Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana

Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana. Radjaju se uspavani, zive uspavani, zene se i udaju uspavane, podizu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i cudesnost onoga sto nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, vecina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Zive u kosmaru.
Jedan covek lupa na vrata sobe svog sina. „Carli“, kaze,“probudi se!“ „Necu da ustanem, tata“,odgovori mu Carli. Otac vice:“Ustaj, moras u skolu!“ „Necu da idem u skolu!“, kaze Carli. Otac ga pita „A zasto neces?“ „Iz tri razloga, „kaze Carli.“Kao prvo, skola mi je dosadna; drugo, ucenici mi se rugaju; a trece, mrzim skolu.“ Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sad cu ja tebi reci tri razloga zbog kojih moras da ides u skolu; kao prvo, to je tvoja duznost; drugo, jer imas cetrdeset pet godina; a trece, jer si direktor.“
Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste vise mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igrackama. Vecina ljudi tvrdi kako hoce da izadju iz decjeg vrtica,ali ne treba im verovati. Ne verujte u to.Ljudi samo zele da povrate svoje polomljene igracke.
„Vratite mi moju zenu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.“
Budjenje nije prijatno. Covek lepo lezi u krevetu, budjenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokusava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da cu umreti da budem mudar u ovoj prilici,i ne ucinim ni najmanji pokusaj da vas probudim,ako spavate. To se mene ne tice, i pored toga sto vam povremeno kazem: „Probudite se.“ Ja samo treba da produzim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples.

„Budjenje“ Antoni De Malo

Cuj Kamalo

Cuj Kamalo: Kada bacis kamen u vodu, on najbrzim putem pluta da stigne do dna. Tako je to i kada Sidarta ima neki cilj,neku nameru. Sidarta ne preduzima nista, on ceka on razmislja, on posti, ali istovremeno prolazi kroz svet kao kroz vodu, a da nista ne radi, a da se ne pomakne;on biva privucen, on se opusta i pada. Njegov cilj ga privlaci, on dopusta da mu u dusu prodre bilo sta sto bi bilo suprotnocilju. To je ono sto je Sidarta naucio kaod samana. To je ono sto ne znalice nazivaju cinim, misleci da to izvode demoni. Ali demoni nista ne izvode, demoni ne postoje. Svako moze da baca cini, svako moze da postigne cilj ako ume da misli, ako ume da ceka, ako ume da posti….

Herman Hesse – Sidarta

Od koje sam ja vrste?

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

„Hodajuci na rukama“, Mika Antic

Govorio sam

Govorio sam, tjeseci: Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za sto znamo da ce nas stici. Izuzetka nema, ni iznenadjenja, svi putevi vode do nje, sve sto cinimo to je priprema za nju, priprema cim zakmecimo udarivsi celom o pod, uvijek joj blize, nikad dalje. Pa ako je jekin, zasto se cudimo kad dodje. Ako je ovaj zivot kratak prolazak sto traje samo cas, ili dan, zasto se borimo da ga produzimo jos dan ili cas. Zemaljski zivot je varljiv, vjecnost je bolja.

Govorio sam: Zasto vam srca od straha drhte kad se u predsmrtnim mukama noge omotaju jedna oko druge? Smrt je preseljenje iz kuce u kucu. To nije nestanak vec drugo rodjenje. Kao sto prsne ljuska jajeta kad se pile potpuno razvije, tako dodje vrijeme da se rastave dusa i tijelo. Smrt je nuznost u neizbjeznosti prelaska u drugi svijet, ukome covjek dostize svoj puni uspon.

Govorio sam: Smrt je propadanje tvari, a ne duse.

Govorio sam: Smrt je promjena stanja. Dusa pocinje da zivi sama. Dok se nije rastala od tijela, ona je prihvatala rukom, gledala okom, slusala uhom, ali je sustinu stvari znala sama sobom.

