Ljutio se na samog sebe

Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Covek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledecim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogucnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogucnost poredjenja. Covek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života vec sam život? Život je onda uvek slican skici.
Samo, ni skica nije prava rec, jer je skica uvek narct za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika.

Milan Kundera – „Nepodnošljiva lakoca postojanja“

Ceznem

Ceznem da ti kazem najdublje reci koje ti imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi I odajem tajnu svoju u sali
Olako uzimam bol svoj, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.
Ceznem da ti kazem najvernije reci koje ti imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblacim u neistinu, I govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.
Ceznem da upotrebim najdragocenije reci sto imam za te; ali se ne usudjujem, strahujuci da mi se nece vratiti istom merom.
Zato dajem ruzna imena I hvalim se svojom surovoscu.
Zadajem ti bol, bojeci se da neces nikada saznati sta je bol.
Ceznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usudjujem, jer bi mi inace srce iskocilo na usta.
Zato brbljam I caskam olako, I zatrpavam svoje srce recima.
Grubo uzimam bol svoj, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.
Ceznem da te ostavim zauvek; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato ponosito dizem glavu I dolazim veseo u tvoje drustvo.
Neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je moj bol vecito svez.

Tagore

I to mu niko nije mogao oduzeti.

„…Stojan je pamtio stvari i dogadjaje koje, uistinu, ne bese iskusio sa Sofijom. Pamtio je, na primer, svilasti dodir vode na njenoj kozi dok je plivala u prozirnoj, zelenoplavoj vodi na Hvaru. Pamtio je i zricanje cvrcaka koje je ona cula u toj uvali okruzenoj borovima. Osecao ledeni vetar na njenim obrzima dok ju je kosava zanosila i sibala. Cuo je kako u njoj odzvanjaju necije reci. Znao je kakav uzitak u njoj proizvodi miris parfema koji godinama nije menjala. Kako je nesto raduje. Kako i koliko je nesto boli. Budio se nocu, pritisnut njenom tugom u dugim godinama njenog bezdetnog braka.
I to mu niko nije mogao oduzeti. To mu je bila nadoknada za sve ono sto njih dvoje u stvarnosti i svakodnevnici nisu mogli da podele. Zato je uspevao da istraje u svom zivotu; ili u onome sto, kao svoj zivot, bese prihvatio.“

Marija Jovanovic „Kao da se nista nije dogodilo“

Jos sam jednom…

Jos sam jednom svom svojom snagom kriknuo van u svet. Onda su mi zarili zapusac u usta, okovali ruke i noge i stavili povez preko ociju. Cesce su me valjali amo-tamo, uspravljali i opet polegali, i to takodje cesto; na mahove su me trzajuci povlacili za noge, da bih se propeo od boli, pustali bi me trenutak mirno lezati, ali onda bi mi zadali duboke ubode necim vrlo siljatim, sad tu, sad tamo, posve neocekivano, prema nekom svom hiru.

Kafka, Dnevnik

Vraticu se sa udovima od železa

Vraticu se sa udovima od železa, mrke kože, besomucna pogleda: zbog moje maske mislice da pripadam snažnoj rasi. Imacu zlata: bicu dokon i surov. Žene neguju ove divlje nemocnike što se vracaju iz žarkih krajeva. Bicu umešan u politicke poslove. Bicu spašen.
A sada sam proklet, užasavam se domovine. Najbolji od svega je san … Još kao dete divio sam se neumoljivom robijašu na koga uvek zjapi robija; posecivao sam krcme i svratišta koja bi on posvetio svojim boravkom; njegovim ocima sam gledao plavo nebo i cvetni život polja; njegovu sam kob njušio u gradovima.
On je imo više snage nego neki svetac, više razboritosti nego neki putnik – i sebe, samo sebe!

J.N.Arthur Rimbaud

Slusaj me dobro, slusaj, radosti moja!

„Slusaj me dobro, slusaj, radosti moja! Ti umiri srce svoje, i nemoj me voleti tako kao sto si me sad zavoleo. Bice ti lakse, tvome srcu bice lakse i milije, a sacuvaces sebe od ljutoga neprijatelja, a steci ces sebi neznu sestricu. Dolazicu kod tebe, kad hoces, milovacu te, i necu se stideti sto sam te poznala. Bila sam vec dva dana s tobom kad si lezao u zloj bolesti! Primi me kao sestru. Nismo se uzalud ti i ja bratimili, nisam se ja uzalud molila Bogorodici za tebe! Takvu sestru neces vise steci. Ceo svet ces obici, pod nebo otici- neces naci bolje ljube, ako bas tvoje srce ljubu zeli. Zavolecu te vatreno, volecu te uvek kao sada, i volecu te zato, sto ti je dusa cista, svetla, sva providna; zato sto sam, kad sam te prvi put ugledala, odmah razumela da si ti gost kuce moje, dugo ocekivani gost, i da nisi slucajno na nas naisao; volecu te zato, sto, kada gledam, tvoje oci vole i o tvome srcu pricaju, a kada nesto kazu, odmah saznam sve sto je u tebi, i zato bih i zivot mogla tebi za ljubav dati, dati i svoju slobodu, zato sto bih slatko bila i robinja onome, cije sam srce poznala…ali zivot moj nije vise moj, vec tudji, a volja mi je vezana! Zato primi sestricu, i budi mi brat, i primni me svom srcu, kad me opet spopadnu tuga i teska nemoc; samo ucini to tako, da mogu kod tebe da dodjem, i celu noc kao sad s tobom da presedim, a da se toga ne stidim. Da li si me cuo? Jesi li mi otvorio svoje srce? Jesi li razumeo sta sam ti govorila?“

