Ptice umiru pevajuci

… Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze…

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou

Moja usta su izgovorila

Moja usta su izgovorila i izgovarace ocenas hiljade puta i na dva jezika koji su mi bliski, ali ja ga samo delimicno razumem. Jutros, prvog jula 1969, hocu da pokusam molitvu koja ce biti licna, ne nasledjena. Znam da se radi o poduhvatu koji zahteva iskrenost vecu nego sto je ljudska. Ocigledno je, na prvom mestu, da mi je zabranjeno da nesto trazim. Traziti da noc vise ne pada na moje oci bila bi ludost; znam hiljade osoba koje vide, a nisu narocito srecne, pravedne ili mudre. Tok vremena je potka sacinjena od posledica i uzroka tako da traziti neku milost, ma koliko ona bila sicusna, znaci traziti da se polomi jedno okce te gvozdene potke, znaci traziti da je vec polomljeno. Niko ne zasluzuje to cudo. Ja ne mogu moliti da moje zablude budu oprostene. Oprostaj je cin nekog drugog i samo ja mogu sebe da spasem. Oprostaj ociscuje uvredjenog, ne onog koji nanosi uvredu, koga se tako reci i ne tice. Sloboda moga odlucivanja je mozda iluzorna, ali ja mogu davati i sanjati da dajem. Ja mogu dati hrabrost koju nemam; mogu dati nadu koja nije u meni; mogu da ulijem volju da se nauci ono sto ja jedva znam ili tek nazirem. Zelim da me se secaju manje kao pesnika nego kao prijatelja; da neko, ponavljajuci stihove Danbara ili Frosta, ili reci coveka koji je u ponoc video drvo koje krvari, Krst, pomisli da ih je prvi put cuo sa mojih usana. Ostalo mi nije vazno; nadam se da zaborav nece kasniti. Ne znamo ciljeve sveta, ali znamo da pronicljivo rasudjivati i pravedno postupati znaci pomoci te ciljeve koji nam nece biti otkriveni.
Zelim da potpuno umrem; zelim da umrem sa ovim drugom, mojim telom.

Borhes

Spletkarenje sa sopstvenom dušom

Secanje nije zapecacena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadrzaj: ono preobrazava proslost, upisujuci joj sadasnje znanje, iskustvo i osecajnost. Zato pricu o poroslosti (a svaki trenutak je vec proslost; prokletstvo vremena je upravo u tome sto retko uspevamo da uhvatimo i prozivimo trenutak, neponovljivost i punocu sadasnjosti, bez tereta proslosti i neizvesnosti buducnosti), dakle, govor o bilo cemu treba uzeti sasvim uslovno, kao mesavinu malo nehoticnih lazi, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj tastini, i sasvim malo iskrenosti, sve stopljeno u pitku cafe creme, u koju, umesto secera, sipamo gomilu spletki.

Spletkarenje sa sopstvenom dušom – Marija Jovanovic

Godine nas obrade razlicito…

Vidiš?
Godine nas obrade razlicito…
Nekom postane važno s kim ce leci, a nekom s kim ce se probuditi?
Žalim, stara…
Nadam se da smo se ove noci zauvek mimoišli?

Pohitao sam kuci, znajuci da je to jedino mesto koje mi još može pružiti cvrst alibi pred Anamariom. Hladnoca je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te veceri imale jedan doslovno brilijantan nastup na razvedrenom nebu…
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na „sedamsto devetnaest“, uglavnom, bio sam tacno naspram „Carigrada“, niz Bulevar je kafilerijski klizio vojni džip, vrebajuci plen…
Pola pet?
Lepo piše u predvojnickoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne cekajuci na signal…
Ako zazvoni i treci put, prekidam…
– Halo?
Ipak se javila…
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund išcekivao da zazvoni i kod mene…
– Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
– Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvracena: Cao, mila, stigao sam. Stop. Cao,mili, dobro da jesi. Stop…
Puls mi se polagacko vracao kuci, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još zaculi odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka…
Legao sam na leda, široko raširivši ruke, pokušavajuci da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji…
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne…
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine…
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve rede usudujem da zaronim u sebe…
Jer tamo zagluvim…
Oci se prepune do vrha…
I suze se zacas raspu kao pokidane biserne niske…
Po sobi…
Po meni…
Po citavom svetu…
I ne mogu ih skupiti do jutra…

Djordje Balasevic – Jedan od onih zivota

Pustio sam da me vodi po mracnoj ulicici.

