Muzika svira tako veselo, čilo i čovek je tako željan života! O, bože moj! Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, ljudi će nas zaboraviti, zaboraviće nam lica, glasove, neće znati koliko nas je bilo, ali će se naše patnje pretvoriti u radost za one koji će živeti posle nas, sreća i mir zavladaće na zemlji i ljudi će pomenuti lepom rečju i blagosloviti one koji žive sada. O, mile sestre, naš život još nije završen… Hajde da živimo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i, čini mi se, još malo… i mi ćemo saznati zašto živimo, zašto patimo… [...]
U kafani mi dobacuju bjež’te otalen, okupatori. Jednom mi jedan pride. Oklen si. Iz Bgd. Uhvati za revere lako, ali dovoljno neprijatno. Šta vi još tražite ovdje, majku vam srpsku. Pijan je, vidim, i spontano guram njegove ruke, a on tad baš jace gura me, pribija do zida. Ostala kafana ništa, kao da gledaju jeftin americki krimic, nekoliko glasova podrške njemu, da, tako je, šta ce u kavani, i uopce ovdje u Saraj’vu, našoj Bosni. Ma neka idu samo, nek se najzad skinu, kaže drugi glas, pusti ga, prenece tamo. A ovaj mene još jace steže uza zid, dohvata flašu, [...]
Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži. S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. Tako čovek gleda svoj život unapred. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i predosećaju letnji meseci. I tu ne pomaže nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se s godinama [...]
Opravdaj moju dušu, Bože, i napuni sa Svog izvora ognjem moju volju. Zasvijetli u moj um, iako to možda znaci „tama mom iskustvu“, osvoji moje srce Svojim silnim Životom. Neka moje oci ne vide ništa u svijetu osim Tvoje slave, i neka moje ruke ne doticu ništa što nije za Tvoju službu. Neka moj jezik ne okusi kruha koji me nece prisiliti da hvalim Tvoju slavu. Hocu da cujem Tvoj glas i hocu da cujem sav sklad koji si stvorio i da pjevam Tvoju pohvalnicu. Ovcja ce me vuna i poljski pamuk dovoljno grijati da mogu živjeti u Tvojoj službi; [...]
Sve se izmijeni kad padne tama. Za grijeh nije ostavljeno jedno odredeno doba, ali je njegovo prirodno vrijeme noc (sad spavaju pametna mala i tupava velika djeca, i oni što stignu da svrše zlo za dana). l uvijek kad se ne vidi. Eto, to smo postigli: potisnuli smo grijeh u nevidjelo, i ucinili ga mocnijim. Prolazim utišanim gradom, cuje se samo dalek glas zurne, promaknu ponekad ljudske sjenke, nemirne kao obilježene duše, psi laju u mahalama, mjesecina je olovna, nijedna vrata se ne bi otvorila kad bih kriknuo makar i pred smrt, teško se zaustavljam u ovom casu što tece, [...]
Ispricao nam je ovo jedne snježne, na vjetru uzdrhtale noci u svojoj izdvojenoj kuci u dolini Kadiše. Razgrcuci na ognjištu pepeo krajem štapa koji mu je bio u ruci, rece: „Hocete da vam kažem zašto sam tužan. Hocete da vam ispricam onu tužnu pricu koju sjecanje svakoga dana i svake noci u meni iznova vraca. Dosadilo vam je moje cutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da uðemo u kucu njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola? U pravu ste. Onaj ko s nama ne dijeli bol, ne može biti saucesnik [...]
Išao je tako Hlapić, išao po cesti i razmišljao je tako kao da ide u četvrti razred pučke škole. Ali on nije išao u školu, nego je išao po svijetu tražiti svoje čizmice, a to je gotovo još i teže. Kad je Hlapić tako hodao već po sata, opazi pred sobom na cesti jednu lijepu malu djevojčicu. Djevojčica je imala spuštene kose, a na ramenu je nosila malu zelenu papigu. Išla je brzo, jer je i ona putovala. Zato je nosila u ruci svežanj povezan u crvenom rupcu. U svežnju su bile njezine haljine i rubenine, pa druge stvari. Ta [...]
Vedro zimsko podne… Mraz stegao, sve puca, i Nadenjki, koja me drži pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na slepoocnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, postavlene jarkocrvenom cojom. – Da se spustimo, Nadežda Petrovna, – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostacemo živi i citavi. Ali Nadenjka se boji. Sav taj prostor od njenih majuiišh kaljaca pa do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka provalija. Kad [...]
Gore u pustoši svako godišnje doba ima svoja cudesa, ali stalni su i nepromenljivi tamni, beskrajni zvuci neba i zemlje, opkoljenost sa svih strana, mrak šume, ugodnost drveca. Sve je meko i teško u isti mah, nijedna misao nije tu nemoguca. Severno od Selanro nalazilo se neko sasvim malo jezero, barica jedna, ne veca od obicnog akvarija. Tamo su se koprcale sicušne ribice, koje nikako nisu rasle; živele su i umirale i nisu bile ni za šta, Bože moj, baš ni za šta! Jedne veceri stajala je tako Inger i osluškivala da li ce cuti klepetuše. Nije ništa cula, svugde [...]
„…Prelistao sam silne knjige nadajuci se da ce Tajna samo zasjati medu stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam silne oblake, grickajuci onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveci Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao cak na drugu obalu Cekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti tamo odakle dolazim… Srecom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem…“ „…I na poslednjoj ploci nisu stigli dalje od toga da prepišu imena muzicara, i dami još jednom [...]
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadic života, moguce je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumljivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onom što vrede, vec po onom što znace. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo 60 sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore i kako bih uživao u sladoledu od cokolade. Kada bi mi Bog poklonio komadic života, oblacio bih se jednostavno, [...]
Ovoga se moraš sjecati! rekao sam. Cega se moram sjecati? pitala je mama. Ne govorim tebi, govorim sebi. Ona me je držala za ruku, duboko frustrirana jer nije majka kao druge majke, a ni sin nije kao drugi sinovi, nego govori uglavnom nerazumljivo i preozbiljno za svoje godine. Ne smiješ govoriti sa samim sobom. Možeš misliti, ali ne i govoriti, ako govoriš, na kraju ceš poludjeti. Ocito je nervozna. Zato sam samo klimnuo glavom. Kad god je nervozna, klimnem glavom, da ne pocne vikati, da se ne stane prepirati bez smisla i reda i da, u krajnjem slucaju, ne dobijem [...]