Govorio sam: Na dan moje smrti, kad bude nosen moj tabut, ne misli da cu osjecati bol za ovim svijetom. Ne placi i ne govori: steta, steta. Kada se mlijeko pokvari, veca je steta. Kad vidis da me poloze u grob, ja necu nestati. Zar mjesec i sunce nestanu kad zadju? Tebi se cini smrt, a to je radjanje. Grob ti se cini tamnica, a dusa je slobodna postala. Koje to zrno ne nikne kad se stavi u zemlju? Pa zasto da sumnjas u zrno covjekovo?

M. Selimovic

Znaci nikada nece biti kraja?

Na primer, ta vrsta bolnog prezivljavanja: ja postojim, ja ga podrzavam. Ja. Telo, ono samo po sebi zivi, jednom kada je to pocelo. Ali misao, nju ja nastavljam, odmotavam. Ja postojim. Ja mislim da postojim. Oh, dugi serpentin, to osecanje da se postoji – i ja ga odmotavam, polagano … Ako bih sebe mogao spreciti da mislim! Pokusavam, uspevam: cini mi se da mi se glava puni dimom … i eto opet pocinje: „Dim … ne misliti … Necu da mislim … Ja mislim da necu da mislim. Ne treba da mislim da necu da mislim. Jer to je opet misao.“ Znaci nikada nece biti kraja?
Moja misao, to sam ja: eto zasto ne mogu da se zaustavim. Ja postojim zato sto mislim … i ne mogu sebe spreciti da mislim. U ovom istom trenutku – to je grozno – ako postojim, to je zato sto se grozim postojanja. To ja, to ja izvlacim sebe iz nistavila kome stremim: mrznja, gadjenje da se postoji, to je toliko nacina da cinim da postojim, to se uvaljujem u postojanje. Misli se radjaju iza mene, kao neka vrtoglavica, osecam ih kako se radjaju iza moje glave … ako popustim, one ce doci tu, napred, medju mojim ocima – a ja uvek popustim, misao se uvelicava, uvelicava i eto je, ogromna, kako me celoga ispunjava i obnavlja moje postojanje …

Jean-Paul Sartre

Govorio sam

Govorio sam, tjeseci: Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za sto znamo da ce nas stici. Izuzetka nema, ni iznenadjenja, svi putevi vode do nje, sve sto cinimo to je priprema za nju, priprema cim zakmecimo udarivsi celom o pod, uvijek joj blize, nikad dalje. Pa ako je jekin, zasto se cudimo kad dodje. Ako je ovaj zivot kratak prolazak sto traje samo cas, ili dan, zasto se borimo da ga produzimo jos dan ili cas. Zemaljski zivot je varljiv, vjecnost je bolja.
Govorio sam: Zasto vam srca od straha drhte kad se u predsmrtnim mukama noge omotaju jedna oko druge? Smrt je preseljenje iz kuce u kucu. To nije nestanak vec drugo rodjenje. Kao sto prsne ljuska jajeta kad se pile potpuno razvije, tako dodje vrijeme da se rastave dusa i tijelo. Smrt je nuznost u neizbjeznosti prelaska u drugi svijet, ukome covjek dostize svoj puni uspon.
Govorio sam: Smrt je propadanje tvari, a ne duse.
Govorio sam: Smrt je promjena stanja. Dusa pocinje da zivi sama. Dok se nije rastala od tijela, ona je prihvatala rukom, gledala okom, slusala uhom, ali je sustinu stvari znala sama sobom.
Govorio sam: Na dan moje smrti, kad bude nosen moj tabut, ne misli da cu osjecati bol za ovim svijetom. Ne placi i ne govori: steta, steta. Kada se mlijeko pokvari, veca je steta. Kad vidis da me poloze u grob, ja necu nestati. Zar mjesec i sunce nestanu kad zadju? Tebi se cini smrt, a to je radjanje. Grob ti se cini tamnica, a dusa je slobodna postala. Koje to zrno ne nikne kad se stavi u zemlju? Pa zasto da sumnjas u zrno covjekovo?

