Sta je za vas vjecnost?

– To je zbir nasih juce i svih svjesnih ljudskih bica. Vjecnost je proslost za koju niko ne zna kad je pocela. Ali vjecnost je i sva sadasnjost. Sadasnji trenutak sve nas sadrzi, i sve gradove, i sve svjetove, i sve prostore.V jecnost je takodje i buducnost koja jos nije stvorena, ali koja postoji, koja pocinje da postoji u samom ovom trenutku. Platon kaze da je vrijeme pokretna slika vjecnosti. Vjecnost nam dozvoljava da zivimo na postupan nacin: sate, noci i dane, godine.Imamo pamcenje, sadasnja osjecanja, pa onda imamo buducnost, ciji oblik jos ne znamo, ali je predosjecamo ili se nje plasimo…

Horhe Luis Borhes u razgovoru sa Brankom Bogavac.
Iz knjige Branke Bogavac: „Razgovori u Parizu“

Nije svet tek posuda po tvojoj meri.

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe. Nije svet tek posuda po tvojoj meri.
Svet i ti, poput dva drveta koja stoje jedno kraj drugog, stojite uspravno svaki za sebe, ne oslanjajuci se jedan na drugog.
Ti znaš da pored tebe stoji naocito drvo zvano svet. Drago ti je zbog toga. Mada on na tebe verovatno i ne pomišlja.
Ipak, zasebno od sveta izvan tebe, i u tebi samom postoji jedan svet. Unutar svog bica možeš da zamisliš ogroman polumracni svet. Tvoja svest pociva na granici ta dva sveta.
Ono što je važno jeste da spoljni svet sacinjen od planinskih venaca, ljudi, bojadžijskih radionica i pesme zrikavaca povežeš sa onim velikim svetom koji postoji u tebi, da dva sveta koja stoje na korak rastojanja jedan od drugog dovedeš u saglasnost, u sklad.
Kao, na primer, kad gledaš u zvezde.
Kada ti polazi za rukom da dva sveta dovedeš u sklad, mnogo lakše provodiš dane. Nema potrebe da rasipaš snagu uma na beznacajnosti.
Osecaš ukus vode, rede naljutiš druge.
Teško je na pravi nacin posmatrati zvezde, ali što budeš veštiji, više ce to imati ucinka.
Ne moraju to biti zvezde; i žubor ili zricanje dolazi u obzir.

Nacuki Ikezava

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe.

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe. Nije svet tek posuda po tvojoj meri.
Svet i ti, poput dva drveta koja stoje jedno kraj drugog, stojite uspravno svaki za sebe, ne oslanjajuci se jedan na drugog.
Ti znaš da pored tebe stoji naocito drvo zvano svet. Drago ti je zbog toga. Mada on na tebe verovatno i ne pomišlja.
Ipak, zasebno od sveta izvan tebe, i u tebi samom postoji jedan svet. Unutar svog bica možeš da zamisliš ogroman polumracni svet. Tvoja svest pociva na granici ta dva sveta.
Ono što je važno jeste da spoljni svet sacinjen od planinskih venaca, ljudi, bojadžijskih radionica i pesme zrikavaca povežeš sa onim velikim svetom koji postoji u tebi, da dva sveta koja stoje na korak rastojanja jedan od drugog dovedeš u saglasnost, u sklad.
Kao, na primer, kad gledaš u zvezde.
Kada ti polazi za rukom da dva sveta dovedeš u sklad, mnogo lakše provodiš dane. Nema potrebe da rasipaš snagu uma na beznacajnosti.
Osecaš ukus vode, rede naljutiš druge.
Teško je na pravi nacin posmatrati zvezde, ali što budeš veštiji, više ce to imati ucinka.
Ne moraju to biti zvezde; i žubor ili zricanje dolazi u obzir.

