Ja sam covek fini suptilan, mog te ubijem na mestu ovde

Radovan III:  Ej, Radovane, Radovane, sam si sebi najveci neprijatelj. Veceg neprijatelja od samog sebe nisi imao. Ceo zivot si radio sebi o glavi. Niko te nije mogao bolje upropastiti, nego sto si sam sebe… Sta ti je, Radovane, falilo u Zavicaju? Sta te je i ko te je i kad te je natero da dodjes ovamo i da godine ostavljas kao poslednji bednik. A bio si covek… Sad si jadan, cemeran i upadljivo glup.
Rumenka:      Jesi.
Radovan III:  I nikad vece budale svet nije video…
Rumenka:      Da.
Radovan III:  … i nece videti.
Rumenka:      Nece.
Radovan III:  I najbolje bi bilo da si oduvek lajao, jer nisi i nema izgleda da budes covek. Psi ulicari su vise postovani nego ti.
Rumenka: Kudikamo!
Radovan III:  I lepse je cuti za kugu, nego za tebe.
Rumenka: Vala jeste!
Radovan III:  (Tresne zeni samar.) Samo te slusam kako me vredjas! Samo te slusam i pitam se: „Dokle ce, sunce joj njeno?!“ Ne bi ti stala, da sam ja nastavio jos deset godina!

Radovan III:  Spakovace stvari Radovan i vratice se u Zavicaj. Sad tamo reka mirise, a ovde… nigde vazduha, samo cadj, dim, gar. Tamo slavuj budi narod, a ovde budilnik… Pticu nisam video dvadeset godina… Kad bi Bog pozeleo da skuci kucicu na zemlji, on bi je podigao u mom Zavicaju. Eh, tamo sad…
Rumenka: Tamo sad zaudaraju svinjci, blato je do kolena i seljaci se bodu nozevima.
Radovan III:  Slusaj Rumenka: mene vredjaj, ali – Zavicaj mi ne diraj! Za Zavicaj sam u stanju da ubijem bez razmisljanja… Da sam ja vlast, kao sto sam nekad bio, ja bih ljudima koji zive u ovakvim gradovima, priznavao duple godine zivota.
Rumenka:  I opet bi te ljudi penzionisali. Nesposobnjakovicu. I poslednja budala je napravila karijeru, samo si ti ostao bednik…
Radovan III: Znas, kad ti ja udarim trideset samara po ocima i ustima i usima i… Rumenka, nemoj da me teras na dugogodisnju robiju. Nemoj da mi se ime vuce po novinama.
Rumenka: Udari me ako smes. Probaj? Znas li sta mi je rekla Katica pred put u Bec: „Mama, ako te pipne, neka odmah emigrira!“

 

Radovan III: Kad sam govorio: Rumenka, nemoj im dozvoliti ni minut slobodnog vremena, odmah ce pod nekog leci, ti si se smejala. I umesto da su svirale klavir i ucile priznate jezike, pa se udale za inostrance, da i mi imamo neke vajde od belog sveta – jedna vozi interkontinentalnu hladnjacu, a druga stomak. Eto ti!
Rumenka: A kad sam ja govorila: nemoj s ledja, bice zensko, ti si se kikotao…
Radovan III, Dusko Kovacevic u izvodjenju Zorana Radmilovica

