Zene mnogo puta

Zene mnogo puta same sebe dovode u polozaj jos nizi od onoga u kojem se zene opste nalaze,a koji je,neka mi bude dopusteno da sudim nepristojno, i onako vec nizak, one se kazem,same dovode u polozaj nizi od opsteg polozaja zene i pripremaju svoje jos vece ponizenje dopustajuci unapred muskarcima da ih vredjaju, mada moram priznati, nikako ne vidim razloga da bi to zenama bilo potrebno.
Nema nikakve sumnje da zene ne mogu nicim toliko lako podici svoj ugled u ocima muskarca koliko odlucnoscu da budu nepopustiljive i da svojim udvaracima daju na znanje kako ne dopustaju da ih obesceljuju i kako se nimalo ne plase da kaze ne. Ja sam medjutim, daleko od toga, da bih uzela kao dokazano da je broj zena tako velik, a broj muskaraca tako malen. Ali,ako zele da kazem istinu,reci cu im da je nepovoljan broj zena strahovito sramota za muskarce, samo za njih i ni za koga drugog; naime pokvarenost naseg vremena i razuzdanost ljudi takvi su da je jednom recju, dosta malen broj muskaraca s kojim bi se cestita zena mogla upustiti. Nijedan razborit covek nece manje ceniti neku zenu zato sto se predala pri prvom nasrtanju, naprotiv morao bi je smatrati za najtraljavije stvorenje kad bi dopustila drugacije, onako kao sto zene danas obicno postupaju.

„Moll Flanders“ ~ Daniel Defo

Ali sta je secanje koga se ne secamo?

Ali sta je secanje koga se ne secamo? Ili, da podjemo jos dalje: ne secamo se upamcenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zasto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zasto ne produziti i dalje od rodjenja taj dosadasnji zivot? Kad mi vec nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one vec nevidljive za mene, kad nemam moc da ih dozovem, ko mi kaze da u toj meni nepoznatoj masi nema i takvih koje poticu iz vremena daleko pre moga ljudskog zivota? Kad mogu u sebi i oko sebe da imam toliko uspomena kojih se ne secam, taj zaborav (bar fakticki zaborav, jer nemam moc da ista vidim) moze se odnositi i na neki zivot koji sam proziveo u telu nekog drugog coveka, cak i na nekoj drugoj planeti. Isti zaborav brise sve. Ali sta onda znaci ta besmrtnost duse, za koju je norveski filozof tvrdio da stvarno postoji? Bice koje cu biti posle svoje smrti nema nimalo vise razloga da se seca coveka koji sam bio od svog rodjenja nego ovaj da se seca onoga sto sam bio pre toga.

Sobar bi usao. Ja mu nisam govorio da sam vec vise puta zvonio, jer sam uvidjao da sam do tada samo sanjao da zvonim. Bivao sam ipak prestravljen pri pomisli kako je taj san bio jasan kao i java. Da li bi, onda, obrnuto, i java mogla biti nestvarna kao san?

Marsel Prust – „Sodoma i Gomora“

Ponekad me je razum opominjao

Ponekad me je razum opominjao: Kuda vodi ovo neprestano opijanje? Ali je Dzon Barlikorn znao da ucutka takva pitanja. „Hajde da nesto popijemo,pa cu ti sve objasniti“ ,bio je njegov odgovor.I to je delovalo.Evo primera koji to osvetljava i na koji Dzon nije nikad prestao da me podseca:
Dogodio mi se nesrecan slucaj,zbog koga je bila potrebna opasna operacija.Jednog jutra,nedelju dana posle silaska s operacionog stola,lezao sam na bolnickoj postelji slab i umoran.Lekar je stajao kraj postelje spremajuci se da ode.S negodovanjem je gledao cigaretu koju sam pusio.
-Trebalo bi da se toga okanite-savetovao je.
-Na kraju ce vas oterati u grob.Pogledajte mene.
Pogledao sam ga.Bio je otprilike mojih godina,sirokih ramena,snaznih grudi,sjajnih ociju,obraza rumenih od zdravlja.Tesko bi se mogao naci lepsi primerak ljudske rase.
-I ja sam nekada pusio -produzi on.Ali sam ih ostavio i pogledajte me.
..Covek je bio drzak,opravdano drzak,svestan svoga zdravlja.A posle mesec dana bio je mrtav.Nije bio posredi nesrecan slucaj.Pola tuceta raznovrsnih mikroba s dugim naucnim imenima napalo ga je i unistilo.Umro je vristeci od bola.
„Eto vidis“,govorio je Dzek.“On se cuvao.Cak je i prestao da pusi.A evo sta je za to dobio.Divna nagrada zar ne?Gledaj sta je on propustio.Zar ne zelis da propustis sve sto ja mogu da ti pruzim,samo zato da bi te napali mikrobi i odvukli u smrt?Nema pravde na ovom svetu.Sve je lutrija.Ali ja stavljam lazan osmeh na lice i smejem se cinjenicama.Smej se i ti,i raduj se sa mnom.I tebi ce jednog dana doci kraj,ali do tada budi veseo.Gadan je ovaj svet kad se mogu dogadjati takve stvari kao sto je ova koja se dogodila tvom doktoru.Covek treba samo da popije jos jednu casu i da sve zaboravi.“
I naravno,popio sam jos jednu casu zbog zaborava koji dolazi posle nje.Ali sam pio razumno,inteligentno.Nastojao sam da kvalitet pica bude sto bolji.Uzgred,treba napomenuti da kad covek pocne da pije razumno i inteligentno,on time samo pokazuje koliko je daleko otisao na putu kojim je krenuo.