Nacuki Ikezava

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe. Nije svet tek posuda po tvojoj meri.
Svet i ti, poput dva drveta koja stoje jedno kraj drugog, stojite uspravno svaki za sebe, ne oslanjajući se jedan na drugog.
Ti znaš da pored tebe stoji naočito drvo zvano svet. Drago ti je zbog toga. Mada on na tebe verovatno i ne pomišlja.
Ipak, zasebno od sveta izvan tebe, i u tebi samom postoji jedan svet. Unutar svog bića možeš da zamisliš ogroman polumračni svet. Tvoja svest počiva na granici ta dva sveta.
Ono što je važno jeste da spoljni svet sačinjen od planinskih venaca, ljudi, bojadžijskih radionica i pesme zrikavaca povežeš sa onim velikim svetom koji postoji u tebi, da dva sveta koja stoje na korak rastojanja jedan od drugog dovedeš u saglasnost, u sklad.
Kao, na primer, kad gledaš u zvezde.
Kada ti polazi za rukom da dva sveta dovedeš u sklad, mnogo lakše provodiš dane. Nema potrebe da rasipaš snagu uma na beznačajnosti.
Osećaš ukus vode, ređe naljutiš druge.
Teško je na pravi način posmatrati zvezde, ali što budeš veštiji, više će to imati učinka.
Ne moraju to biti zvezde; i žubor ili zričanje dolazi u obzir.

Nacuki Ikezava

Godine nas obrade razlicito…

Vidiš?
Godine nas obrade razlicito…
Nekom postane važno s kim ce leci, a nekom s kim ce se probuditi?
Žalim, stara…
Nadam se da smo se ove noci zauvek mimoišli?

Pohitao sam kuci, znajuci da je to jedino mesto koje mi još može pružiti cvrst alibi pred Anamariom. Hladnoca je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te veceri imale jedan doslovno brilijantan nastup na razvedrenom nebu…
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na „sedamsto devetnaest“, uglavnom, bio sam tacno naspram „Carigrada“, niz Bulevar je kafilerijski klizio vojni džip, vrebajuci plen…
Pola pet?
Lepo piše u predvojnickoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne cekajuci na signal…
Ako zazvoni i treci put, prekidam…
– Halo?
Ipak se javila…
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund išcekivao da zazvoni i kod mene…
– Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
– Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvracena: Cao, mila, stigao sam. Stop. Cao,mili, dobro da jesi. Stop…
Puls mi se polagacko vracao kuci, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još zaculi odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka…
Legao sam na leda, široko raširivši ruke, pokušavajuci da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji…
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne…
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine…
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve rede usudujem da zaronim u sebe…
Jer tamo zagluvim…
Oci se prepune do vrha…
I suze se zacas raspu kao pokidane biserne niske…
Po sobi…
Po meni…
Po citavom svetu…
I ne mogu ih skupiti do jutra…

Djordje Balasevic – Jedan od onih zivota

Predeo slikan cajem

“Moja dusa je device koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao sto se umivam svakog jutra kao sto se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice , imam svoj nebeski pralik. Moju rec neko je vec izgovorio negde gore pre mene, moja rec samo sledi svoj nedostizni uzor. I ja zudim da se pesmom priblizim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uci o svojoj drugoj, nevidljivoj bozanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja rec i moj glas samo polovina Reci i polovina Pesme i uci me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer , Duh dise kad hoce i na koga hoce. Inace, zasto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuca. Zasto je covek sredom glup i za utornik , a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni vise nije citljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine . Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog zivota ostadose samo brkovi o koje mozes da ocistis zube.
Zato ja trazim Onog ko ce mi umesto mene procitati i tumaciti knjigu moje sudbine. Ko ce mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao sto nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode ( jer ovde su sve takva bica sto imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne moze imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao sto oci gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj racun. Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo sto ovde postoji i moze se spoznati na ovom svetu) ucim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takodje simbol i ucim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duse. Moj nebeski ljubavnik meri: sta su drugi nama nazao ucinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: sta smo mi drugima nazao ucinili. Ako me ka nebu vuce moj nebeski ljubavnik kojeg naslucujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj zivot, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duse, knez oblasti nocne, ubica mog glasa, koji ce se neminovno jednom pojaviti da me odvuce u podzemlje, u cutanje i smrt. Zato sam zelela da nadjem onog prvog pre no sto me nadje drugi.”

Predeo slikan cajem, Milorad Pavic

Borite se za svoj život !

