Covek prelazi neprimetno iz jednog prizora…

Covek prelazi neprimetno iz jednog prizora, iz jednog doba, iz jednog zivota u drugi. iznenada, hodajuci ulicom, bila ona stvarna ili u snu, covek prvi put shvati da su godine minule, da je sve to zauvek proslo i da ce ziveti jos samo u pamcenju, i onda se pamcenje okrece u sebe blistajuci nekako cudno, neodoljivo i covek prebire te prizore i zgode, neprestano u snu, dok hoda ulicom, dok lezi s nekom zenom, dok cita neku knjigu, dok razgovara sa strancem…iznenada, ali uvek strahovito nametljivo i strahovito tacno, ta secanja salecu coveka, izranjaju kao dusi i prozimaju mu svaku zilicu. od tada nam se sve okrece na razinama sto se menjaju. nase misli, nasi snovi, nasa dela, ceo nas zivot. paralelogram na kom se spustamo s jedne platforme svoje skele na drugu. od tada hodamo podeljeni na bezbroj fragmenata, kao kakav kurac sa stotinu nogu, stonoga koja polagano mice nogama i koja upija atmosferu, hodamo sa osetljivim vlakancima koja pohlepno upijaju proslost i buducnost, i sve se stapa u glazbu i tugu, hodamo kroz jedinstveni svet potvrdjujuci svoju podeljenost. sve se dok hodamo raspada kod nas u bezbroj fragmenata sto se prelivaju. veliko raspadanje zrelog doba. velika promena. u mladim smo danima bili citgavi i strahota i bol sveta prozimali su nas skroz naskroz. radost i tuga nisu bile ostro razdvojene stapale su se u jedno, kao sto nam se java stapa sa snom. ustajali smo kao jedno bice ujutro, a nocu smo sizalili u okean grabeci zvezde i uzbudjenja toga dana.
a onda dodje vreme kada se iznenada cini da se sve okrenulo naopako. zivimo u duhu, u mislima u fragmentima. ne upijamo vise divlju glazbu sa ulica nego se samo secamo. kao kakav monomanijak ponovo prozivljavamo dramu mladosti. kao pauk kji vise puta iznova uzima nit, i izbacuje je iz sebe prema nekom opsesivnom, logaritamskom uzorku. ako nas uzbude neka debela zenska prsa, uzbudila su nas debela prsa kurve koja se jedne kisovite noci sagla i pokazala nam prvi put cudo velikih mlecnih kuglim ako nas uzbude razmisljanja o vlaznom plocniku, to je zato sto nas je u nasoj sedmoj godini iznenado prozela slutnja buduceg zivota dok smo bez misli buljili u to sjajno, tekuce, zrcalo ulice. ako pogled na okretaca vrata probudi u nama radoznalost, to je zbog secanja na jednu letnju vecer kad su se sva vrata lagano okretala, a kroz pukotine tih vrata prodirala je glazba. mozda kad su se ta vrata odskrinula, i kad nam je zastao dah od pogleda na taj svet, mozda smo tad prvi put naslutili veliku moc greha, prvi put naslutili da tu, za malim okruglim stolovima sto se vrte na svetlosti, da tu, za tim stolovima koje cemo kasnije gledati sa toliko ceznje i postovanja, da cemo tu osetiti prvi zelezo ljubavi, prve mrlje od rjde, prve grabljive ruke iz otvora visoke peci.
tu za tim stolovima, na prvi poziv, na prvi dodir ruke, doci ce ljuta, ostra bol koja coveka spopada u utrobi, vino nam se ukiseli u trbuhu i bol se dize iz tabana, i bele ploce stolova obrcu se od teskobe i groznice u nasim kostima na laki, zarki dodir jedne ruke. tu su pokopane legenda za legendom jedne mladosti i sete, burnih noci i tajanstvenih grudi sto plesu na vlaznom zrcalu plocnika…

Henri Miler – Crno prolece

Postoji prošlost. Postoji budućnost.

Postoji prošlost. Postoji budućnost. Dve ogromne gromade. Sasvim je jasno da nikad ne ulazimo ni u prošlost ni u budućnost…
Budućnost za nas postoji samo kao namera, a prošlost kao sećanje.
Pošto strelica vremena ima samo jedan, nepromenljiv smer, ne sećamo se budućnosti, niti se bacamo u prošlost da bi smo pravili planove.
Prošlost nas gura napred, budućnost čeka iza okuke.

Ja poznajem svoju prošlost i u njoj ne mogu ništa, ili gotovo ništa, da promenim.
U određenoj meri gospodarim svojom budućnošću, ali je ne poznajem.
Postoji iščezla prošlost, poznata i izgubljena.
Postoji neispisana tajanstvena budućnost, puna obećanja i zebnji.

