Samoća!? Znaš li ti šta je samoća?

Kaligula:- Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pesnika i kukavica. Samoća? Ali koja?
Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih… Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nežnost, drolje i bagra bogova! Samoća! Ah, kad bi umesto ove samoće, zatrovane senama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća… Ne, Scipione… Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene koju grlim, dok se noć zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao deo sebe izmedju života i smrti, moja samoća se ispunjava oporim mirisom žene što nestaje u meni.
Scipion:- Svi ljudi imaju u životu neku blagost. Ona im pomaže da nastave. I njoj se obraćaju kada su umorni.
Kaligula:- To je istina, Scipione.
Scipion:- Ima li u tvojoj duši nešto poput suza i tihog utočišta?
Kaligula – Ima.
Scipion: -A to je?
Kaligula:- Prezir.

Alber Kami – Kaligula

Znaš li ti šta je samoća

Kaligula: Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pesnika i kukavica. Samoća? Ali koja? Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih… Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nežnost, drolje i bagra bogova!Sam! Ah, kad bi umesto ove samoće, zatrovane senama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća… Ne, Scipione… Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene koju grlim, dok se noć zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao deo sebe izmedju života i smrti, moja samoća se ispunjava oporim mirisom žene što nestaje u meni.
Scipion: Svi ljudi imaju u životu neku blagost. Ona im pomaže da nastave. I njoj se obraćaju kada su umorni.
Kaligula: To je istina, Scipione.
Scipion: Ima li u tvojoj duši nešto poput suza i tihog utočišta?
Kaligula Ima.
Scipion: A to je?
Kaligula: Prezir.

Alber Kami, „Kaligula“

Bio je to veoma gord cvet…

-Zbogom – rece on cvetu.
Ali on mu ne odgovori.
-Zbogom ! – ponovi Mali princ.
Biljcica se zakaslja. Ali ne zbog nazeba.
– Bila sam glupa – rece mu ona najzad.
-Molim te, oprosti mi . Pokusaj da budes srecan.
Mali princ je bio iznenadjen sto mu ne prigovara. Ostao je tamo sav zbunjen, sa staklenim zvonom u ruci. Nije shvatao tu mirnu blagost.
– Naravno, ja te volim – rece mu biljka.
– Ti to nisi znao , mojom krivicom. To uopste nije vazno.Ali ti si bio isto toliko glup kao i ja . Pokusaj da budes srecan…Ostavi na miru to zvono ne zelim ga vise.
-Ali vetar…
– Nisam bas toliko prehladjena….godice mi svezi nocni vazduh. Ja sam cvet.
– Ali zivotinje…
-Treba svakako da podnesem dve tri gusenice ako hocu da upoznam leptire. Izgleda da su tako lepi. Inace, ko ce me posecivati ? Ti ces biti daleko. Sto se ogromnih zivotinja tice, ja se nicega ne plasim. Imam svoje kandze. I cvet bezazleno pokaza svoja cetiri trna.
Zatim dodade:
– Ne oklevaj toliko, to je neizdrzljivo. Odlucio si da odes. Idi! Jer cvet nije zeleo da ga Mali princ vidi kako place.  Bio je to veoma gord cvet…

Mali princ – Antoine De Saint-Exupery

Pripadam staroj, izumrloj školi.

I pored sapunice na rukama i kecelje za pasom, ponovo se pretvorio u profesora. Blagost zameni preciznost dikcije, gotovo skandiranje:
– Zašto? Zato što se nisam služio nikakvim pomoćnim sredstvima da bih nešto saznao o vama. Jednostavno, zanimali ste me, a to je prvi uslov za dobar intervju. Opustio sam vas, najpre, otkočio, pripitomio … Jeli ste mi iz ruke. Uzgred, primetio sam da ste levakinja? I pre nego što ste ma šta doznali o meni (sem da umem sam da pripremim špagete), ja znam sve o vama! Dakle, da rezimiramo: Una, uvek sama. Dvadeset i četiri godine. Roditelji razvedeni. Traume iz detinjstva: osluškivanje noćnih ljubavnih šumova iz očeve spavaće sobe. Osetljiva na izdajstvo. Poseduje snažnu želju da se izvuče iz prosečnosti. Pokušava da se probije u novinarstvo. Neko joj je rekao da je najbolje početi u „Studentu“. Da. Umalo da ne zaboravim: i veoma lepa uz to! Na žalost, vaše vreme je isteklo! Profesora čekaju nove, istina, ne tako prijatne obaveze …
Odvezao je kecelju i ispraznio pepeljaru. Oprao je mlazem i vratio na sto.
– Kao što vidite, ja sam, u stvari, jedan dobro dresiran muškarac! Drago mi je što smo se upoznali … – reče, pokazujući joj rukom put iz kuhinje. Una je sakupljala svoje stvari.
– A intervju? – promuca.
– Pa, dobili ste ga! Dobili ste, naime, neku vrstu anti-intervjua. Ako ništa drugo, naučili ste kako se oni prave …
Kada su prolazili kroz onu polutamnu sobu, dečak je i dalje imao stereo-slušalice na ušima. Nije ih ni pogledao. Ni oni njega.
– Pustite sve to da prenoći – savetovao je profesor – a ono što se posle toga slegne, to je intervju! Sve sporedno biće zaboravljeno …
Pridržao joj je kaput. Ona pokuša da ga spreci:
– Ne treba, hvala!
– Pripadam staroj, izumrloj školi. Učtivi dinosaurusi!

Una – M.Kapor