Koja su kola to bolja od Moskvicha*

„Ne, necu se vratiti. Otisao sam jos pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, vec sam osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog decaka tamo? Da, lici. I jeste Svedjanin. Moja zena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde obicaji. Dao sam mu svoje prezime; oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenovic. Jedva se naucio da izgovori celo svoje ime. Ucim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od ruke, dosta je bistar. Vec cetiri puta sam ga slao, zajedno s njegovom majkom, burazeru Vladi u Beograd. Poneli bi i pare, razume se. Burazer ih je sa svojima – on ima cercicu i sincica – slao na more. A kako bih inace objasnio zasto ih saljem? Ovi blesavi Svedjani misle da je Jugoslavija citavo jedno more. Ne bi mogli ni da zamisle da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja kad podjem, oni kazu: „On je otisao na svoje more. On ne moze bez svog mora.“ Meni je ovde lepo. Pre cetiri godine zena i ja smo nekako skupili malo para, uzeli kredit i poceli da dizemo kucicu izvan grada. Ovde je to veliki luksuz. U Beogradu sam ziveo medju dusanovackim kucercima, pa bih to hteo i tu. Kucica mi je skoro gotova. Nije jos sasvim gotova zato sto se ja oko toga bas i ne lomim previse. Stalno nesto oko nje ili po bastici prckam. A i ova ti je zemlja nekako jalova; tek sto se jedan sneg skine, vec pocinje da se sprema drugi. Leta, onog naseg, tako reci i nema. I uvek se nadje nesto posla.
Moj klinac me obozava; a ne mogu da kazem, volim i ja njega. Jedanput, prolazim ulicom, a on stoji s nekim svojim drugarima i hvali se: „Moj stari je u Jugoslaviji bio sampion. Novine su o njemu pisale.“ A ja nisam bio jugoslovenski prvak. Bio sam prvak Srbije, dve godine, u velteru i polusrednjoj. I svearmijski prvak u srednjoj, kad sam sluzio vojsku. A svojoj majci Arne kaze: „Kad smo ono letos bili u nasoj Jugoslaviji…“
Kad smo se Inge i ja uzeli, zeleo sam da imamo decu. I rekao sam joj: „Ako mi ne rodis klinca, ostavicu te.“ Ali u pocetku nismo mogli. A posle, kad je presla tridesetu, nekako je pocela da se boji. Naravno, jos za to nije kasno, jos ona moze da rodi. I ako bih navalio, rodila bi ga. Ali onda sam pomislio: mozda bih bar tog straha mogao da je postedim? I rekao sam: „Inge, ti se, izgleda, bojis da rodis?“ Ona kaze: „Ne znam cega se vise bojim: toga da rodim ili toga da ces me ostaviti. Znas sta mi je lekar jos onda bio rekao. A meni je sada vec trideset i cetiri.“ „Pa, u redu“, rekao sam. „Mozda nam vise dece i nije potrebno. Dosta nam je nas Arne. Ako se ti slozis.“ A ona pocela da mi ljubi prljavu bluzu.
Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali – volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo mozda kao invalidi. Ali volimo se. I ne pricamo mnogo o tome.
Na Dusanovcu sam isao s najlepsim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga koja ce vise da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi isle sa mnom. „Ona ide s Ljubom Sampionom“, govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kracu nogu i vanbracno dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraca, za tri santimetra. Nije nista strasno, ali – primecuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da ce to tipa zadrzati. A tip sacekao da se on rodi, pa nestao. I, cudna stvar, volim je. Nekad sam cure stalno menjao. A nju cak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideset i osma mi je.