Bicu iskren- nisam siguran da cak imamo i svoju sadašnjost. Izvesno je da stihijski idem kroz život, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno- nikad ne znam u kom cu smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije povuku, da me prosto uguraju u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao. Ponovicu svoju staru tezu: Sve moje pesme doživljene su više puta i odživljene. Znaci, u njima nema ama baš nikakvog foliranja. One su, pre svega, odraz mojih emocija. Rokenrol je moj nacin života. Moje pesmeto sam ja. One su odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim životnim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju kroz neki stih. I to ucinim tako da se imaginacija samo nazire, kao kroz maglu… Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi. Evidentni su, što pritiska i ostale mlade, nedostatak slobodnog mišljenja, materijalna nemoc i sve što ide uz to. Danas, mladom coveku nije dozvoljeno da radi, jer nema slobodnih mesta, zapravo sva ta potencijalna mesta popunjena su nekim starim, dosadnim, olinjalim tipovima, koji ništa ne preduzimaju da se izvucemo iz blata u koje smo se zaglibili. To opet znaci da je mladima, željnim znanja i progresa, sve uskraceno. A najviše životne radosti! U ovom trenutku, mi mladi nemamo buducnosti… Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja sa nestrpljenjem ceka da nas proguta. A iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja pocinje da curi, rasteže se po nama- narodu. Šta bi mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam, cini mi se da smo stisnuti- ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred… Mladima su vezane ruke- moraju da se prilagodavaju i iznad svega trpe život… Ako je sve ovako kako sam rekao- a jeste- onda ja tu nikad necu moci da vidim ni jedan zracak slobode. Nama jedino ostaje da se pokrijemo nekim neprobojnim oklopima i protrcimo kroz životni špalir u kome nas, sa svih strana, nemilice udaraju i lupaju! A mi trcimo i grabimo napred, da bismo došli do kraja životne staze. Tada smo beskoisni i sebi i društvu. To je kraj… Prilagodavanje društvu može da bude pozitivna osobina, ali to je samo danak životu. Ukoliko se prilagodavaš necemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju licnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje, pre svega, morbidna i negativna. Šta na kraju biva- od mladog i perspektivnog coveka stvara se krajnje beskorisni tip… Borite se za svoju licnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše…
Borite se za svoj život !

Milan Mladenovic

A sna nema.

Ne bih mogla reci da sam fascinirana ali zasigurno jedan od citata koji me se veoma dopada:

Kasno je. Lezis u krevetu i ne mozes da zaspis. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u bastama pomeri drvece. Negde zalaje pas, udaljenom ulicom prolaze kola.

A sna nema.

Ne pomaze ti da ides gore-dole, da ustanes i ponovo legnes. To je jedan od onih casova u kojima nema nacina da pobegnes od samog sebe. Tobom ce zagospodariti misli i kretanja duse, a drustva nema da se, kao obicno, ispricas.
Onome ko je u tudjini, pred oci izlaze kuca i basta u domovini i detinjstvo, sume u kojima je proziveo najslobodnije i najnezaboravnije decacke dane, sobe i stepenista na kojima se cula graja njegovih decackih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u ocima. Pruza ruku i uzalud ocekuje da i njemu neko pruzi desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspolozenjima ovih sati cine nas, gotovo sve, tuznim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najblizima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao srecu koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tudj ponos, ili se ogresio o prijatelje nekom nesmotrenom recju, nekim ruznim i uvredljivim ponasanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore nista i cudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

U nasem uzurbanom i neosetljivom zivotu zacudjujuce je malo sati u kojima dusa moze da bude svesna sebe, u kojima zivot ustupa mesto smislu i duhu, a dusa neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno desava pri prezivljavanju velikog bola, verovatno nad kovcegom majke, verovatno na bolesnickoj postelji, na kraju nekog dugog usamljenickog putovanja, u prvim satima ponovnog vracanja u zivot, ali to uvek prate nemiri i mucenja.
Vrednost ovakvih budnih noci je bas u tome. U njima dusa uspeva da bez snaznih spoljasnjih potresa dodje do onoga sto je pravedno, bez obzira da li je to cudno, ili zastrasujuce, da li je za osudu, ili za zaljenje.

