“…Telo, ljubav, smrt – to troje cine samo jedno. Jer telo je bolest i pozuda, a ono nam donosi smrt. Da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov uzas i njihova magija … O, carobna organska lepoto, koja se ne sastojis ni iz uljane boje ni iz kamena, vec iz materije zive i raspadljive, pune groznicave tajne zivota i truljenja.“
Tomas Man, “Carobni breg“.
Možda. Imamo svoju rec.
Najmudriji odgovor na konacna pitanja.
Rec koja ukazuje na otvorena vrata i široke horizonte. Ne verujem u to da je znacenje života zagonetka koju treba razrešiti.
Život jeste. Ja jesam. Svašta može da se desi.
A ja verujem da svome životu mogu dati novo znacenje.
Neizvesnost je sreca u formi nesrece.
Da sam apsolutno siguran u sve, proveo bih život u patnji, bojeci se smrti. Ali, pošto je uvek sve moguce, cuda su uvek negde u blizini i nikada nece prestati da se dogadaju.
Verujem da covekova sloboda može da se definiše jednom jedinom recju koja, poput sicušnog podupiraca omogucava vratima postojanja da [...]
Ceznem da ti kazem najdublje reci koje ti imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi I odajem tajnu svoju u sali
Olako uzimam bol svoj, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.
Ceznem da ti kazem najvernije reci koje ti imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblacim u neistinu, I govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.
Ceznem da upotrebim najdragocenije reci sto imam za te; ali se ne usudjujem, strahujuci da mi se nece [...]
Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorecih celija u kojima se misao krije a strast doživljava snove. Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Medutim, neocekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki narociti miris koji si nekada voleo i koji budi divna secanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzickog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.
Slika Dorijana Greja (Oskar Vajld)
“…Telo, ljubav, smrt – to troje cine samo jedno. Jer telo je bolest i pozuda, a ono nam donosi smrt. Da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov uzas i njihova magija … O, carobna organska lepoto, koja se ne sastojis ni iz uljane boje ni iz kamena, vec iz materije zive i raspadljive, pune groznicave tajne zivota i truljenja.“
Tomas Man, “Carobni breg“.
Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.
I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.
- A nije?
- Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije [...]
U onom delu gde se bokovi šire, izliveni su, s obe strane, simetricno, u obliku golemih paukova, amblemi firme. Pažljivijom analizom, medutim, otkrivamo, ne bez cudenja, da pauci upleteni u okca gvozdene konstrukcije bokova i nisu zapravo pauci, nego stostruko uvelican mašinski cunak sa mehanickim kalemom iz kojeg se izvija konac (koji je uvelicavanjem postao debeo kao uže, i stoga teško prepoznatljiv) i koji, oponašajuci slovo S, stvara iluziju paukovih nogu. Taj je amblem, kao na plemickim grbovima, obojen zlatnožutim, kao i arabeske na lakiranoj glavi mašine. Te su arabeske vec delimicno oljuštene, pozlata otpada u tankim finim ljuspicama. Stona [...]
„Da imam foto aparat“, rekao sam, „slikao bih te svakoga dana. Tako bih zapamtio kako si izgledala svakoga dana svoga zivota.“
„Izgledam isto.“
„Ne, ne izgledaš. Sve vreme se menjaš. Svakog dana pomalo. Da mogu, sacuvao bih sve to.“
„Ako si toliko pametan, kako sam se danas promenila?“
„Postala si malo srecnija i takode, malo tuznija.“
„Kako znaš?“
„Razmisli malo. Nije to tako kod svakoga, znaš. Neki ljudi, kao na primer tvoja sestra, postaju samo srecniji i srecniji svakoga dana. A neki ljudi, kao Bejla Aš, postaju samo tuzniji i tuzniji. A neki ljudi, kao ti, postaju oboje.“
„A šta je sa tobom? Da li si ti [...]