M. Selimovic

Borite se za svoj život !

Bicu iskren- nisam siguran da cak imamo i svoju sadašnjost. Izvesno je da stihijski idem kroz život, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno- nikad ne znam u kom cu smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije povuku, da me prosto uguraju u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao. Ponovicu svoju staru tezu: Sve moje pesme doživljene su više puta i odživljene. Znaci, u njima nema ama baš nikakvog foliranja. One su, pre svega, odraz mojih emocija. Rokenrol je moj nacin života. Moje pesmeto sam ja. One su odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim životnim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju kroz neki stih. I to ucinim tako da se imaginacija samo nazire, kao kroz maglu… Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi. Evidentni su, što pritiska i ostale mlade, nedostatak slobodnog mišljenja, materijalna nemoc i sve što ide uz to. Danas, mladom coveku nije dozvoljeno da radi, jer nema slobodnih mesta, zapravo sva ta potencijalna mesta popunjena su nekim starim, dosadnim, olinjalim tipovima, koji ništa ne preduzimaju da se izvucemo iz blata u koje smo se zaglibili. To opet znaci da je mladima, željnim znanja i progresa, sve uskraceno. A najviše životne radosti! U ovom trenutku, mi mladi nemamo buducnosti… Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja sa nestrpljenjem ceka da nas proguta. A iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja pocinje da curi, rasteže se po nama- narodu. Šta bi mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam, cini mi se da smo stisnuti- ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred… Mladima su vezane ruke- moraju da se prilagodavaju i iznad svega trpe život… Ako je sve ovako kako sam rekao- a jeste- onda ja tu nikad necu moci da vidim ni jedan zracak slobode. Nama jedino ostaje da se pokrijemo nekim neprobojnim oklopima i protrcimo kroz životni špalir u kome nas, sa svih strana, nemilice udaraju i lupaju! A mi trcimo i grabimo napred, da bismo došli do kraja životne staze. Tada smo beskoisni i sebi i društvu. To je kraj… Prilagodavanje društvu može da bude pozitivna osobina, ali to je samo danak životu. Ukoliko se prilagodavaš necemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju licnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje, pre svega, morbidna i negativna. Šta na kraju biva- od mladog i perspektivnog coveka stvara se krajnje beskorisni tip… Borite se za svoju licnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše…
Borite se za svoj život !

