Ne vredi samo postaviti na ulazu u zivot dva stuba

Ne vredi samo postaviti na ulazu u zivot dva stuba i na jedan od njih natpis Put dobra, a na drugi upozorenje: Put zla – i reci onima koji naidju: „Birajte!“ Treba, kao Isus, pokazivati puteve koji sa ovog drugog puta vracaju na prvi, one koji su se na prilazu predali iskusenju; i, narocito, pocetak tih puteva ne treba da bude odvise bolan niti da izgleda odvise neprohodan.
Hriscanstvo, sa svojom divnom parabolom, treba da nam preporuci i prastanje. Isus je bio pun ljubavi za te duse koje su ljudske strasti ranile i cije je rane voleo da previja, crpeci iz njih samih melem koji je trebalo da ih zileci. Tako je govorio Magdaleni: „Mnogo ce ti biti oprosteno, jer si mnogo volela.“ Uzvisen oprostaj, koji je morao da probudi uzvisenu veru.
Zasto bismo se cinili strozi od Hrista? Drzeci se uporno shvatanja ovog drustva, koje hoce da bude nemilosrdno da bi se verovalo da je jako, zasto da kao i ono odbacimo duse koje cesto krvare iz rana iz kojih, kao nezdrava krv bolesnika, otice zlo njihove proslosti i koje ocekuju prijateljsku ruku da ih previje i da im vrati ozdravljenje srca?
… Posto se nebo vise raduje kajanju jednog gresnika nego stotini pravednika koji nikad nisu gresili, pokusajmo da obradujemo nebo. Ono nam to moze dvostruko vratiti. Ostavimo na nasem putu milostinju oprostaja onima koje su zemaljske zelje upropastile, koje ce mozda spasti bozanska nada…

A. Dima – Dama s kamelijama

Pozdrav iz crne rupe

U kafani mi dobacuju bjež’te otalen, okupatori.
Jednom mi jedan pride. Oklen si. Iz Bgd. Uhvati za revere lako, ali dovoljno neprijatno. Šta vi još tražite ovdje, majku vam srpsku. Pijan je, vidim, i spontano guram njegove ruke, a on tad baš jace gura me, pribija do zida. Ostala kafana ništa, kao da gledaju jeftin americki krimic, nekoliko glasova podrške njemu, da, tako je, šta ce u kavani, i uopce ovdje u Saraj’vu, našoj Bosni. Ma neka idu samo, nek se najzad skinu, kaže drugi glas, pusti ga, prenece tamo. A ovaj mene još jace steže uza zid, dohvata flašu, razbija o sto, branio bih se, ali me pritegao nezgodno, uzimam vazduh, pitam se šta sad, Bože, pomozi mi, pipam iza da dohvatim stolicu, bilo šta, da se odbranim, ali ovaj prinosi staklo k mojim ocima, da ti sad sunem ovo, u oci te srpske. Ili možda, pa polako mi ga prinosi grlu. Ledeni znoj me obliva, strah trese. Ali i neka cudnovata pomirenost, je li me hipnotisao kao mungos zmiju, svejedno mi je šta ce sa mnom biti, mislim samo na oca. I vas. Bože, a možda je ipak trebalo… sklapam oci…. Prolazi li sekund, dva, ili eoni… Ne znam. Ali onda osetim kako pritisak na mene naglo popušta. Otvaram oci i vidim, skliže niz mene bez glasa. Bježmo, bacivši stolicu kojom je po glavi udario napadaca, povlaci me Raul Kabiljo. Naglo pribran, pohitam za njim. Najbrže što možemo bežimo odatle. Tek u cetvrtoj ulici, zadihani stanemo. Uzimamo duboko vazduh, dolazeci polako k sebi. Gledam u Raula nekolko trenutaka nemo, tek sad shvatajuci. Bože, da je stigao u kafanu samo 10 sekundi kasnije… Grabeci ga za ramena, konacno izustim, hvala ti. On se osmehuje kao da kaže, ma nije tio ništa. I potom samo izbaci, hajmo, u kasarnu, brže, zakasnit cemo, bolan…