Gledao sam kako ide do toaletnog stocica. Gledao sam joj odraz u okruglom ogledalu, kako me sad posmatra na zavrstku odlaska i povratka matematicki tacne svetlosti. Gledao sam kako me posmatra krupnim ocima boje uzarenog pepela, dok otvara kutijicu od ruzicastog sedefa. Gledao sam kako se puderise. kad je zavrsila, zatvorila je kutijicu, ustala i ponovo se uputila ka svecnjaku. Rekla je „Plasim se da ce neko da sanja ovu sobu i da ispremesta stvari“, ispruzila je ka vatri istu onu dugacku i drhtavu ruku koju je grejala pre nego sto je sela ispred ogledala i rekla : “ Da [...]
Tvoje mi oci ne daju mira, kad bi znala koliko cesto mislim na tebe…
Zamišljam nas u sobi sa širokim ležajem, upaljenim svecama i blagim osvetljenjem kako se lagano ljubimo i milujemo. Oboje smo u poluležecem položaju, gotovo goli, ali, ti imas povez preko ociju…
Milujem te i spuštam na krevet. Predivna si dok ležiš sa malo privucenim nogama. Gledam te dok ti se grudi ubrzano podižu i spuštaju. Gledam te i kao da sam hipnotisan, ne mogu da skrenem pogled sa tvog tela… Ne znam šta me više uzbuduje…
Okrecem te kao lomljivu figurinu i sad ležiš na ledima, zabacujuci glavu ka [...]
Bilo je da mesecima nije vidjao Erzebet. Ali izuzev dugih perioda raskida, zivot im je bio ispunjen malim ili vecim svadjama. Oboje su bili plahovite naravi i skloni da jedno drugome kresnu u lice reci koje se u zivotu zaljubljenih obicno zavrsavaju sa uzvikom „Ali sad je svemu kraj“ – a uvek znace da o prekidu ne moze biti govora. Jer oni koji zaista zele rastanak, nista ne kazu. Oni odlaze, ili nestaju, postepeno se udaljuju, gube se, blede, gase se, ali stezuci kvaku na vratima nikada ne uzvikuju, da je sada kraj.
Lajos Zilahi – „Begunac“
Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim: gde završavam ja, a gde počinju oni. Kao da smo svi mi jedno, kao da smo isti – ista duša, želja koja traži nešto…zajedničko svima nama.
Svi smo u istom čamcu. A opet, svi smo različiti i posebni, izrazito individualni.
Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi. To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti:
Njihovo traženje je stvaralačko. Oni ne ruše, već nešto grade. Ne žele da vladaju, jer vladanje gubi sjaj u očima,…
Moji ljudi imaju isto [...]
“zgovorite vi sami one reci koje godinama ne prestaju da odjekuju u mojim nocima, i koje cu najzad izreci na vasa usta : “O, devojko, baci se jos jednom u vodu, da bih imao po drugi put mogucnost da spasem nas oboje! Po drugi put, he, kakva nesmotrenost! Pretpostavite, dragi maestro, da nas uhvate za rec! Morali bismo to i sprovesti u delo. Brrr ..! Voda je tako hladna! Ali, ne bojmo se! Prekasno je sada, uvek ce biti prekasno. Srecom!’
Alber Kami “Pad“.
Ljudi pričaju sami sa sobom.
To svi rade samo se neki uporno kriju.
Niko ne može da izdrži a da ne popriča sa samim sobom, čak i pred drugim ljudima, jer to je ipak jedan od najkonstruktivnijih razgovora.
Inspirisana time što nudi prostor, reših da progovorim koju sa sobom.
I tako krenem…
Kroz hodnik skorašnjih memoara…
Pokušaću da zabrazdim u kreativnost da ne bih izgubila dodir sa stvarnošću. To je moj metod, iako je mnogo premalo reči da se to razume na jedan takav način.
