Voleo bih da si ovde

Tebi se, dakle, čini da možeš razlikovati pakao od nebesa,
plavetno nebo od bola ili besa?
Možeš li razlikovati zelene doline i ledne čelične šine?
Osmeh i veo crnine?
Ti, je li, znaš šta ih deli?
A jesu li te naterali da trampiš svoje heroje za aveti?
Pepeo za drveće? Fraze za šaku plaveti?
Topao Komfor za sveži lahor? I jesi li menjao svoju
ulogu običnog pešadinca među neznancima
za glavnu rolu u lancima?

Voleo bih da te opet vidim.
Jer mi smo samo izgubljene duše koje neko osudi
da plivaju u posudi za zlatne ribice iz godine
u godinu, noću i danju
prelazeći istu putanju.
I šta smo nalazili, na mahove?
Iste stare strahove.

Da, voleo bih da te vidim.

„Wish You Were Here“ grupe Pink Floyd
u prevodu Dragoslava Andrića

Ako smo beznadezno zaljubljeni

Zelim da kazem citaocima i posetocima muzeja koji se pitaju da li sam tog dana bio nesrecan i tugovao za ocem ili zato sto Fusun nije dosla na sahranu, da je ljubavni bol jedna celina. Stvarni ljubavni bol smesta se u samo jezgro naseg postojanja, dohvati se brzo za nasu najslabuju tacku i nezaustavljivo se siri po citavom telu i zivotu, dubinski povezujuci sve druge bolove. Ako smo beznadezno zaljubljeni, svaka stvar-od gubitka oca do obicne nevolje, na primer, gubitka kljuca-svi bolovi, muke i nemiri postaju okidac te nase osnovne patnje koja je spremna da se svakog trenutka uveca. Neko ko je, kao ja, zbog ljubavi okrenuo citav zivot naglavacke, jos vise nehoticno produbljuje ranu u svojoj dusi misleci da je resenje svih drugih muka moguce s okoncanjem ljubavnog bola.

Orhan Pamuk – Muzej nevinosti