„Pozdrav iz crne rupe“, Neda Kovacevic

Zar sreca moze biti srecom samo ako traje vecno

Zasto nam se, kad gledamo unatrag,cini da je ono sto je bilo lepo, okrnjeno time sto je skrivalo ruzne istine? Zasto nam secanje na srecne godine braka postane gorko kad saznamo da je onaj drugi sve vreme imao ljubavnika ili ljubavnicu? Zato sto se u takvoj situaciji ne moze biti srecan? Ali bili smo srecni. Nekada secanje porice srecu vec i zbog toga sto je kraj bio bolan. Zar sreca moze biti srecom samo ako traje vecno? Zar bolan zavrsetak pripada samo onom sto je bilo bolno, mada neosvesceno i neprepoznato? Ali sta je neosvescena i neprepoznata bol?

Bernhard Slink – Citac

Džensonova direktiva

…Ima neke ironije, shvatio je Kalif, u cinjenici da samo njegovi protivnici sasvim shvataju genijalnost tog jutarnjeg napada. Na terenu ce ratna magla skriti ono što bi iz daljine bilo ocito: mrežu precizno koordinisanih napada. Kalif je znao da ce kroz dan-dva analiticari iz americkih špijunskih agencija pregledati satelitske snimke na kojima ce mreža aktivnosti biti vidljiva kao na dijagramu u školskom udžbeniku. Kalifova pobeda ce postati legendarna; njegov dug Posredniku – ne na inicijativu samog Posrednika – ostace izmedu njega i Alaha.
Kalifu, koji je posmatrao gardiste postrojene ispred glavne kapije, donesoše dvogled.
Bili su to ljudski ukrasi, niz lutaka od papira. Još jedan pri-mer gluposti elitisticke vlade. Nocno osvetljenje objekta pretvorilo ih je u glinene golubove, sprecavajuci ih istovremeno da vide bilo šta u okolnoj pomrcini.
Pocasna straža je bila sastavljena od elite Are – tipicno, od onih koji imaju rodake na visokim položajima, pravih karijerista sa izvrsnom higijenom i talentom da održavaju savršen izgled svojih uniformi. Krem de la krem brule, pomisli Kalif sa mešavinom ironije i prezira. To su bili glumci, a ne borci. Kroz dvogled se zagleda u sedmoricu ljudi sa puškama o ramenu. Izgledaju upecatljivo i savršeno su beskorisne. Nisu ni glumci. Igracke.
Glavni radio-operater klimnu glavom Kalifu: zapovednik odeljenja je bio na položaju, da bi obezbedio da vojnici iz baraka ne uspeju da se umešaju. Jedan od clanova Kalifove pratnje donese mu pušku: to je bio cisto ceremonijalan cin koji je on smislio, medutim, sama ceremonija bila je proizašla iz moci. Dakle, Kalif ce ispaliti prvi hitac, istom onom puškom koju je jedan veliki borac za nezavisnost koristio pedeset godina ranije da bi ubio holandskog guvernera. Ta puška repetirka, Mauzer M24, bila je precizno upucana. Kada su razmotali svilu u kojoj je stajala, bljesnula je poput Saladinovog maca.
Kalif optickim nišanom nade prvog gardistu i izdahnu nešto vazduha da bi koncanicu smirio na sredini grudi ukrašenih lentama. Povukao je obarac, napeto gledajuci izraze na covekovomlicu – prvo zapanjen, pa bolan i ošamucen. Na gornjem, desnom delu grudi pojavi mu se crveni kružic, kao cvet.
Sada i ostali clanovi Kalifovog odeljenja podoše za njegovim primerom i otvoriše brzu paljbu dobro naciljanim hicima. Poput lutaka sa opuštenim koncima, sedmorica oficira popadaše, isprevrtaše se i ostadoše da leže.
Kalif se, uprkos sopstvenom raspoloženju nasmeja. Te smrti nisu imale dostojanstva; bile su besmislene kao i tiranija kojoj su služile. Ta tiranija ce sada morati da se brani.
Do izlaska sunca svakom zalutalom predstavniku anuranske vlade koji se zatekne u provinciji bice naloženo da pocepa uniformu ili ce ga rastrgnuti besna masa.
Kena više nece pripadati nelegalnoj republici Anuri. Kena ce pripadati njemu.
Pocelo je.
Kalif oseti napad pravednosti i oštar ubod istine proze ga poput svetlosti. Jedini lek za nasilje jeste još više nasilja.
Mnogi ce umreti u toku sledecih nekoliko minuta, to ce biti oni srecniji. Medutim, bila je jedna osoba u Kamenoj palati koja nece biti ubijena – za sada. Bio je to jedan poseban covek, koji je došao na istrvo da bude mirovni posrednik. Bio je mocan covek koga su poštovali milioni ljudi, ali ipak bio je agent neokolonijalizma. Zbog toga ce se prema njemu odnositi sa pažnjom. Taj veliki covek, „mirotvorac“, covek svih naroda, kako su ga zapadni mediji nazivali – nece pasti kao žrtva ratne carke. On nece biti ubijen.
Na njemu ce biti primenjene odgovarajuce finese.
A zatim ce ostati bez glave, kao pravi zlocinac.
Revolucija ce se napiti njegove krvi!…