„Pustio sam da me vodi po mracnoj ulicici. Glas joj je postao hrapaviji, a reci su joj same navirale na usta. Uopšte se ne secam šta je govorila, a mislim da ni sama nije znala šta govori. Govorila je divlje, besomucno, protiv sudbine koja je bila jaca od nje. Ma ko bila, nije više imala imena. Bila je naprosto žena, izmucena, izubijana, skršena, stvorenje što nemocno udara krilima u mraku. Nije se nikom obracala, a najmanje meni; nije govorila ni sa samom sobom, pa ni s Bogom. Bila je samo brbljiva rana koja je našla glas, a u mraku se cinilo da se rana otvara i stvara oko sebe prostor u koji može krvariti bez srama i poniženja. Za sve me vreme grcevito držala za mišicu, kao da se želi uveriti da sam tu; stezala mi je ruku svojim snažnim prstima, kao da mi dodirom prstiju želi saopštiti misao koju njene reci više ne sadrže.“

Henri Miler-Mirni dani na Klišiju

Covek ne podnosi saznanja koja nije predvideo.

Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronasli kao tajne. Zamisljamo da je Zlatno runo pozlacena koza ovna. Ali, da bi ona to zaista bila, mi smo je morali prethodno u Kolhidu odneti pa to zaboraviti. I sad, kad bismo tamo nasli o drvo obesenu kozu divljeg magarca, nas bi se svet srusio.
Covek ne podnosi saznanja koja nije predvideo.

„Zlatno runo“, Pekic

Naoko je u tom stavu sedela nepomicno.

Kad su njih dve na smenu u kupatilu oprale zube i povukle se u spavacu sobu, otpio sam malo bredndija, legao u krevet i redom se prisecao sta se sve desavalo tog dana od jutra do veceri. Dan mi se nekako oduzio. Unutrasnjost sobe i dalje je bila osvetljena belom mesecinom. U spavacoj sobi, u kojoj su bile usnule Reiko i Naoko, sve je bilo tiho, i osim povremenog skriputanja kreveta, nije se cuo nikakav zvuk. Malene geometrijske figure treperile su u tami mojih zatvorenih ociju, a u usima mi je odzvanjao odjek Reikine gitare, ali to je kratko potrajalo. Na oci mi je dolazio san i poneo me u topli mulj. Sanjao sam vrbe. Nizale su se s obe strane planinskog puta. Bilo ih je neverovatno mnogo. Duvao je jak vetar, ali njihove grane nisu ni zadrhtale. Kako to?- razmisljao sam, kad videh da na svakoj grani sede malene ptice. Uzeo sam prut i udario granu koja mi je bila nadohvat ruke. Hteo sam da oteram pticu da bi grane vrbe mogle da se zanjisu. Ali, ptice se nisu razletele. Pretvorile su se u metalne figure pticijeg oblika i popadale, tupo udarajuci u tlo.Kad sam otvorio oci imao sam utisak kao da i dalje sanjam taj san. Soba je bila ispunjena mekom belicastom mesecevom svetloscu. Mahinalno sam pregledao pod da na njemu ne pronadjem neku metalnu pticiju figuru, cega naravno nije bilo. U podnozju mog kreveta sedela je, medjutim Naoko i samo zurila kroz prozor. Podignutih nogu i brade spustene na kolena, poput nekog izgladnjelog siroceta. Potrazio sam svoj rucni sat pored uzglavlja da vidim koliko je sati , ali ga nije bilo tamo gde sam ga ostavio. Po mesecini sam zakljucio da bi moglo biti dva ili tri ujutru. Osetio sam da mi je grlo strahovito suvo, ali sam odlucio da ostanem tu miran i posmatram Naoko. Na sebi je imala istu onu plavu spavacicu, a kosa joj je sa jedne strane bila zakcena snalom u obliku leptira, dopustajuci mesecini da potpuno obasja njeno prelepo celo. Bas cudno, pomislio sam. Pre nego sto je otisla na spavanje, snalu je bila skinula sa kose.
Naoko je u tom stavu sedela nepomicno. Izgledala je poput neke nocne zivotinjice domamljene mesecinom. Ugao pod kojim su padali mesecevi zraci naglasavao je obrise njenih usana. Nadasve ranjive, pulsirale su jedva vidljivo u ritmu njenog srca ili toka njenih misli, kao da je mukle reci saputala nocnoj tami….