„Umetnost dokolice (Besane noci)“ – Herman Hesse

Vreme smrti

One su navalile i na moje usne. Ugrizaju ih i sisu. Iz brkova mami ih skorela pena, a iz uglova usana sluz zdrela. Uz to, kao sto se zna, koza usana je tanka, nezna, puna finih kapilara i nerava. Te krvozednice brzo se razocaraju: moje usne imaju sasvim malo krvi, pa one krenu ka zdrelu.Ali ih ja sa tog smera cesto razjurim kasljanjem. Ponekad mi se cini da su mi vec doprle do mozdane kore.Osecam kako mi kraci utanjaju u vrelu koru mozga, jedva ih cupaju, zapinju, ali sve dublje tonu. Najvaznije mi je, ipak, da odbranim zenice. Vid da odbranim. A one su se okupile i cekaju tren moje neopreznosti pa da nasrnu. Mile mi po ocima kapcima, veru se po trepavicama i povijaju ih.
Ali Smrt vise ne mrzim. Retko kad me nje strah. ponekad, i zbog neceg, zanima me njen smisao. Mozda ce nam ipak ova nasa Smrt, po okolnostima u kojima bolujemo i kako umiremo, obezbediti nekakvo pamcenje potomaka. Jer upravo mo tvarimo ono sto cini trajanje nase istorije…

Dobrica Cosic

Zanemecete

Iskoracite za trenutak, zajedno samnom, iz svojih života. Udaljimo se, kao slikari koji odmicu od svojih moleraja, i pogledajmo sa tog nigde mesta u sopstvene karikature.
Videcemo, prijatelj imoji,usamljene napukle ljušture brace i sestara sopstvenih tamnih senki.
Zanemecete, kao i ja, pre dvadeset godina,kada na mestima svojih srca ugledate ogoljene i istrošene majdane; samo ste ih iscrpljivali, a ništa u njih niste ulagali.
Naše su duše, prijatelji moji,isušena recna korita koja svojom prazninom zjape u nebesa. Na njima smo svoje tuge napajali, a gasili rasplamsale plamenove jada.
Sve ima svoj kraj. Dozvolili smo da presahnu, umesto da smo ih punili spasonosnim kišama ljubavi.
Svojom sebicnošcu izazivamo vecne suše, a onda se zaprepastimo kada nam se jednog dana pred ocima raspukne nepregledno ništavilo prizvane pustare.

„Bogalj“ – Vladimir Žižovic

Pour la Serbie

Postaje neophodno da se pažnja evropskih vlada skrene na jedan naoko tako sićušan događaj da ga te vlade, izgleda, ni ne zapažaju. Evo tog događaja: ubijaju jedan narod. Gde? U Evropi. Postoje li za to i svedoci? Postoji jedan, a to je čitav svet. Vide li to i vlade? Ne. Nacije imaju nad sobom nešto što je ispod njih, a to su vlade. U izvesnim trenucima taj besmisao bode oči: civilizacija je u narodima, a varvarstvo u vladama. Je li to varvarstvo hotimično? Ne, ono je prosto-napro-sto profesionalno. Ono što ljudski rod zna, to vlade ne znaju. To dolazi otuda što vlade na sve gledaju kratkovidim pogledom koji se zove državni razlog; pogled ljudskog roda je nešto drugo, to je savest.