Milan Mladenovic

Vecera

Na tom mestu naime prekide pretskazivac zdravljanje Zaratustrino sa njegovim gostima: on se progura napred, kao neko ko ne sme da gubi vremena, dohvati Zaratustru za ruku, i povika: »Ali, Zaratustra! Jedno je mucnije nego drugo, tako ti sam kažeš: dobro dakle, jedno je meni sad više potrebno nego sve drugo. Prava rec u pravo vreme: zar me ti nisi pozvao na jelo? A ovde ih ima dosta koji su prešli duge puteve. Valjda tek ne misliš da nas besedom zasitiš? Osim toga, svi mi vi govorite i suviše o smrzavanju i davljenju u vodi i na suvu, i o ostalim nevoljama telesnim: ali još niko od vas ne spomenu moju nevolju, a to je umiranje od gladi.« – (To rece prorok; a kad zveri Zaratustrine zacuše te reci, razbegoše se od straha. Jer videše da sve ono što su preko dana donele bile kuci, nece biti dovoljno ni za samoga pretskazivaca da se nakljuka.) »I k tome od žedi, nastavi pretskazivac. Cujem ovde doduše gde žubori voda, kao što žubore besede mudrosti, to jest izobilno i neumorno: ali ja – hocu vina! Nije svako roden vodopija kao Zaratustra. Voda i nije dobra za umorne i uvele: nama pristoji vino, – tek ono daruje iznenadno okrepljenje i trenutno ozdravljenje! « Tom prilikom, kada je pretskazivac iskao vina, dogodi se da i kralj sleva, onaj cutljivi, dode do reci. »Za vino, rece, mi smo se postarali, ja i brat moj, kralj od desna: mi imamo vina dosta, – puna natovarena magarca. Ne traba dakle drugo do hleba.« »Hleba? odvrati Zaratustra smejuci se. Baš hleba nema u pustinji. Ali, ne živi covek samo o hlebu, vec i o mesu dobrih jaganjaca, a takva imam dva: – Njih treba brzo zaklati i zgotoviti zacinima: tako ja volim. I korenja i voca ima dosta, i dosta dobrih i za cankolize i slatkogrize; a i oraha i drugih zagonetaka da se zubi polome. Tako cemo brže-bolje prirediti dobru veceru. Ali ko hoce da se prihvati, mora da i sâm prihvati, cak i kraljevi. Jer kod Zaratustre može da bude i kralj kuvar.« Ovaj predlog bio je svima po srcu: samo što se svojevoljni prosjak opirao mesu i vinu i zacinima. »Slušaj samo ovog izelicu Zaratustru! rece u šali: zar se zato ide u pecine i u planine, da se drže ovakve gozbe? Sad dabome razumem ono cemu nas je nekad ucio: ‘Neka je slava maloj sirotinji’, i zašto bi hteo da nema prosjaka.« »Budi dobre volje, odgovori mu Zaratustra, kao što sam ja. Ostani pri navici svojoj, cestiti covece, melji zrnevlje tvoje, pij vodu tvoju, hvali kuhinju tvoju samo ako ti se cini da si veseo! Ja sam zakon samo za one koji su moji, ja nisam zakon za sve. A ko spada k meni, taj mora da ima snažne kosti, i lake noge, – – mora ici veseo u rat i na gozbe, ne sme biti namršten niti sanjalica, vec spreman i na najteže kao da ce na gozbu, zdrav i sav. Ono što je najbolje, pripada mojima i meni; ako nam ga ne daju, uzimamo sami, najbolju hranu, najvedrije nebo, najsnažnije misli, najlepše žene! « – Tako je govorio Zaratustra; a kralj zdesna odvrati »Cudno! Da li je još ikad cuo ko tako pametne stvari iz usta jednog mudraca? Jer odista, ja držim da je najcudnije kod jednog mudraca kad je pri svem tom još i pametan, i nije magarac.« To rece kralj od desna, i cudaše se; a magarac na te njegove reci zadovoljno odvrati: I-ja! Tako otpoce ona duga gozba koja se u staroslovnim knjigama naziva »Tajnom vecerom«. A na njoj ne beše ni o cemu drugom govora do o višem coveku.

Friedrich Nietzsche

Ideje i izbori

Sicusna promena danas dovodi nas do dramaticno razlicitog sutra. Postoje velicanstvene nagrade za one, koji izaberu strme teske puteve, ali godine skrivaju te nagrade. Svaki izbor cinimo u ravnodusnom slepilu, a svet oko nas ni za sta nam ne jemci.
Jedini nacin da se izbegnu svi zastrasujuci izbori je da se napusti drustvo i postanje pustinjak, a to jeste zastrasujuci izbor.
Odnos je izrazavanje ideje i izbora. Pogledaj oko sebe – sve sto vidis i dotices, nekada je bila nevidljva ideja dok neko nije odlucio da je ozivotari.
Ne mozemo dati novac siromasnom alternatvnom ja u drugim vidovima prostora i vremena, ali mozemo im dati ideje koje oni mogu pretvoriti u bogatstvo, ako to izaberu.

Richard Bach „Jedno“

Svi mi zivimo zajedno

Svi mi zivimo zajedno, cinimo nesto jedni drugima i odgovaramo na podstreke jedni drugih; ali smo uvek i u svim okolnostima sami. Mucenici ulaze zajedno u arenu; na krstu ih razapinju same. Ljubavnici u zagrljaju ocajnicki pokusavaju da svoje odvojene zanose spoje u jedinstveni transcedentni dozivljaj; uzalud… Od porodice do nacije, svaka grupa ljudi samo je drustvo pojedinacnih univerzuma.

