljivošću vična čoveku, kakvom su se služili nekada dželati u svojoj veštini da udaraju na muke. On nađe svoju štićenicu u vrtu, na jednoj klupi, pored jedne čardaklije koju je milovalo aprilsko sunce; izgledalo je da joj je hladno i da se time greje, njene drugarice su s brigom i nežnošću gledale njeno bledo, nalik na bledilo uvele trave, njene oči divokoze na umoru i njen stav tužne devojke. Estera ustade i brzo pođe u susret Špancu, a ta živost je odavala koliko je u njoj bilo malo života i – recimo i to – malo volje za životom. Ta jadna boemika, ta uplašena ranjena lasta i po drugi put pobudi sažaljenje Karlosa Herera. Taj natmureni sveštenik, kojim se bog svakako služio samo za svoje osvete, dočeka bolesnicu s osmehom u kojem je bilo isto tako gorčine koliko i blagosti, isto toliko osvete koliko i milosrđa. kako se bila navikla na razmišljanja i povučenost živeći u manastiru, Estera i podrugi put oseti da je obuzima osećanje nepoverenja kad ugleda svog sveštenika; al, kao i prvi put, nju umiriše njegove reči…

Onore de Balzak, “Sjaj i beda kurtizana”

Gde sam ja to?

Trenutno čitate postovane sa oznakom: devojka na Citati i po neka priča.