Izazvaćemo čuđenje evropskih vlada otkrivajući im da su zločini — zločini, da ni nekoj vladi, nimalo više nego nekom pojedincu, nije dopušteno da bude ubica, da je Evropa zajednički odgovorna, jer sve što se u njoj čini, to čini ona sama, i da prema nekoj vladi, ako se ponaša kao divlja zver, treba i postupati kao sa divljom zveri; da se u ovom istom trenutku, tu, sasvim blizu nas, pred našim očima, ubija, pali, pljačka, istrebljuje, da se kolju očevi i majke, prodaju devojčice i dečaci, da se deca koja su još suviše mala da bi bila prodana seku sabljom na dvoje; da se zajedno s kućama spaljuju porodice; da je broj stanovnika u nekoj varoši, za nekoliko časova smanjen od devet hiljada na hiljadu trista; da su groblja prenatrpana leševima koji se ne mogu pokopati, tako da živima, koji im šalju sve te žrtve pokolja, mrtvi uzvraćaju kugom, što je i pravo; otkrivamo evropskim vladama da trudnim ženama seku stomake da bi im ubili dete u utrobi, da se na javnim mestima nalaze gomile ženskih kostura sa tragovima tog čina, da psi na ulicama glođu lobanje silovanih devojaka, da je sve to jezivo, da bi bio dovoljan jedan mig evropskih vlada da se to spreči, i da su divljaci koji čine ta nedela strašni, dok su civilizovani ljudi koji ih puštaju da to čine užasni.

Vreme je da se digne glas. Nastalo je sveopšte negodovanje. Ima trenutaka kad ljudska savest uzima reč i naređuje vladama da je slušaju. Vlade nešto mucaju kao odgovor. Već su pokušale da nešto promucaju. Kažu: preteruje se. Da, preteruje se. Varoš ta i ta nije bila istrebljena za nekoliko časova nego za nekoliko dana; kažu da je spaljeno dvesta sela, a bilo ih je samo devedeset devet; ono što zovete kugom u stvari je samo tifus; sve žene nisu silovane, sve devojčice nisu prodane, poneka je izmakla. Škopili su zarobljenike, ali su im i odsecali glave, što ublažava stvar; dete o kome se priča da su ga bacali sa koplja na koplje bilo je, u stvari, samo nataknuto na bajonet, svako jedan vi zamenjujete sa dva, sve udvostručavate, itd., itd., itd.

A zatim, zašto se taj narod pobunio? Zašto jedno ljudsko stado neće da bude nečiji posed kao neko stado životinja? Zašto? … Zašto? Itd.

Ovakvo zataškavanje čini užas još većim. Nema ničeg jadnijeg nego kad se zapostavlja javno negodovanje. Ublažavanje pogoršava stvar. To znači da se lukavstvom brani varvarstvo. To Vizant opravdava Istanbul. Nazovimo stvari njihovim imenom. Kad neko ubije čoveka u okrilju šume koja se zove Bondijeva ili pak Crna šuma, to je zločin; kad neko ubija narod u okrilju druge šume koja se zove diplomatija, to je takođe zločin. Ali veći. To je jedina razlika.

Da li zločin postaje manji time što biva ogroman? Avaj! To je zaista stari zakon istorije. Ako ubijete šest ljudi, vi ste Tropman; ako ih ubijete šesto hiljada, vi ste Cezar. Biti čudovišan znači biti prihvatljiv. To dokazuju Vartolomejska noć koju je blagoslovio Rim, dragonade koje je slavio Bosije, Drugi decembar koji je pozdravila Evropa.

Ali vreme je da stari zakon bude zamenjen novim; ma koliko noć bila mračna, na vidiku se najzad mora pomoliti osvit. Da, noć je mračna; vreme je kad vaskrsavaju sablasti; ono što je činio Sillabus sada čini Kuran; nastaje bratimljenje jedne Biblije s drugom; jungamus dextras; iza Svete stolice uzdiže se Uzvišena Porta; možemo da biramo između jednog ili drugog mraka; i Turska, videći da nam je Rim pružio svoj srednji vek, sad je pomislila da može da nam ponudi svoj. Otuda ono što se zbiva u Srbiji. Kad će to prestati?

Kad će se završiti mučeništvo tog herojskog malog naroda?
Vreme je da se začuje veličanstveni glas civilizacije koji zabranjuje da se s tim nastavi.
Mi, narodi, izričemo vladama tu zabranu da se i dalje vrši zločin.

Ali odgovaraju nam: Vi zaboravljate da postoje „pitanja“. Kad ubiju čoveka, to je zločin, a kad ubijaju narod, to je „pitanje“. Svaka vlada ima svoje pitanje: Rusija ima Carigrad, Engleska Indiju, Francuska Prusku, Pruska Francusku. Mi odgovaramo: I čovečanstvo ima svoje pitanje, i evo tog pitanja koje je veće od Indije, Engleske i Rusije: to je pitanje deteta u utrobi majke. Zamenimo politička pitanja pitanjem čovečnosti. U tome leži budućnost.

