0 komentara

Sneg

U autobusu je sedeo odmah iza vozača i razmišljao o tišini snega. Tako bi nazvao ono što je u sebi osećao da je to bio početak neke pesme. Tišina snega.

Da nije bio umoran od putovanja i da je malo više pažnje obratio na velike pahulje koje su sa neba padale kao ptičija pera putnik do prozora mogao bi da predoseti
da se približava jaka snežna oluja i možda bi još od početka shvatio da je krenuo na putovanje koje će mu promenuti čitav život, pa bi se vratio natrag.

Šta ja radim na ovom svetu pomislio je Ka. Ovako izdaleka pahuljice izgledaju tako žalostivo,a takav mi je život. Čovek živi, troši se, nestaje. Pomislio je kako istovremeno i nestaje i biva: voleo je sebe, s ljubavlju i tugom pratio je put kojim je poput kakve pahulje napredovao njegov život. Njegov otac upotrebljavao je miris posle brijanja – setio ga se. Setio se hladnih stopala u papučama svoje majke koja je u kuhinji spremala doručak dok je on njuškao taj miris, jedne četke za kosu, slatkog ružičastog sirupa za iskašljavanje koji su mu davali da pije kad bi se noću probudio kašljući, kašike u ustima, svih onih malih stvari što čine život, jedinstva snega, pahuljice…

Orhan Pamuk, Sneg

0 komentara

Gde počinje nezadovoljstvo?

Gde počinje nezadovoljstvo?
Čoveku je toplo, ali drhti…
Nahranio se, a ipak ga muči glad.
Vole ga, ali njegove čežnje odlaze na nova područja. I da još više podbode nezadovoljstvo, tu je vreme, prokleto vreme. Kraj života nije sada tako strašno daleko – čovek ga može videti, kao što vidi more kad se popne na breg – i njegov duh kaže:
-Da li sam dosta radio? Da li sam dosta jeo? Da li sam dosta voleo?’
Sve ovo je, naravno, osnova čovekovog najvećeg prokletstva i možda njegove najveće slave. -Šta je značio moj život do sada i šta može značiti u vremenu koje mi je ostalo?’
I tako dolazimo do opake otrovne strele.
-‘Kakav je bio moj udeo u velikoj trci? Koliko ja vredim?’
I to nije taština ili ambicija. Izgleda da se ljudi rode s dugom koji ne mogu platiti, ma koliko nastojali. On se nagomilava pred njima. Čovek nešto duguje čoveku. Ako ne obraća pažnju na taj dug, on ga truje, a ako pokušava da ga otplaćuje, dug samo raste i ono što čovek daje, njegovo je merilo.

Steinbeck „Slatki četvrtak“

0 komentara

Čovek koji nije mogao da spava

Kad čovek ne može da zaspi, on se, pre svega, trudi da ne misli ni na šta i zato broji ili se moli bogu. Najedanput se seti, gospode bože, juče sam zaboravio da uradim to i to! A posle mu padne na pamet da su ga možda prevarili u radnji kad je plaćao. Onda se seti kako su mu onomad žena i prijatelj tako čudno odgovorili. A kad počne da pucketa neki komad nameštaja, čovek pomisli da je lopov, pa ga obuzme vrućina od straha i stida. A kad je već sav obuzet strahom, počne da razmatra svoje telesno stanje i znojeći se od užasa razmišlja o onom što zna o zapaljenju bubrega ili o raku. I najedanput mu iskrsne u duši sećanje kakvu je neprijatnu budalaštinu uradio pre dvadeset godina pa se prosto znoji od sramote. I suoćava se korak po korak s nekim čudnim sobom, koga ne može ni da otkloni ni da iskupi; sa svojom slabošću, svojim grubostima i gadostima, slabostima i prestupima, glupostima, brukama i dvano preživelim patnjama. Vraća se sve mučno i bolno i ponižavajuće što je bilo kad doživeo; ničeg nije pošteđen onaj ko ne može da spava. Sav tvoj svet se iskrivljuje i dobija mučne pespektive; stvari na koje si već zaboravio keze se na tebe kao da ti govore…

Karel Čapek, “Čovek koji nije mogao da spava”