„Kralj Alkohol“ ~ Dzek London

Ptice umiru pevajuci

… Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze…

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou

Sedosmo u camac

„Sedosmo u camac, ona sede kraj mene na moje sedište i dodirnu me svojim kolenom. Ja je pogledah i ona mi na tren uzvrati pogled. Pricinila mi je prijatnost time što me je dodirnula kolenom, poceh da se osecam nagradjenim za taj gorki dan i radost mi se vracala kada ona iznenada promeni položaj, okrete mi ledja i poce da razgovara sa doktorom koji je sedeo kraj krme. Celih cetvrt sata nisam postojao za nju. Onda ucinih nešto zbog cega se kajem i što još uvek nisam zaboravio. Njena cipela pade sa noge, ja je zgrabih i zavitlah u vodu daleko od camca, od radosti što je blizu ili od potrebe da skrenem pažnju na sebe i podsetim je da postojim – ne znam. Sve se zbi tako brzo, nisam razmišljao, to mi je samo tako sinulo. Dame vrisnuše. A ja se ukocih od toga što sam ucinio, ali kakva je korist bila od toga? Što je ucinjeno, ucinjeno je. “

Knut Hamsun „Pan“

Stalo nam je do nase setnje

Mi, istina, kazemo da je smrtni cas neizvestan, ali kad to kazemo, mi taj cas zamisljamo kao da je u nekom neodredjenom i dalekom prostoru, ne mislimo da je u kakvoj bilo vezi s ovim vec zapocetim danom i da moze znaciti da smrt – ili onaj tren kad ona prvi put delimicno zavlada nad nama, posle cega nas vise ne pusta – moze nastupiti jos ovo isto popodne, tako malo izvesno, ovo popodne ciji smo svaki sat unapred rasporedili. Stalo nam je do nase setnje, da bismo za mesec dana nakupili potrebni zbir cistog vazduha, dvoumimo se birajuci koji kaput da oubucemo, kojeg kocijasa da pozovemo, u fijakeru smo, dan je sav pred nama, kratak, jer hocemo da se vratimo kuci na vreme, posto ce nam doci u posetu jedna prijateljica; hteli bismo da i sutra bude isto ovako lepo vreme; a i ne slutimo da je smrt, koja je putovala po nama nekim drugim putevima, po nedokucivom mraku, izabrala bas ovaj dan da stupi na pozornicu, kroz nekoliko minuta, otprilike kad nasa kola stignu do Jelisejskih polja. A oni koje obicno progoni uzas zbog izuzetne neobicnosti koja je svojstvena smrti, mozda ce takvi naci da ima neceg umirujuceg u takvoj vrsti smrti – u takvom prvom dodiru sa njom – zato sto ona tada dobija vid necega poznatog, prisnog, svakodnevnog.

Marsel Prust, “Oko Germantovih“

Kad razmisljam o tebi

Kad razmisljam o tebi obuzima me neznost veca nego sto mogu podneti ponekad.I zato cutim posmatrajuci te dok me ne vidis i kao da je kraj godine, belezim svakoga dana od cega se sastojis, uplasen da nesto nedostaje:najpre ti, citava i meni okrenuta licem na kome su usne, celo, obrazi i tragovi poljubaca,dva oka ispod nemirne kose.I to bi bilo dovoljno
da nema tvojih ruku koje me grle, zatim vrat,ramena, grudi i struk devojcice koja place,oblina trbuha poput hleba toploga dok zastajem na obali jezera koje vec skriva senka. Ali ja zatvaram oci jer ti se stidis i pozelim da te cuvam kad padne vece, daleko od stvari koje te bez mene poznaju.
Na satu kazaljka pokriva jedna drugu i ptica na tvome prozoru ne uzima vise zrno iz nepoznate ruke.
Ugasi svetlo, u tami ne mogu te odvojiti od sebe samog.