Oldous Haksli, Vrata percepcije

Govorio sam

Govorio sam, tjeseci:
Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za sto znamo da ce nas stici. Izuzetka nema, ni iznenadjenja, svi putevi vode do nje, sve sto cinimo to je priprema za nju, priprema cim zakmecimo udarivsi celom o pod, uvijek joj blize, nikad dalje. Pa ako je jekin, zasto se cudimo kad dodje. Ako je ovaj zivot kratak prolazak sto traje samo cas, ili dan, zasto se borimo da ga produzimo jos dan ili cas. Zemaljski zivot je varljiv, vjecnost je bolja.

Govorio sam:
Zasto vam srca od straha drhte kad se u predsmrtnim mukama noge omotaju jedna oko druge? Smrt je preseljenje iz kuce u kucu. To nije nestanak vec drugo rodjenje. Kao sto prsne ljuska jajeta kad se pile potpuno razvije, tako dodje vrijeme da se rastave dusa i
tijelo. Smrt je nuznost u neizbjeznosti prelaska u drugi svijet, u kome covjek dostize svoj puni uspon.

Govorio sam:
Smrt je propadanje tvari a ne duse.

Govorio sam:
Smrt je promjena stanja. Dusa pocinje da zivi sama. Dok se nije rastala od tijela, ona je prihvatala rukom, gledala okom, slusala uhom, ali je sustinu stvari znala sama sobom.

Govorio sam:
Na dan moje smrti, kad bude nosen moj tabut,
ne misli da cu osjecati bol za ovim svijetom.

Ne placi i ne govori: steta, steta.
Kada se mlijeko pokvari, veca je steta.

Kad vidis da me poloze u grob, ja necu nestati.
Zar mjesec i sunce nestanu kad zadju?

Tebi se cini smrt, a to je radjanje.
Grob ti se cini tamnica, a dusa je slobodna postala.

Koje to zrno ne nikne kad se stavi u zemlju?
Pa zasto da sumnjas u zrno covjekovo?

Govorio sam:
Budi zahvalan, dome Davudov. I reci: dosla je istina. Dosao je cas. Jer svako kruzi svojom putanjom do odredjenog roka. Stvara vas Bog u utrobama majki vasih, pa vas iz jednog oblika u drugi pretvara, u tami trostruko neprozirnoj. Ne tugujte, radujte se raju koji vam je obecan. O robovi moji, nema za vas straha danas, i necete biti zalosni. O smirena duso, vrati se gospodaru svome zadovoljna, jer je on tobom zadovoljan. Udji medju robove moje, udji u moj dzenet.

Govorio sam tako, bezbroj puta…

Mesa Selimovic

Zakon htijenja

Zakon htijenja, govori nam da, želimo li biti slobodni više od svega drugog, moramo biti voljni prihvatiti odgovornost za sve što radimo i za posljedice bilo kojeg iskustva u prošlosti.
Zakon htijenja se zasniva na otkricu da svi tocno znamo što cinimo. Tako, buduci da želite biti slobodni više od bilo cega drugoga, svjesno odabirete da više necete biti žrtva. Vidite, ukoliko niste voljni preuzeti odgovornost za cinjenicu da ste povrijedeni, ranjeni i traumatizirani u prošlosti, onda je neizbježno da cete na neki nacin povrijedivati, ranjavati i traumatizirati druge ljude. Zašto? Dok god se osjecate kao žrtva, osjecati cete „Ne mogu si pomoci“. Shvacate, stupanj u kojem sebe vidite kao žrtvu je upravo stupanj u kojem cete zasigurno sebi dati dopuštenje da povredujete druge ljude. Ali kada odbacite položaj žrtve, radikalno ce opasti sklonost da djelujete iz neznanja i sebicnosti na nacine koji uzrokuju patnju drugih ljudi.

Andrew Cohen