0 komentara

Kako je tuzno, cini mi se…

Kako je tuzno, cini mi se, sto covek nije bivao svestan svojih najlepsih trenutaka u zivotu. U tim trenucima covek obicno neskromno svoju srecu smatra tek jednim od stepenika do nekog vrha koji tek treba da mu se dogodi. Na kraju, kad spozna da posle tog stepenika nije vodilo nikud vise, moze samo da zali sto se uludo nadao boljem i jos lepsem stepeniku i sto makar taj trenutak nije proziveo sa svescu o njegovoj punoci i krajnosti. S druge strane, kad bi mu neko sveznajuci nagovestio tu kulminaciju recima: „Ovo ce ti biti najsrecniji trenuci u zivotu“ – da li bi umeo njima vise da se raduje, ili bi, time, postao nesrecniji, pronalazeci u svojoj najvecoj zivotnoj sreci mane i nesavrsenosti, usput shvatajuci da se boljem od toga vise ne moze nadati?
Valjda je Bogom dato neznanje o tom trenutku bolji izbor, jer ipak ostavlja prostor za nadu. Ma kako ona nerealna bila.

Zarko Lausevic

0 komentara

Kada vidjamo uvek ista lica

Kada vidjamo uvek ista lica, na kraju ona postaju deo našeg života. A kada postanu deo našeg života, onda žele i da nam ga izmene. I ako ne bude po njihovom, nije im pravo. Jer, svaki čovek ima tačnu predstavu kako bi trebalo da živimo svoj život. A nikad nemaju pojma kako treba da prožive sopstveni život.

P. Koeljo – „Alhemičar“

0 komentara

Čovek ima u sebi deset hiljada pari gena

Čovek ima u sebi deset hiljada pari gena; nije u stanju, međutim, da kontroliše nijedan od njih, oni sami donose sve svoje odluke, i premda se može učiniti da čovek nosi gene, geni su ti koji nose čoveka, čovek je samo njihova životna stanica, obličje koje trenutno zauzimaju.

Albert Mejson je verovao da je svaka biografija zaludna u istoj meri u kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan, mislio je, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati. Prava biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt biografije proživeo. Mereno dimenzijama knjige, po njemu, bila bi nam potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo.

I to je bilo to zbog čega ga je Marta tako bezumno volela. On je tu knjigu imao u svojoj glavi po njenom misljenju. Njegova prirodna inteligencija je za nju bila afrodizijak kome nije mogla da odoli. Cak i njegovo cutanje je belezila u svoj poeticni spomenar, lepila srca oko tog cutanja i obozavala ga iz daljine. „Život bi se mogao sažeti u pola sata predivnih trenutaka sa njim“ – pomislila je i sa uzdahom zatvorila spomenar.