Zvonimir Golob

Mogao sam da mislim na nju

Sam, mogao sam da mislim na nju, ali mi je ona nedostajala, nisam je posedovao. Kada bi bila prisutna, govorio sam joj, ali sam bio isuvise daleko od samoga sebe da bih mogao da mislim. Kada bi spavala, nisam vise morao govoriti, znao sam da me ona vise ne gleda, vise nisam morao da zivim na povrsini samoga sebe. Sklanjajuci oci, gubeci svest, Albertina je, jednu za drugom, stresala sa sebe razne svoje ljudske osobine, koje su me razocaravale od dana kada sam se upoznao sa njom. Ona je sada zivela samo nesvesnim zivotom bilja, drveca, zivotom razlicitim od moga, cudnijim, a koji mi je, medjutim, vise pripadao. Njeno mi ja nije izmicalo u svakom trenutku, kao kad smo ceretali, kroz pukotine neizrecenih misli i pogleda. Sabraal bi u sebe sve ono sto bi od nje bilo izvan nje; povlacila bi se, zatvarala, sazimala u svoje telo. Drzeci je u rukama, pred ocima, imao sam utisak da je posedujem celu celcatu, utisak koji nisam imao kad je bila budna. Zivot je njen bio meni potcinjen i zapahivao me svojim lakim dahom. Slusao sam tu saputavu, tajanstvenu emanaciju, blagu kao morski povetarac, carobnu kao mesecina, sto je i bio njen san. Dok je on trajao, mogao sam da sanjarim o njoj a ipak da je gledam, i kad san postane dublji, da je dodirnem, poljubim. Ono sto sam tada osecao bilo je ljubav pred necim tako cistim, tako bestelesnim i pored svoje culnosti, tako tajanstvenim kao da se nalazim pred nezivim tvorevinama kakve su lepote prirode..

Marsel Prust, “Zatocenica“.

Od koje sam ja vrste?

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

„Hodajuci na rukama“, Mika Antic

Onome ko procita

Našao je citirani pasus izmedju redova u opisu ukletog jezera: Kad se vetar podigne,a oluja ucini da oblaci hitaju i nebo place, iz dubina njegovih prljavi talas ustremi se ka nebu.Pomoc opet od tebe zavisi, samo tebe. Jaz opasnosti u kome demon ceka ti još ne znaš. Traži ga ako smeš… Dejl je smišljao odgovor na ovo a pošto je odlucio da nije potreban.. Umesto da pozove fajl romana na kome je svakodnevno radio ,otvorio je novu stranu i poceo da kuca.
Onome ko procita: Sve što sam izgubio,izgubio sam zato što sam sve zaj..krivica je samo moja. Mislim da sam svoj život proveo ili pokušavajuci da budem neko drugi ili cekajuci da postanem ja,a nisam znao kako. Otišao sam predaleko do ovog mesta, a ne znam put nazad. Barem mi je ponešto postalo jasnije. Voleo bih da sam bio bolji muž i otac.Voleo bih da sam bio bolji ucitelj i pisac.Voleo bih da sam bio bolji covek. Ko zna? Možda kada skliznemo niz jednu stranu svega,izadjemo na drugoj. Možda i ne. Umoran sam.

Den Simons-„Ukleta zima“

Postojalo je nesto u Aleksandrijskom vazduhu

Postojalo je nesto u Aleksandrijskom vazduhu. Verovalo se da Bog mora Posejdon, koji je ziveo nedaleko od ostrva Faros, salje svoj bozanski dah nad ovaj grad, te je, prema tome kako je vec bio raspolozen, slao i najrazlicitije vreme. Zimi bi vazduh bio toliko nemilosrdan i suv da su stariji jedva uspevali da dodju do daha. zudeci za blagim etrom proleca, dok bi se leti nadvio nad gradom poput vlazne lepljive smole. Ponekad bi nosio samo muve i prasinu, a ponekad bi ostri vetrovi Africke pustinje vratili dah morskog Boga u njegovu mokru postojbinu. ALi ovog jutra, prolecno raspolozen, Bog je blago sumorio ka ovom dragulju na moru, igrajuci se duz svog puta prema kopnu dok je sa puzavica donosio blag miris cveta orlovih noktiju i ispunjavao vazduh daskom limuna, kamfora i jasmin.

Karen Eseks

On je covek koji govori ljudima

On je covek koji govori ljudima; covek, istina, obdaren zivljim senzibilitetom, vecim entuzijazmom i neznoscu, raspolaze vecim poznavanjem ljudske prirode, i ima obuhvatniju dusu nego sto se moze pretpostaviti da su prosecne duse u ljudskom rodu; to je covek zadovoljan svojim licnim strastima i voljom, i raduje se vise no ostali ljudi zivotnom duhu koji je u njemu; on uziva u kontemplaciji slicnih teznji i strasti koje se manifestuju u zbivanjima sveta, i obicno oseca nagon da ih stvara i onde gde ih ne moze naci. Pored ovih osobina, on ima jos jednu sposobnost: da odsutne stvari uticu na njega kao da su prisutne vise nego na ostale ljude; sposobnost da u sebi docara strasti koje su zaista daleko od toga da budu iste kao one koje proizilaze iz stvarnih dogadjaja, a koje medjutim ( narocito u onim delovima opste simpatije koji raduju i vesele) mnogo vise lice na strasti koje dolaze od stvarnih dogadjaja nego li ista sto su ljudi, samo svojim sopstvenim umom, navikli da osecaju u sebi;- otuda, a i iz prakse, to je covek koji je stekao vecu spremnost i moc izrazavanja onoga sto misli i oseca, a narocito onih misli i osecanja, koja se po njegovom licnom izboru, ili prema strukturi njegovog sopstvenog uma, radjaju u njemu bez neposrednog spoljnjeg uzbudjenja.“

William Wordsworth