Kažimo bez uvijanja, ma šta se radilo, budućnost će se zbiti. Njoj služi sve, pa čak i zločini. Strašne su to sluge. Ono što se događa u Srbiji pokazuje koliko su neophodne Sjedinjene Evropske Države. Neka umesto razjedinjenih vlada dođu ujedinjeni narodi. Dokrajčimo ubilačka carstva. Obuzdajmo fanatizme i despotizme. Skrhajmo mačeve koji služe praznoverju i dogme koje vitlaju sabljama. Neka prestanu ratovi, ubijanje, pokolji; neka dođe vreme slobodne misli, slobodne razmene; bratstvo. Zar je mir tako nedostižna stvar?

Viktor Igo
Pariz, 29.avgusta 1876.

Danas na sve gledate mračno, majstore dragi

„Danas na sve gledate mračno, majstore dragi“.
-„Uvjek gledam tako, sinko moj, a i vi ćete za nekoliko godina gledati kao i ja. Život je brdo. Čovjek se penje gleda vrhunac i ćuti se sretnim; ali kad stigne gore odjednom spazi padinu i kraj koji se zove SMRT ! Uspinje se sporo ali se silazi brzo. U vašoj je dobi čovjek radostan. Nada se koječemu, što se međutim nikad ne ostvari. U mojoj se dobi neočekuje više ništa…….. osim smrti“.
-“Dođavola, od vaših me rijeći podilaze trnci“. –“Ne, vi me danas ne razumijete, ali ćete se jednom sjetiti onoga što vam sad govorim. Osvane jedan dan, znate, mnogo prije vremena, dan kad je gotovo sa smjehom, kako se kaže, jer čovjek u svemu što promatra vidi smrt. Ah, vi čak ne razumijete ni tu rječ, ne razumijete što znači smrt. U vašim godinama ona ne znači ništa. U mojim je godinama stravična. Jest, čovjek je svati odjednom, a da nezna ni zašto ni zbog čega, i tada sve u životu mijenja obličje.
Ja je već petnaest godina osjećam kako me nagriza baš kao da je u meni neki glodavac. Čutio sam malo-pomalo, mjesec po mjesec, sat po sat, gdje me uništava kao ruševnu kuću. Toliko me je izobličila da ne poznajem sam sebe. Više u meni i nema ništa od mene, od onog veselog, svježeg i snažnog čovjeka kakav sam bio u tridesetoj godini. Doživio sam da mi je objelila crnu kosu i to kako znalaćki i opako sporo.! Oduzela mi čvrstu kožu, mišice, zube, cjelo moje negdašnje tijelo, ostavivši mi samo ojađenu dušu koju će također doskora dograbiti.
Jest, smrvila me prokletnica, polagano i strašno, časak po časak, razorila mi tjelo. I sad osjećam kako umirem, u svemu što radim. Svakim joj se korakom bližim, svaki pokret, svaki dah požuruje njenu odvratnu rabotu. Disati, spavati, piti, jesti,putovati, sanjati, sve što god radili znači umirati. Oh, pojmit će te !
Pomislite samo na četvrt sata, vidjetćete je. Šta vi očekujete ? Ljubav ? Još nekoliko poljubaca i postat ćete nemoćan. A šta onda ? Novac ? Šta će vam ? Da plaćate žene ? Jeli to nešto ? Da se prežderavate, odebljate i cjele noći urlate od napada uloga ? I što još preostaje ? Slava ? Čemu će vam ona kad je ne možete ubrati u obliku ljubavi ? A šta onda ? Na kraju je opet smrt.
Ja je sad već vidim tako blizu da često poželim ispružiti ruku kako bih je odgurnuo. Prekrila je zemlju i ispunila uzduh. Svugdje je nalazim. Zgnječene životinjice na putu, lišče koje opada, sjeda dlaka na prijateljevoj bradi, sve mi to kida srce i govori: “Evo je“ ! Ona mi kvari sve što radim, sve što vidim, što jedem i što pijem, sve što volim, mjesečinu, sunčev izlazak, morsku pučinu, lijepe rijeke, i zrak ljetnih večeri što je tako ugodan za udisanje.