Robert Ladlam

Moj zivot

Bila sam protiv braka svim umnim silama svoga bica. Bila sam i tada i danas, uvjerena da je brak besmislena, ropska ustanova, koja narocito medju umjetnicima neizbjezno vodi u razvod, na sudove i glupave brakorazvodne parnice. Onaj koji sumnja u ovo sto kazem, neka napravi mali pregled razvedenih umjetnika i skandala koje su donijele americke novine za poslednjih deset godina.

Ipak je necuven i necivilizovan varvarizam da zena mora biti prinudjena da trpi toliko mucenje. To se mora zaustaviti. Mora biti izmisljeno neko sredstvo za to da se ono izbjegne. Zapravo je neshvatljivo da u nase vrijeme, moderna nauka nije pronasla sredstvo za bezbolan porodjaj, kao nesto sasvim normalno. Kakvo je to nevidjeno strpljenje, ili je nedostatak inteligencije, kada zena uposte moze sebi dozvoliti da i za jedan jedini minut prolazi kroz takav uzasni masakr svoga tijela. Kakva bezumna predrasuda stoji na putu toj stvari? Kakva mlitava i kriminalna nebriga! Naravno, neko ce mi odgovoriti da ne pate sve zene do te mjere. Ne, mozda ne pate indijanke, neke seljanke ili africke crnkinje. Ali nazalost, sto je zena civilizovanija, to je strasnija ova agonija, opet kazem nepotrebna agonija. Dakle zbog te civilizovane zene, mora se pronaci civilizovan lijek za ovaj uzas. Dobro, eto, ipak nisam umrla od sega toga. A zatim reci cete, kad sam ugledala dijete shvatila sam da su se sve muke isplatile. Da, da, ali ja i dan danas kad se sjetim svega onoga sto sam podnijela, zadrhtim od muke i bjesa, jer tolike zene podnose muke zbog nevidjene sebicnosti naucnika koji mirno dopustaju da stradanja koja mogu da se sprijece.

Isidora Dankan

Bre

Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.
Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli Dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.
Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu Polju.
Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način života…
Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.
— Zašto si ljubio žabe?
— Za svaki slučaj! — kazao sam — Nikada se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu…
U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom.
Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: „Nemoj da se dereš!“
Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.
Jedanput sam pisao o njima:
„Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira — dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima ušijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti… Više nije važno šta ko poseduje — sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!“
Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju…
„Nemoj da se dereš!“ reče Princeza.
Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.
Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu „Đino“ na Leksington aveniji, učio da kaže — bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!
Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama… Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! — koje ima hiljadu značenja i intonacija.
Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!
Potcenjivački: Ma, idi, bre!
Izazivački: Šta je, bre?
Nežno: Ih, bre!
Sa ljubavlju: Dođi, bre…
Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?
Filozofski: More, bre!
Zapanjeno: Otkud sad to, bre?
Zapovednički: „Sviri, bre! — zapovedi Hajduk Stanko Ciganima“.
Epski: „Bre, ne laži crni Arapine!“
„Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio — badava, sve zlo, te zlo!“
Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?
A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog… Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.
U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama — čini se, ono je naša suština… I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!
A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.
Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.
— Nemoj da se dereš! — rekla je odlazeći niz Makedonsku.
— Ajde, bre! — rekao sam, ali me nije čula.

Momo Kapor