Baš kao što, u deliću sekunde, slikar naslika sliku u svojoj duši, a kasnije samo prenese na platno, ceo jedan život, kompletno [...]
Sjedeci na izrešetanom metalu sterilne klupe na stanici, okrecem profil i puštam da me tramvaj iz daljine fotografira. Cujem iskre kako se sudaraju s molekulama mraka i padaju na smrznute tracnice. Držim te za ruku, hladnoca nam se zbraja. Kroz prozore vagona žute se prazna lica plasticnih sjedala. Saginjem se da pobjegnem pogledima i ugrijem ti ruke, ali na njima moj dah pretvara se u inje.
Uzbrdo je bolnica, iznad bolnice je groblje, iza groblja je disko klub gdje smo se prvi put poljubile, ne sjecaš se. Ležala si na podu wc-a, majica ti se podigla i otkrila trbuh bjelji od [...]
Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulivaju poverenje ljudima s kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost. Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju; a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar. Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom; kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prva žrtva tog svog talenta. Jer im [...]
Znam ljude koji veruju da je ljubav samo za besposlene i za mesecare; i druge koje su ostareli, a nikad nisu bili zaljubljeni, i trece koji su smatrali za nedovoljno poštovanja svoje muškosti da svoju ljubav kažu ili pokažu. Samo ljudi velike ugladenosti i artisti u životu naprave od ljubavi neiscrpni izvor svoje radosti ili svoje tuge. Lirski pesnik govori o svojoj ljubavi ozbiljno kao o stvorenju sveta. I danas je više na zemlji samoubistava zbog propale ljubavi, nego zbog propalog imanja ili propale casti. Prosecni covek uvek voli više ženu nego ljubav. Kod žene je sasvim obratno: retko je [...]
Ja kad pojastem vojio bi da budem oficij. Vojio bi i da kad ja pojastem imamo deset vojski, a ne samo tji. Onda bi sva djeca mogja bit oficiji. To je naajboi poso.
Kad je mij, ništa ne jadiš, samo se igjaš na kompjuteijima i simulatojima i vježbaš gadjanje, i pjimaš platu i ideš na dežujstva, i zajebavaš jegjute i imaš naaajboje vozne pajkove u djžavi, i sve te cuje gjedaju.
A kad je jat, onda sjediš u nekoj kancejajiji, i šajaš po mapama, i pišeš najedjenja, a oni što su se zajebaji pa postali inžinjeji i pjofesoji, oni mojaju da ti [...]
Središnji deo kuće pokriva visoki krov. Sa leve strane, u šumu se zavlači jednospratno krilo. Sa desne iz zgrade niču dodaci u obliku prevelikih šupa, više izraštaji nego naknadna dozidavanja. U oba smisla reči zdanje izgleda neuravnoteženo: kao da ga je neki ne baš zdrav um osmislio, a zatim i bezobzirno doveo u sadašnje iščašeno postojanje. Nastala tvorevina ne dozvoljava da bude sagledana i opire se tumačenju. Njene cigle i daske odišu nekom neprirodnom, monolitnom neranjivošću, uprkos šteti koju su načinili vreme i klima. Očigledno sagrađena iz iz težnje ka odvojenosti, ako ne i samotnosti, kuća kao da ih [...]
Manje je knjiga kojima se nisi vracao od djetinjstva. One su te podsjecale na doba kada još nisi naucio preskakati stranice i citati iz gornjeg lijevog u donji desni kut. To su vjerojatno jedine knjige koje si stvarno procitao u životu. Sve dobre djecje price imale su tužan kraj iz kojeg nisi mogao ništa nauciti osim da je tuga ono mjesto na kojem fikcija postaje važnija od stvarnosti. U filmu „Mrtvi“ Johna Hustona jedna se žena rasplakala, a da nije uspjela objasniti zašto. Dok si ga gledao, pomisio si da je to ustvari to, i došlo ti je da placeš.
Najmanje [...]