U sredini je sadašnjost…Sadašnjost se neprestano pomera i ja se pomeram s njom…
Ovde ili onde pojavljuje se pukotina u zidu sećanja odnosno nade…ali svi hodnici i prolazi zauvek se završavaju u sadašnjosti.
Sadašnjost ne postoji, ali mi ni u jednom trenutku ne možemo izaći iz nje.

Čovek postoji samo u nečemu iz čega ne može pobeći i što je već nestalo, a što se zove sadašnjost.

Žan d Ormeson – „Priča Jevrejina lutalice“

Edi Barzun

Edi Barzun. Edi Barzun. Pazio sam ga kroz dva razvoda. Lečenje zavisnosti od kokaina i trudnu recepcionarku. Božije stvorenje, a? Naročito Božije stvorenje? Upozorio sam ga, Kevine. Stalno sam ga upozoravao. Gledao sam ga kako skakuće sa jedne stvari na drugu. Kao jebena igračka na navijanje. Kao 100 kilograma… samouslužne pohlepe na točkovima.
Sledeći milenijum je iza ugla. Edi Barzun… Dobro ga pogledaj… on je primer za sledeći milenijum.
Ti ljudi… nije tajna odakle dolaze.
Izoštriš ljudski apetit sve do tačke kad počne razdvajati atome snagom svoje gramzivosti. Gradiš ego veličine katedrale. Spojiš optičkim vlaknima svet sa svakim snažnim nagonom.
Namastiš i najdosadnije snove sa dolarsko zelenim… pozlaćenim fantazijama sve dok svako ljudsko biće ne postane car… postane sam svoj Bog.
I gde možeš odatle da kreneš? (Pogrešan put!)
Dok mi trčkaramo… od jednog posla do drugog… ko pazi na planetu?
Vazduh se zagađuje, voda se kiseli… čak i pčelinji med poprima metalni ukus radioaktivnosti… i sve nadolazi, brže i brže. Nema vremena za razmišljanje, za pripreme. Svi kupuju i prodaju budućnost… a budućnosti nema. Pobeže nam voz, momče. Imamo milijardu Edija Barzuna koji trče u budućnost. Svaki od njih se priprema da sjebe bivšu Božiju planetu… i opere ruke… dok se približavaju svojim nevinim… kibernetičkim računarima……ne bi li sabrali svoje sate za naplatu.I onda shvatiš. Moraš sam da platiš sopstveni put, Edi.
Prekasno je za nagodbe.
Stomak ti je prepun… kurac ti je mlitav…oči su ti zakrvavljene i vičeš tražeći pomoć. I, pogodi? Nema nikoga! Potpuno si sam, Edi.
Ti si posebno Božije stvorenje.
Možda je istina. Možda se Bog previše kockao. Možda nas je sve izneverio.

* Mada ovo realno treba odgledati u originalu – link

The Devil’s Advocate – Al Pacino, thanks to WhiteGoa

Srecan, kao sa zenom

Coveku je nemoguce da u sreci uziva svesno. Svojim ozbiljnim spoljnim izgledom, sa smetnjama i nesavrsenostima, bez ulepsavajuceg sita za uspomene,stvarnost te uvek dokopa na brzinu. U trenutku, to je matematika, mozes samo neodredjeno da osetis kako se dogadja nesto dobro ali suvise si obuzet zeljom da to dozivis u pravo vreme da bi mogao stvarno da uzivas. A primetio si da je sreca uvek uspomena, nikad sadasnji trenutak, jel da?“ Sreca je kada je svetslost i kada mozemo i ne biti svesni da je sve u redu“. To je to,izgubljeno vreme, kratko vreme, nemoguca jednacina vremena koje prolazi, a koje bismo da zadrzimo. Uveren sam da tako mora biti i stoga sto covek zeli da bude u dvoje: da bi najvise moguce produzio trenutke srece, a da ih ne trazi neprekidno u svojoj proslosti, da bi malo pokusao da produzi trajanje stvari sa zenom zbog koje smo jedanput sanjarili, uprkos vremenu koje otreznjuje.
Zato sto je sreca – zena, zar ne? Ti ne mislis? „Srecan, kao sa zenom“, kaze Rembo. Covek treba da ima samouverenosti da bi srecu poistovetio sa zenom. Za mene, sreca je apsolutno uzbudjenje koje osecam dok slusam izvesne pesme ili kada nebo ima boju koja mi se sasvim dopada. Svaki put kada osetim potrebu da sa nekim podelim takve trenutke kako bih mogao bolje da ih materijalizujem, dodje mi misao o nekoj, idealnoj zeni. I svaki put pomislim da tu srecu otelotvoruje negde neka neznanka koja moze da oseti ili da shvati isto uzbudjenje u istom trenutku kao i ja. Sreca, buducnost, jeste savrsena i neprestana nepoznata, u svakom smislu te reci.