David Albahari – Albert i Marta

0 komentara

Covek prelazi neprimetno iz jednog prizora…

Covek prelazi neprimetno iz jednog prizora, iz jednog doba, iz jednog zivota u drugi. iznenada, hodajuci ulicom, bila ona stvarna ili u snu, covek prvi put shvati da su godine minule, da je sve to zauvek proslo i da ce ziveti jos samo u pamcenju, i onda se pamcenje okrece u sebe blistajuci nekako cudno, neodoljivo i covek prebire te prizore i zgode, neprestano u snu, dok hoda ulicom, dok lezi s nekom zenom, dok cita neku knjigu, dok razgovara sa strancem…iznenada, ali uvek strahovito nametljivo i strahovito tacno, ta secanja salecu coveka, izranjaju kao dusi i prozimaju mu svaku zilicu. od tada nam se sve okrece na razinama sto se menjaju. nase misli, nasi snovi, nasa dela, ceo nas zivot. paralelogram na kom se spustamo s jedne platforme svoje skele na drugu. od tada hodamo podeljeni na bezbroj fragmenata, kao kakav kurac sa stotinu nogu, stonoga koja polagano mice nogama i koja upija atmosferu, hodamo sa osetljivim vlakancima koja pohlepno upijaju proslost i buducnost, i sve se stapa u glazbu i tugu, hodamo kroz jedinstveni svet potvrdjujuci svoju podeljenost. sve se dok hodamo raspada kod nas u bezbroj fragmenata sto se prelivaju. veliko raspadanje zrelog doba. velika promena. u mladim smo danima bili citgavi i strahota i bol sveta prozimali su nas skroz naskroz. radost i tuga nisu bile ostro razdvojene stapale su se u jedno, kao sto nam se java stapa sa snom. ustajali smo kao jedno bice ujutro, a nocu smo sizalili u okean grabeci zvezde i uzbudjenja toga dana.
a onda dodje vreme kada se iznenada cini da se sve okrenulo naopako. zivimo u duhu, u mislima u fragmentima. ne upijamo vise divlju glazbu sa ulica nego se samo secamo. kao kakav monomanijak ponovo prozivljavamo dramu mladosti. kao pauk kji vise puta iznova uzima nit, i izbacuje je iz sebe prema nekom opsesivnom, logaritamskom uzorku. ako nas uzbude neka debela zenska prsa, uzbudila su nas debela prsa kurve koja se jedne kisovite noci sagla i pokazala nam prvi put cudo velikih mlecnih kuglim ako nas uzbude razmisljanja o vlaznom plocniku, to je zato sto nas je u nasoj sedmoj godini iznenado prozela slutnja buduceg zivota dok smo bez misli buljili u to sjajno, tekuce, zrcalo ulice. ako pogled na okretaca vrata probudi u nama radoznalost, to je zbog secanja na jednu letnju vecer kad su se sva vrata lagano okretala, a kroz pukotine tih vrata prodirala je glazba. mozda kad su se ta vrata odskrinula, i kad nam je zastao dah od pogleda na taj svet, mozda smo tad prvi put naslutili veliku moc greha, prvi put naslutili da tu, za malim okruglim stolovima sto se vrte na svetlosti, da tu, za tim stolovima koje cemo kasnije gledati sa toliko ceznje i postovanja, da cemo tu osetiti prvi zelezo ljubavi, prve mrlje od rjde, prve grabljive ruke iz otvora visoke peci.
tu za tim stolovima, na prvi poziv, na prvi dodir ruke, doci ce ljuta, ostra bol koja coveka spopada u utrobi, vino nam se ukiseli u trbuhu i bol se dize iz tabana, i bele ploce stolova obrcu se od teskobe i groznice u nasim kostima na laki, zarki dodir jedne ruke. tu su pokopane legenda za legendom jedne mladosti i sete, burnih noci i tajanstvenih grudi sto plesu na vlaznom zrcalu plocnika…

Henri Miler – Crno prolece

0 komentara

Kao sto svetlost sevne…

Kao sto svetlost sevne otvorise se onamo krila jednog prozora, i pojavi se covek, na toj daljini i visini slabacak i mrsav, daleko se naze pruzajuci jos dalje ruke. Ko je to? Prijatelj? Dobar covek? Neko ko saucestvuje? Neko ko hoce da pomogne? Je li to jedan covek? Jesu li to svi? Ima li jos pomoci? Ima li prigovora na koje se zaboravilo? Sigurno da ih ima. Logika je doduse nepokolebljiva, ali ona ne odoleva coveku koji hoce da zivi. Gde je sudija koga on nikada nije video? Gde je visoki sud do koga nikada nije dosao? On podize ruke i rasiri sve prste.

Franz Kafka

0 komentara

Najpre oprostis nekom nesto

Tako to ide: najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio. Kao vakcina: primiš najpre malu dozu, vrlo malu, koliko može tvoj organizam da podnese i odjednom postaješ imun i na ono najgore. I ne primetiš kada si postao drugi čovek, kako te se neki virusi ne dotiču, kako je neki deo tebe, nežan i osetljiv, nestao zauvek. Kad jednom pomeriš granice svoje tolerancije, onda je besmisleno da ih vraćaš nazad, jer ćeš sam sebi da izgledaš kao budala, što nije nimalo prijatno.