Haruki Murakami

Ostavite svojim ocenama…

Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremeceni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doci duboko iznutra, i nicim ne moze da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod – to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki zacetak osecanja dovrsi sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvnom razumu nedokucivom, i sa dubokom skrusenoscu i strpljenjem sacekati cas rodjenja jedne nove svetlosti: jedino to znaci umetnicki ziveti, u poimanju kao i stvaranju.
Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne vazi godina, i deset godina nisu nista.Biti umetnik znaci: ne racunati i ne brojati; sazrevati kao sto sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno stoji usred prolecnih bura, bez straha da posle njih moze i da ne dodje leto. Ono ce ipak doci. Ali dolazi samo strpljivima, koji zive kao da je vecnost pred njima, tako bezbrizno mirni i neizmerni. Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan : strpljenje je sve !

Pisma mladom pesniku, R. M. Rilke

Tri kratke pricice

Prozori

Na jednoj zgradi na istom spratu bila dva prozora. Gledala su na istu stranu ulice i u isto vreme ih je budilo sunce i zapljuskivala kiša. Starili su zajedno, jedan pored drugog. I nicega više medu njima nije bilo.

Minut

Stigla mi je kafa. Vrela. Jutro se lenjo vuklo po praznoj stanicnoj kafani. A onda je u kafanu ušla devojka i sela okrenuvši mi leda. Samo sam video njenu nežnu belu nadlanicu kako viri iz predugackog rukava vunenog džempera. Gledao sam je satima i cela mi je mladost prošla pred ocima, od ljubakanja iza škole i prvih cigareta, do pokušaja samoubistva u simbolicnoj i kobnoj 27-oj. A onda je ona ustala i otišla i odnela svoju ruku. Srknuo sam kafu i izgoreo se. Još je bila vrela.

Topola

Rasla je jedna topola na kraju dvorišta u kome smo se igrali kao mali. Ja sam se krila iza topole i niko me nikada nije pronašao. A nisu me ni tražili. Onda je topola posecena i tu je izgradena neka ružna zgrada. A mene i dalje nisu pronašli.

Slobodanka – Boba Vukosavic

Samo da ne izgubim nadu da je cekam!

Ali ja sam navikao da je i ne ocekujem, da sav utonem u slast koju
daje beskrajni trenutak njenog javljanja.
Moglo bi se reci da sam uvek ziveo od osecanja na jedno prividjenje,
a sada zivim od uspomena na ta svoja secanja.
Ono od cega bih hteo da pobegnem ide sa mnom …..
Prolazimo kroz vlaznu tamu i pust, neosvetljen predeo.
Jelena se nece vise javiti. Mrak, vlaga. To nije njen elemenat.
Preda mnom je noc bez sna, nedogledna, jarosna, uoblicena pustinja.
Cini mi se da je zivo bice nece videti i preziveti ni videti joj kraja.
A meni valja ziveti, i cekati.
Ziveti sa nadom, u cekanju. Pa i bez nade.
Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da
se zaista vise nece pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao
da je najprirodnija stvar na svetu i kao da ce doveka ostati i bez promene ostati tu.
Ali sad mi se cini da je to bila obmana samoobmanutog coveka.
U stvari, ona i ne zna za mene, a ja samo za nju……
Moglo bi se reci da sam uvek ziveo od osecanja na jedno prividjenje,
a sada zivim od uspomena na ta svoja secanja.
Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da cekam…..
Znam da se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema.
Samo da ne izgubim nadu da je cekam!