„Bila sam iza tebe“ ~ Nikola Farg

Bez naročite forme, umetnost ne bi imala smisla.

Bez naročite forme, umetnost ne bi imala smisla. Ostala bi ponavljanje tuđih oblika, izjednačila se sa životom, nekrotizirala se u reprodukciji. Čvor je, međutim, u tome što ljudi žele da žive u XX veku, ali da im umetnost bude iz XIX veka. Prosečan svet je odbijao sirealizam kao viziju bande ludaka. A sirealizam je, zapravo, vizija mitskog čoveka.

Kritičari su govorili o umetnosti za budućnost, a sirealisti su, konzervativno i patrijarhalno, terali drevne igre, slikali svet onako kako ga je video još mitski čovek – kao groteskno, kentaursko prožimanje oprečnih načela sna i jave. Ptica iz usta gospodina pod polucilindrom izletela je hiljadama godina pošto je Atina iskočila iz Zevsove glave. Nemoguće nismo mi otkrili. Nemoguće je najstarije duhovno iskustvo čoveka…

Ne znam, ali mi se čini da konfuzija potiče od pogresnog pravca moderne argonautike. Put kojim se ide ne vodi Zlatnom runu. Neko nam je podmetnuo rđavu mapu. Debelim smo morima zalutali i ko zna hoćemo li kao vrsta ikada pronaći pravi put. Ili ćemo završiti u vlasti fatamorgane …

Da čovek u stvarima oko sebe može nešto za sebe da nađe, na primer, čista je fatamorgana. Stvari ne vrede ako nam ne otkriju ono što smo u njima tražili, a tražiti i dobiti možemo samo što smo u njima ostavili. Mi se sa svojim istinama igramo žmurke.

Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronašli kao tajne. Zamišljamo da je Zlatno runo pozlaćena koža ovna. Ali, da bi ona to zaista bila, mi smo je morali prethodno u Kolhidu odneti pa to zaboraviti. I sad, kad bismo tamo našli o drvo obešenu kožu divljeg magarca, naš bi se svet srušio. Čovek ne podnosi saznanja koja nije predvideo.

Ubeđen sam da svet ni duševno ni mentalno ne bi mogao podneti opipljiv dokaz postojanja Boga. To bi uništilo i vernike i nevernike. Ubilo bi nas kao inteligentnu vrstu. U jednom jedinom trenutku izgubili bismo slobodu, inicijativu, maštu, sve pretpostavke ljudske argonautike. I to samo zato što mi kao vrsta, iz dubine svoje antropocentrične uobraženosti, odbijamo božje postojanje. Takvo Runo nigde nismo sakrili. Konzekventno, ni naći ga nigde ne možemo.

Borislav Pekić – misli iz “Zlatno runo” IV knjiga

Sta je za vas vjecnost?

– To je zbir nasih juce i svih svjesnih ljudskih bica. Vjecnost je proslost za koju niko ne zna kad je pocela. Ali vjecnost je i sva sadasnjost. Sadasnji trenutak sve nas sadrzi, i sve gradove, i sve svjetove, i sve prostore.V jecnost je takodje i buducnost koja jos nije stvorena, ali koja postoji, koja pocinje da postoji u samom ovom trenutku. Platon kaze da je vrijeme pokretna slika vjecnosti. Vjecnost nam dozvoljava da zivimo na postupan nacin: sate, noci i dane, godine.Imamo pamcenje, sadasnja osjecanja, pa onda imamo buducnost, ciji oblik jos ne znamo, ali je predosjecamo ili se nje plasimo…

Horhe Luis Borhes u razgovoru sa Brankom Bogavac.
Iz knjige Branke Bogavac: „Razgovori u Parizu“

Spletkarenje sa sopstvenom dušom

Secanje nije zapecacena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadrzaj: ono preobrazava proslost, upisujuci joj sadasnje znanje, iskustvo i osecajnost. Zato pricu o poroslosti (a svaki trenutak je vec proslost; prokletstvo vremena je upravo u tome sto retko uspevamo da uhvatimo i prozivimo trenutak, neponovljivost i punocu sadasnjosti, bez tereta proslosti i neizvesnosti buducnosti), dakle, govor o bilo cemu treba uzeti sasvim uslovno, kao mesavinu malo nehoticnih lazi, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj tastini, i sasvim malo iskrenosti, sve stopljeno u pitku cafe creme, u koju, umesto secera, sipamo gomilu spletki.