Moja Inge ume da bude i dzandrljiva, kao i sve ostale blesave zene. Ona isto ume da zakera: „Opet si uneo blato u kucu! Zasto ne brises noge?“ I: „Opet te tvoje blesave novine!“ I: „Ovde si mi se popeo s tvojim sindikatom!“ I uopste. Po tome su nam, kao sto vidite, obicaji isti. Ali kao sto sam ja naucio da postujem svedske, i ona se naucila da postuje nase. Nekad, u Jugoslaviji, voleo sam da zvalavim. Ni oko cega. Otkako sam otisao, medjutim – prvo jezik, a onda i sve drugo – postao sam cutljiv. Ovde svet, uostalom, i nije bas mnogo pricljiv. I kad dodjem kuci neraspolozen ili ljut, ili kad me uhvati moje ludilo, i cutim, ona me ne dira. cuti i sama. Nije to za zenu bas mnogo prijatno, ali moja Inge i to podnese. A kad me prodje, onda mozemo po starom. I, mada takve stvari ipak retko cinim – obicno gledam da im pomognem na neki drugi nacin – kad neki nas covek, iz Jugoslavije, ovde bas zaglavi, ja ga i kuci odvedem. A narod ovde nije los, ali, nekako, tvrd je na paru: otac za sina ne zna, sin za majku, svako ima svoju racunicu i svoju kasu. I retko jedan drugome u kucu zalaze. A moja Inge nas docekuje s osmehom i kaze tipu srpski: „Mi volimo nasa Jugoslavija.“ I pere mu prljave gace, i kuva mu pasulj sa slaninom i sarmu, i prebira po nasem vesu i odvaja mu moje stare kosulje: dok se malo ne snadje. I kad nas je prosle godine jedan takav bio pokrao – nista strasno: drpio jedno moje odelo i neke sitnice, ali ja sam se jeo kao Mesec: eto kakvi smo! – ona mi kaze: „Nemoj da se sekiras. Sav je bio propao, jadnik. Mi cemo zaraditi drugo.“
Pre dve godine sam se opet bio zapio – desava mi se to povremeno – i, onako pijan, samo sam seo za volan i odjurio pravo za Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na posao. I mirno sam primio otkaz. Kriv sam, sta imam da se bunim? Ali moj sindikat se pobunio; a ovde je sindikat veoma jak. „On“, kazu, „ima pravo da vidi svoju domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi zemlja ako nasem najboljem radniku ne mozemo da dozvolimo da vidi svoje more?“ A ja, kazem, nisam imao pravo, a nisam imao ni volje nikoga da molim, iako mi se posao bas nije menjao: svih osam godina sam u istoj fabrici. I lepo im, ljudski kazem: „Sta se, bre, zezate? Kakvo more, kakvi bakraci! Niti sam na more isao niti koji djavo. Bio sam se nazdrekao. Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili.“ „A ne“, kazu oni. „Svoje dousnike zato ne otpusaju. Otpustili su te zato sto si sindikalista. A uz to ti si jos bio i bolestan! Mi to mozemo i da dokazemo! Ne smeju zbog toga da te otpuste.“
Glavu dajem ako je iko od njih ista od toga shvatio. Oni prosto misle da smo svi mi udareni, keve mi! I kad prodju ovuda i cuju kako urlicemo nase pesme i ovakve suze valjamo, oni misle – nismo citavi. ‘Leba mi, veze nemaju. Ali, ovako rezonuju: ako si ti lud, slobodno i to mozes da budes, i imas pravo na to, samo nemoj da napravis neki izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad to njemu dodje, on predoseti, pa sedne u kola i ode u njegovu ludu Jugoslaviju. Je li napravio neki saobracajni prekrsaj ? Nije. Je li ucinio nesto drugo? Nije. E, pa onda, u redu! Zar za nas nije jos i bolje sto je otisao?
I prilicna se guzva oko toga napravila. cak su i neke sindikalne novine pocele da me brane – izlazi ovde jedan takav listic: on je, kazu, bio bolestan. Dosao neki dasa iz tih novina. „Ma, jok“, kazem mu ja, „niti sam bio bolestan niti je uopste potrebno da se oko toga pravi neka guzva. Naci cu drugi posao.“ I stvarno sam to odmah mogao. Ali onda mi moja Inge kaze: „Kazes da si kriv. A ja tebi opet kazem da mi to ne mozemo da razumemo. Kako mozes da budes kriv? Ne mozes da budes kriv. Bio si bolestan! Jer kad neko usred radnog vremena iznenada zaustavi masinu, baci kombinezon i ode u fabricki klub i tamo za tri sata popije dvadeset flasa piva, i poslovodu, koji dodje da ga pozove da se vrati, otera u materinu i gadja praznom flasom, a onda, onako u kosulji po hladnoci, sedne u kola i nekud odjuri, tako da mu zena i dete pet dana ne znaju gde je, i tek se petog dana, ko zna koliko daleko odatle, negde u Austriji osvesti i javi telegramom, i zatim se mirno vrati kao da se nista nije ni desilo, onda to stvarno niko zivi ovde ne moze da shvati. Ko to ovde radi? Ko je to ovde ikad uradio? I bas zato sto ne mozemo da razumemo, mi moramo da mislimo da si bio bolestan. To je – kao nekakva menstruacija. Kod vas ih, izgleda, imaju i muskarci. I kad ih vec imaju, imaju i pravo na njih. Zato, pusti ti njih neka oni to samo teraju, nemoj ih zadrzavati.“
I stvarno su me vratili. A kad sam prvi put dosao na posao, samo sto mi na ulazu nisu slavoluk bili postavili…“