Dostojevski, Gazdarica

Nikada nisam prestala voljeti tvoga oca

„Nikada nisam prestala voljeti tvoga oca, niti jedan jedini dan,“ zakljuci ona. „Uvijek je bio uz mene, pružio mi je najbolje što je mogao i želim ostati uz njega do kraja života. Ali srce je misterij, i ja još ne razumijem što se dogodilo toga popodneva. Ono što znam jest da me je taj susret ucinio samopouzdanijom, uvjerio me da još uvijek mogu voljeti i biti voljena i naucio me nešto što nikada necu zaboraviti: kada u životu pronadeš nešto bitno, to ne znaci da se trebaš odreci svega ostalog. Ja ga se ponekad sjetim. Voljela bih znati gdje je, je li pronašao ono što je tražio toga popodneva, je li živ, ili je Bog preuzeo brigu o njegovoj duši. Znam da se nikada nece vratiti i samo sam ga zbog toga mogla tako jako i iskreno zavoljeti- jer ga nikada necu moci izgubiti; on mi se posve predao toga popodneva.“

Paulo Coelho, „Brida“

Izgleda, prestao sam da volim

Izgleda, prestao sam da volim. Poceo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Poceo sam da mislim osecanjima.
Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda.
Kad odem, vazduh ce postati pomalo rapav i bolece. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveca, bolje da i ne govorim.
Ako je život materija, ako su osecanja materija, pa eto: i vecnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti.
Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad nece biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.

Miroslav Antic

Telo, ljubav, smrt

“…Telo, ljubav, smrt – to troje cine samo jedno. Jer telo je bolest i pozuda, a ono nam donosi smrt. Da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov uzas i njihova magija … O, carobna organska lepoto, koja se ne sastojis ni iz uljane boje ni iz kamena, vec iz materije zive i raspadljive, pune groznicave tajne zivota i truljenja.“

Tomas Man, “Carobni breg“.

Ona ne zna za ljubav

“Ona ne zna za ljubav. Ne zna da se neko moze voleti, zaliti, spasti, izcupati iz tamnice, iz bolesti, pomilovati po glavi, da se moze grlo umotati salom ili, kao u jevandjelu – oprati noge i osusiti ih ih svojom kosom. O ljubavi – bozijem daru coveka – niko joj nije govorio. Citajuci knjige, to je propustila. Dostupna joj je zivotinjska ljubav,to je bar jasno.Zato je uvek onako tugovala u svojim sveskama,uvek sam ih citao,ona je tako bespomocno – mutno shvatala i shvata svet.
Mozda ce jos imati srece da zavoli. I bice joj tesko i divno. Zavidim onome koga, na kraju, zaspe ljubav ovog nesrecnog stvorenja. On ce dobiti mnogo. Mora da se mnogo toga natalozilo u njoj. Ali,pre svega, ona nikad nece osetiti srecu od davanja celog svog bica, svoje duse drugom stvorenju, slatku bol od tog postupka koji je protivprirodan zivotinji kakva je covek.
Na ovom svetu, ima mnogo nesrecnih, kao sto je ona, ali samo iz razloga sto ne umeju da vole, da vole drugo bice. Jadni ste vi,jadni! Edicka je u raspadanju ipak bio srecan, jer u njemu bolesnom postoji LJubav, pozavidite mu gospodo!” Edicka – Jeleni!“

“To sam ja, Edicka” – Eduard Limonov

Slomljeno srce – otvoreno srce

„Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol, koji ih razdire, pretvaraju one u dragulj“ (Richard Shanon, u Müller, 86). I u mojim ranama rastu biseri. No oni mogu nastati samo onda kad se pomirim sa svojim ranama. Kad stišcem zube da bih grcevito zatvorio svoje rane, ne može u njima ništa rasti. Kad dotaknem svoju ranu, to me cesto zaboli. Tada osetim svoju nemoc da je se rešim. Ona ce ostati u meni, sve ako i zaraste. No ako prihvatim tu svoju ranu, tada se ona može pretvoriti u izvor života i ljubavi. Tamo gde sam ranjen, tamo sam i živ, tamo sam sebe osjecam, tamo osetim i drugoga. Mogu pustiti i druge da udju u moju ranu, tamo je moguc susret i dodir koji može i drugoga izlijeciti. Samo onaj lecnik može nekoga izleciti koji je i sam ranjen, rekli su stari Grci. Tamo gde sam jak ne može u mene prodreti neko drugi. Tamo gde sam slomljen, tamo može Bog u mene prodreti, a mogu uci i ljudi. Tu se susrecem sa svojim pravim ja, sa slikom koju je Bog o meni stvorio.
Cesto živimo u iluziji da sve naše rane mogu zaceliti. Izlecenjem smatramo da se rane zatvore i da ih više ne osjeamo. Dok se ne pretvore u brazgotinu, kružimo oko svojih rana i uvlacimo se sve dublje u njih. Bogu predbacujemo što je dozvolio tu ranu. Tek kad smo spremni pomiriti se sa svojom ranom, može ona za nas postati ulazom u našu nutrinu, u zdravi i svetli prostor. Rana nas prisiljava da potražimo lek u svojoj nutrini a ne u izvanjskoj marljivosti i jakosti.

Anselm Grün

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot.

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.
I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.
– A nije?
– Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.
– Sta hoces da kazes?
– Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.
– A nije tako?
– Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.
– A zatim?
– Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.
– I onda?
– Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.
– I sta se dogadja?
– Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.
– Kakva tuga.
– Da.
– Ali nije neizbezno, zar ne?
– Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne.

Andea de Karlo – Pravi život