I nitko se nikada ne vrača, nikad………Čuvamo odljeve kipova, matrice koje uvjek iznova otiskuju iste predmete; ali moje tijelo, moje lice, moje misli, moje želje nikada neće uskrsnuti. A svejedno će se roditi milijuni, milijarde bića kojima će se nos, oći, čelo, obrazi i usta jedva za koji kvadratni centimetar razlikovati od mojih i koji će imati dušu kao i ja, a da se ja ipak neću povratiti, a da, štoviše nijedan dijelić u kome bi se mene moglo poznati, neće uskrsnuti u tim bezbrojnim i različitim stvorenjima, toliko različitim iako malne potpuno istim.
Za šta da se uhvatimo ? Kome da uputimo očajnički zov ? U što bi smo mogli vjerovati ? Sve su vjere ograničene, odvratno glupe u svojoj djetinjastoj poučnosti i svojim sebičnim obećanjima. Jedino je smrt pouzdana.
Mislite o svemu tome mladiću, mislite o tome cijele dane, mjesece i godine i doživjet će te život na drugi način. Pokušajte se osloboditi svega što vas sputava, učinite taj nadljudski napor da još živ napustite vlastito tijelo, sve što vas zanima, vaše misli i cijelo čovjećanstvo, kako bi ste pogledali prijeko, i shvatit će te kako su beznačajne raspre romantićara i naturalista ili diskusije o budžetu. A osjetit će te i grozovit jad očajnika. Koprcat ćete se gubeći se i utapajući u neizvjesnosti. Zvat ćete “u pomoć“ na sve strane i niko vam neće odgovoriti. Pružat ćete ruke, zazivat ćete da vas izbave, vole, tješe, spase; a nitko neće doći.
Zašto mi toliko patimo ? Zato što smo zacijelo rođeni da živimo više tjelesno, a manje duhovno; ali, zbog toga što mislimo, nastao je nesklad između stupnja našeg povećanog razuma i neizmijenjenih životnih uvijeta. Pogledajte prosjećne ljude: ne snađu li ih velike nevolje, oni su zadovoljni i ne pate zbog sveopče nesreće. Kao što je i životinje ne osječaju.
Ja sam propao čovjek. Nemam ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, ni žene, ni djece, ni boga. –I dometnu pošto je malo pošutao: Imam samo stihove.
Oženite se prijatelju moj, vi ne znate što znaći u mojoj dobi živjeti sam. Danas me samoća ispunja groznom tjeskobom; ta samoća u stanu, navečer kraj vatre, onda mi se čini da sam sam na zemlji, stravično sam, ali okružen nejasnim opasnostima, koječim neznanim i užasnim, a pregrada što me dijeli od susjeda koga ne poznam, udaljuje me od njega koliko i od zvijezda koje vidim kroz prozore. Spopadne me neka vrst groznice, groznice od bola i straha, a mir odaje me užasava. Kako je duboka i žalosna tišina sobe u kojoj živi samac. Ta tišina ne obuhvata samo tijelo nego i dušu, a kad pokučstvo zapucketa, streseš se do dna duše, jer se nikakvu zvuku ne nadaš u tom sumornom stanu.
-Još jednom zašutje pa dometnu: Kad čovjek ostari ipak bi ljepo bilo imati djece. –Stigoše do polovice ulice. Pjesnik zastade pred visokom kučom, rukova se s Duroyom i reće mu: Zaboravite mladiću cijelo ovo staračko naklapanje i živite kako dolikuje vašim godinama; Zbogom ! I isčezne u mrku hodniku.
Duroy nastavi put zgrčena srca. Činilo mu se kanda mu je neko pokazao jamu punu kostura, neizbježnu jamu, u koju jednoga dana mora pasti. I promrmlja: Do đavola, u njega sigurno nije veselo. Ne bih htio imati mjesto na balkonu odakle bih promatrao smotru njegovih misli…“

Guy de Maupassant