Spletkarenje sa sopstvenom dušom – Marija Jovanovic

Zacudjuje me uvek

Zacudjuje me uvek, sve dok smo toliko spremni mudrovati o drugim sdrzajima, siromastvo ideja koje imamo o smrti. To je dobro ili je lose. Ja se nje bojim ili je zovem (kazu oni). Ali to takodje pokazuje da nas nadilazi sve ono sto je jednostavno. Sta je plavo i sta da mislimo o plavom? Istu poteskocu predstavlja smrt. o smrti i bojama ne umemo raspravljati. Pa ipak, vrlo je vazan ovaj covek preda mnom, tezak kao zemlja, koji unapred oblike moju buducnost. Doduse, mogu li ja zaista misliti na nju? Kazem sebi : ja moram umreti, ali to nista ne znaci jer mi ne uspeva da u to poverujem, buduci da mogu imati iskustvo samo o smrti drugih ljudi. Video sam ljude kako umiru. Video sam, narocito, kako umiru psi. Kad bih ih dotakao, bio bih potresen. Mislim dakle : cvece, osmesi, ceznja za zenom, i shvatam da sav moj strah pred smrcu dolazi od moje ljubomore prema zivotu. Ljubomoran sam na one koji ce ziveti i za koje ce svece i ceznja za zenom sacuvati sav svoj smisao krvi i puti. Zavidan sam jer previse volim zivot a da ne bih bio sebican. Covek se nadje tamo oboren jednog dana i slusa kako mu govore “Vi ste jaki i zato moram biti iskren prema vama : mogu vam reci da cete umreti“. Biti tamo sa celim svojim zivotom u rukama, sa citavim svojim strahom u utrobi i idiotskim pogledom. Sto znaci ostalo : valovi krvi udaraju o moje slepoocnice i cini mi se da cu zgaziti sve oko sebe.
Ali umiru ljudi protiv svoje volje, uprkos svemu sto ih okruzuje. Govore im : “Kad ozdravis…“, a oni ipak umru. Ja to ne zelim. Jer ako ima dana kad priroda laze, ima i dana kad rekne istinu.

Pirovanja, Alber Kami

Vreme nije samo reka

„Vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da covek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leda, da ne mora da beži u buducnost, praznih ruku, bez icega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kad iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna uskladenost, umor cula, nestvarna snaga secanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u ocima kada ih otvorimo ujutru, izbaceni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva secanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabana secanja, koja više ne prave razliku izmedu sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrecemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reci kojima cemo ga nazvati, ipak ce biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do prica koja govori o svemu što smo propustili.“

Kristijan Grendal

Pomislio sam da vreme nije samo reka

„Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da covek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih ledja, da ne mora da beži u buducnost, praznih ruku, bez icega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna uskladjenost, umor cula, nestvarna snaga secanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u ocima kada ih otvorimo ujutru, izbaceni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva secanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabava secanja, koja više ne prave razliku izmedu sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrecemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reci kojima cemo ga nazvati, ipak ce biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do prica koja govori o svemu što smo propustili…“

J.K.Grendal, „Tišina u oktobru“

Onda da znas

Onda da znas, svako pravo stvaranje nije uopste predrasuda o buducnosti, ganjanje utvare i utopija, nego novo lice iscitano u sadasnjosti, koja je spremiste gradivau neredu, dobijenog u nasledje. Nemas ti tu sta ni da se radujes ni da se vajkas, jer kao i ti, samim nastankom to gradivo naprosto jeste.
Buducnost, pusti je da kao drvo rasproste jednu po jednu svoje grane. Od sadasnjosti do sadasnjosti drvo ce porasti i uci navrseno u svoju smrt. Nemoj uopste brinuti o mojem carstvu. Otkad su oni, ljudi, prepoznali to lice u rasparu stvari, otkada sam obavio posao vajara u kamenu, ja sam, u velicajnosti svojega stvaranja, kao zaokretom krme, promenio njihovu sudbinu. Nadalje ce oni ici od pobede do pobede, a moji ce pevaci imati sta da pevaju, zato sto ce, umesto da izdizu mrtve bogove, jednostavno slaviti zivot.

Antoan de Sent-Egziperi “Tvrdjava“

Pomislio sam da vreme nije samo reka

Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da covek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leda, da ne mora da beži u buducnost, praznih ruku, bez icega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna uskladenost, umor cula, nestvarna snaga secanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u ocima kada ih otvorimo ujutru, izbaceni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva secanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabava secanja, koja više ne prave razliku izmedu sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrecemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reci kojima cemo ga nazvati, ipak ce biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do prica koja govori o svemu što smo propustili….”

Jens Kristijan Grendal “Tišina u oktobru”