Aleksandar Đuričić – „Surf na Crvenom talasu“

0 komentara

Ona ne zna za ljubav

Ona ne zna za ljubav. Ne zna da se neko moze voleti, zaliti, spasti, izcupati iz tamnice, iz bolesti, pomilovati po glavi, da se moze grlo umotati salom ili, kao u jevandjelu – oprati noge i osusiti ih ih svojom kosom. O ljubavi – bozijem daru coveka – niko joj nije govorio. Citajuci knjige, to je propustila. Dostupna joj je zivotinjska ljubav, to je bar jasno. Zato je uvek onako tugovala u svojim sveskama,uvek sam ih citao, ona je tako bespomocno – mutno shvatala i shvata svet.
Mozda ce jos imati srece da zavoli. I bice joj tesko i divno. Zavidim onome koga, na kraju, zaspe ljubav ovog nesrecnog stvorenja. On ce dobiti mnogo. Mora da se mnogo toga natalozilo u njoj. Ali,pre svega, ona nikad nece osetiti srecu od davanja celog svog bica, svoje duse drugom stvorenju, slatku bol od tog postupka koji je protivprirodan zivotinji kakva je covek.
Na ovom svetu, ima mnogo nesrecnih, kao sto je ona, ali samo iz razloga sto ne umeju da vole, da vole drugo bice.

“To sam ja, Edicka” – Eduard Limonov

0 komentara

Nikada nisam usamljeniji

Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jace osecam da je jaz nepremostiv. Taj covek je tu; ja vidim njegove jasne oci koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih. On me sluša. Šta li misli? Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmeva mi se, osuduje me, nalazi da sam prosecan ili glup covek. Kako da saznam šta misli? Kako da saznam da li i on mene voli onako kako i ja njega volim? i šta li se kuva u toj maloj okrugloj glavi? Velika je tajna neznana misao nekog bica – misao skrivena i slobodna, koju mi ne možemo saznati, ni upravljati njome, ni potciniti je, ni pobediti je!
A ja uzalud želim da se predam, da otvorim sva vrata svoje duše, i nikako da se predam! Na dnu duše, na samome dnu, cuvam svoje JA u skrivenom kutu, a do njega niko ne dopire. Niko ga ne može pronaci, ni uci u nj, zato što mi niko nije slican, zato što niko nikoga ne razume.

Gi de Mopasan
(Usamljenost, Izabrane novele)

0 komentara

Čovek koji nikada nije zamislio svoje uništenje

Čovek koji nikada nije zamislio svoje uništenje, koji nikad nije ni naslutio da se može poslužiti konopcem, metkom ili otrovom, jeste ili okoreli robijaš ili crv koji gmiže po kosmičkoj strvini. Na ovom svetu sve nam može biti oduzeto, sve zabranjeno, ali nas niko ne može sprečiti u tome da sebe uništimo. Sva nam se sredstva nude, svi naši ponori na to nas pozivaju; ali svi naši instikti tome opiru. Ova protivrečnost razvija u našem duhu nerešivi sukob. U trenutku kada stanemo da razmišljamo o životu, i otkrijemo koliko je beskrajno prazan, nagoni već rukovode našim postupcima i određuju ih; oni koče polet našeg nadahnuća i širinu našeg oslobađanja. Kad bi nam, u času rođenja, svest bila jednaka onoj koju posedujemo pred kraj mladalačkog doba, više je nego verovatno da bi samoubistvo u petoj godini života bilo uobičajena pojava, ili čak pitanje poštenja. Ali mi se isuviše kasno budimo: preprečuju nam se godine ispunjene jedino postojanjem nagona, a oni se mogu samo čuditi zaključcima koje mi izvodimo iz naših razmišljanja i razočaranja. Stoga oni reaguju; međutim, pošto sada već imamo svest o svojoj slobodi, stičemo pravo na odluku koja je primamljiva baš zato što je ne koristimo. Njoj zahvaljujući prebrođujemo dane, i naročito, noći; nismo više jadnici, niti smo smoždeni nesrećom: raspolažemo najvišim pomoćnim sredstvom. Pa čak i ako ga nikada ne bismo upotrebili, ako bismo završili uobičajnim preminućem, i tada je to sredstvo dragocena pomoć u našoj napuštenosti: ima li većeg bogatstva od samoubistva što ga svako u sebi nosi?

Emile Cioran