Kada su cvetale tikve – Dragoslav Mihajlovic

Naslov: * Ilija Cvorovic, Balkanski Spijun (Glumi: Danilo Bata Stojkovic – R.I.P.)

Ili jesi, ili nisi, ili ..

Mnogo posla, malo vremena da covek sedne i podvuce crtu…

Ova prosla godina imala je interesantnog uticaja na moj zivot, psihu, dimenzije… Burek je usao u Top 5 domacih sajtova, najveci je domaci forum, ima mnogo aktivnih clanova, lepa i izuzetno posecena okupljanja, prodali smo 250ak majici, uzeli smo 2 servera… poceo sam ozbiljnije saradjivati na raznim projektima napolju, zaradjivati malo vise od neophodnog za puko prezivljavanje i povremeni chips + pivo… upoznao neke ljude koji su tokom godine postali jako dragi i bitni za odrzavanje mentalne ravnoteze… upoznao mnogo skotova koji srecom nemaju preteranog uticaja na moj zivot… smrsao 10ak kg, vratio 15ak nakon toga.. dobio produzenje nesposobnosti da sluzim vojni rok od psihijatra… kupio klimu, lapic, nove patike x 2, nove bikerske cizme x 2, nove kozne jakne x 3, nove military pantalone x 3 i konacno gomilu normalnih sorceva i majici… ponovo poceo igrati basket sa klincima, imao kracu avanturu sa teretanom, poceo udarati stoni tenis… i mogao bih ovako do sutra.. ali sve to nije bitno…

Sreta: Jesi li ili nisi?
Bane: Šta?
Sreta: Znači nisi.
Bane: Ko kaze da nisam?
Sreta: Pa jel’ jesi?
Bane: Nisam
Sreta: Šta nisi?

(Grlom u jagode)

Dobio sam kumce… apsolutno savrsenu bebu po imenu Katarina…

Zapravo.. Burek je dobio kumce jer su se mama i tata na njemu upoznali, ja sam bio kum u njegovo ime 🙂

Bilo je i ovakvih i onakvih dogadjaja, i lepih i ruznih stvari, ali ako se ikad budem prisecao i prebrojavao nesto unazad ni 300 000 clanova, ni 2 500 000 postova, ni laptop ni kafane nece uci u uzi izbor.. samo Katarina…

Sredinom novembra mama i tata su bili u Bg da se vidimo posto su se planovi od letos izjavlovili… Tih par sati cu zauvek pamtiti… raznih beba ima.. i sve su bebe lepe… ali ovo malo okruglo mekano cudo ostavlja bez daha 🙂

Slobodan Aligrudic: „Dino, jel’ bilo sta izmedju tebe i one tvoje?
Slavko Shtimac: „Pa jeste tata, onako, malo u usta.“
Slobodan Aligrudic: „Sta u usta ??!“
Slavko Shtimac: „Pa, ljubili se.“
Slobodan Aligrudic: „Aa, to.“

(Sjecas li se, Dolly Bell)

I sta bi jos vredelo reci..