Ivo Andric – Jelena,zena koje nema

Junak naseg doba

Ali i jeste neka neshvatljiva naslada kad ovladas mladom dusom sto tek rascvjetala.Ona je kao cvijetak kojemu najljepsi miris ishlapi od prve suncane zrake;treba ga u taj cas ubrati, namirisati ga se i baciti ga na cestu; mozda ga tkogod podigne! Ja osecam u sebi onu neugasivu zedju koja sve guta sto god putem sretne; ja gledam boli i radosti drugih sa samim sobom, kao hranu koja mi podrzava dusevnu snagu. Mene samoga ne moze vise strast da obezumi; prilike su u meni ugusile castoljublje; ali ono se ipak pojavilo u drugom obliku, jer castoljublje nije drugo nego zedja vlasti , a meni je najveca naslada — podvrci svojo volji sve sto me okruzava. Probuditi osjecaj ljubavi, odanosti i straha prema sebi – nije li to prvi znak i najveci trijumf vlasti? Da budes nekomu razlogom boli ili radosti , a da nemas na to nikakva posebnog prava – nije li to najsladja hrana naseg ponosa? A sto je zapravo sreca? Nasicen ponos. Kad bih ja sebe mogao smatrati za najbojleg i najmocnijeg covjeka na svijetu, bio bih sretan; kad bi me svi ljubili, nasao bih u sebi beskrajna vrela ljubavi. Zlo radja zlo; prva nam bol pokazuje  kako je ugodno druge muciti.Ideja zla ne moze ti uci u glavu , a da je ne bi zazeleo i ostvariti.Ideje su – organski stvorovi, rekao je netko; vec kad se rode dobiju oblik , a taj oblik je cin. Onaj u cijoj se glavi rodilo vise ideja, onaj i viseradi. Zato genij, prikovan za cinovnicki stol, mora umrijeti ili s uma sici, upravo kao sto covjek jake konstitucije umire od kapi ako neprestano sjedi i skromno se vlada.
Stasti nisu drugo nego ideje u prvom svom razvitku; one su svojina mladog srca i glup je onaj tko misli da ce one za citava zivota njime vladati. Mnoge se mirne reke pocinju bucnim slapovima, a nijedna ne skace i ne pjeni se do samog mora. Ali taj je mir cesto znak velike , iako skrivene snage;kad su misli pune i duboke , ne mogu bijesno da provale, dusa koja pati i koja se raduje, daje sebi o svemu tacan racun i uverava se da tako mora biti; ona zna  da ce je bez oluje isusiti stalna sunceva zega ;ona se prozimlje svojim vlastitim zivotom — mazi se i kaznjava kao ljubljeno dete. Samo u tom visem stanju poznavanja samog sebe moze covek oceniti Bozju pravednost.
Citajuci ovu stranicu, vidim da sam zastranio od svog predmeta… Ali cemu?… Ta ovaj dnevnik pisem ja za sebe , pa zato ce sve sto u nj unesem, s vremena biti dragocena uspomena…

,,Junak naseg doba“  M.J. Ljermontov

Za ljubav kao i za religiju treba pre svega imati imaginacije

Za ljubav kao i za religiju treba pre svega imati imaginacije. U religiji su najpotpuniji oni koji imaju fantazije: oni postaju vizionari, od kojih su mnogi postali sveci i junaci. U ljubavi su takvi postali veliki tumaci srca i rafinirani nosioci spola. Bez velike maste nema velike ljubavi. Ljubav koja nije potekla iz fantazije, ima tuznu prisebnost u kojoj je sve izmereno, sve predvidjeno i sve kategorisano; ona ne zna za srecu iznenadjenja ni za radost velikih prepada.
Ljubav bez maste jeste sebicna, jer je subjekt uvek merilo za objekat, i jer je cena odgovorila meri, a pazar dobroj proceni.
Zena bez maste je plitka, prazna i vulgarna, kao covek koji nema duha. Covek kad pocne da ljubi duboko, postaje odmah cedan, i trazi da bude protektor: a najcednija zena, kad pocne da ljubi, gubi cednost i postaje raskalasna. Zato ako nema mnogo maste, ona to ne ume da zagladi ljupkom igrom hiljadu finih kontrasta: da se umnogostruci; da se pretvara iz vuka u jagnje i iz jagnjeta u vuka; i da od svoje strasti napravi intrigu koja i najpametnijeg zbunjuje i najprisebnijeg zasenjuje.

Jovan Ducic