U 2006. „poznate licnosti“ urnisale su planetoid…

Videli smo najintimnije delove tela raznih poznatih licnosti…

Videli smo da je nasa kosarka klinicki mrtva… da muska odbojka nema buducnost… da je pred zenskom svetla buducnost… da za vaterpolo ne trebamo brinuti… da se u fudbalu i nemamo bas cemu nadati… da ipak postoje ljudi koji ce svojim individualnim zalaganjem uciniti nesto sto deluje nemoguce…

Uostalom.. pogledajte arhive novinskih sajtova za novogodisnje izdanje.. tamo pise sve…

Svake godine nadamo se da ce sledeca biti bolja… mozda i bude… ali nadanje nema sa time nikakve veze… samo krvavi rad i malo srece u pravom trenutku 😉

Posoljeni zrak i razlivena tinta*

Ovaj blog pocinjem jer neke stvari treba sacuvati u zasebnoj fioci…
Pocinjem jer sam nekim ljudima obecao da cu to uciniti, a ja ne bih bio ja, kada to obecanje ne bih ispunio.
Realne su sanse da ovo nece biti samo jedan u nizu blogova kakvi nicu na svakom cosku u poslednje vreme.. Ako nesto budem pisao to znaci da sam negde u sebi ili negde u vama nasao razlog za to…
Postovi ce biti malo ostriji, mozda i vulgarniji nego sto ocekujete, ali to sam ja… Ne umotavam se u sjajni papir kada treba nekom da se predstavim, pa to necu raditi ni ovde… Ako nesto kazem sto vam se ucini, neprikladno, preterano, zelim da razumete da to ne kazem iz licnog hira ili zelje za ponizavanjem, omalovazavanjem.. to kazem zato sto tako mislim…
Plastican primer iz svakodnevnog internet zivota…
Ako i niste znali nakon ovog reda nesumnjivo cete znati, moje internet postojanje zasniva se na radu na Burek Forumu ciji sam autor i vlasnik… Kako jednom jedna klinka prilikom ICQ upoznavanja rece „Bila sam na mnogima ali ni jedan nije tako veliki kao tvoj“. Mislila je na forum naravno … od jednog malog projekta u koji sam uleteo ne bih li pobegao od nekih negativnih stvari koje su me okupirale, Burek je izrastao u nesto zaista veliko i po misljenju drugih izuzetno kvalitetno ako se u obzir uzmu i okolnosti… Anyway… Da ne duzim, bice prilike… Ako uzmemo toliku kolicinu ljudi i stavimo ih na neko mesto, a to mesto je pritom po prirodi takvo da oni smatraju, cim ih neko ne vidi face2face, da u sustini mogu reci i raditi sta god im je volja i proci nekaznjeno. U takvim uslovima, realne su sanse da ce odredjeni, nazalost ne tako mali procenat ljudi poceti da se ponasa neprikladno, barem ako se u obzir uzmu hiljade godina evolucije… Trudim se sa svima biti korektan, direktan i realan… Prema svima posten… dakle… Ako je neko nekom prilikom doziveo da mu kazem da je debil, to nema veze sa mojim intimnim ubedjenjem… to ima veze samo sa njegovim ponasanjem. Emocije su lepa stvar, ali u nekim situacijama ih treba filtrirati. Dakle… ako sam rekao da je neko debil… to ne znaci da je on lep, ruzan, ne znaci da ga ja volim ili ne volim, ne znaci da ga mrzim.. to znaci da je ta osoba debil jer se ponasa kao debil.
Ljubav kao i mrznju, treba zasluziti. Misljenje na osnovu ponasanja je prost proces zakljucivanja i ne zahteva emocije.
Ne pravdam se… ne mislim da imam razloga i potrebe… samo objasnjavam pre nego sto pocne zgrazavanje nad mojim recnikom …
Nece biti zgrazavanja?
Polako… bice postova.. bice vam jasnije.

* Kome se naslov ucinio simpaticnim, a ne zna o cemu se radi neka procita pesmu na ovom linku.