Ali, deca su sada groznija

Ali, deca su sada groznija. Agresivnija nego u tvoje vreme. Misliš? Možda za nijansu. Suštinski, doza sadizma, spremnosti da se drugi, slabiji, različit po bilo kome osnovu, zajeda i kinji, predstavlja ljudsku konstantu. U svom čistom obliku ispoljava se kod dečice. Koja ni najmanje nisu naivna. Niti su jagnjad božija, kako ih prikazuje romantičarska pedagogija. Čim počne da im se razvija svest, deca grade svoj svet u malom. Preslikan svet odraslih. Surovost, želja za moći, borba za prevlast, sve to postoji u dečijim odnosima. Čak jasnije, jer je nezamaskirano. Već se tu formiraju odnosi – slabi i jaki. Uklopljeni i izopšteni. Popularni i čudaci. Manjina, po nečem različita, koja uglavnom iritira pritupu većinu. Većina, sledstveno tome, počinje da srozava, na svaki mogući način, one koji štrče. Zato moraš da očvrsneš. Moraš biti spremna na udarce. Čini mi se da nikad neće proći. Da nikad neću porasti. Naravno da hoćeš. Kao i oni koji ti zagorčavaju život. Ništa bitno se neće promeniti. I dalje će ti podmetati nogu. Ako si borac, ustani, kreni dalje i kad te neko žestoko predje, kad pogrešmo odmeriš svoje mogućnosti spram cilja. Promeni ugao gledanja, burgijaj na drugom mestu, ne odustaj pred prvom preprekom.

Marija Jovanović, „Idi, vreme je“

Nije tada ni bio svestan …

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome sto joj je rekao, kada se treci put video sa njom, a ona mu je ponavljala: „Ali zasto me ne pustate da cesce dodjem?“ a on, smejuci se, odgovorio udvaracki: „Iz straha da ne patim“. I sada se jos, avaj, desavalo katkad da mu ona pise iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa stampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. „Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zasto li je tamo otisla? I sa kim? Sta se tamo odigralo?“. Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivsi vec svaku nadu, medju senkama sto su se sunjale, u onome mraku sto mu se cinio gotovo natprirodan, a ta je noc – ta noc kad nije morao cak ni da se pita nece li joj biti krivo sto je on trazi, niti kad je nadje, toliko je bio siguran da nema za nju vece radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kuci – ta je noc odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad vise ne mozemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomicnog, suocenog sa tako ponovo prozivljenom srecom, nesrecnika, na koga se sazali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oci da svet ne bi video da su mu oci pune suza. To bese on sam.

Marsel Prust – „U Svanovom kraju“

Postoje tri velike strasti

Postoje tri velike strasti, alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije se nekako mogu izljeciti, od trece nikako. Vlast je i najtezi porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je kao carobni kamen, jer pribavlja moc… Covjeka na vlasti podsticu kukavice, bodre laskavci, podrzavaju lupezi, i njegova predstava o sebi uvek je ljepsa nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo misljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna, i ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni ubrzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vjecne zakone, vjecna nacela, vjecno ustrojstvo, i vezuci vlast uz boga, ucvrscuju svoju moc. I niko ih ne bi oborio, da ne postaju smetnja i prijetnja drugim mocnicima. Ruse ih uvijek na isti nacin, objasnjavajucu to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, i izdajom prema vladaru, a nikome to ni na um ne pada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast, kao nocni leptiri na plamen svijece.

Mesa Selimovic

Najteze je…

„Najteze je, nastavi on, sto se svaka ljubav uvek ruzno svrsava, utoliko ruznije ukoliko je bila bozanskija, krilatija u svome pocetku. Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne zavrsi prozdrljivim drekavcicem na dojci; nema utocista, kucice nema tako divne i tako snevane koju pijuk ne porusi. Nego, to je jos razaranje materijalno; no postoji jos jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive: Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na bice koje ste odabrali, i kad mu govorite : „Uzletimo zajedno i potrazimo dno neba!“ – neki se glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vase uho da bi vam rekao da su nase strasti lazljivice, da nam se u kratkovidosti nasoj pricinjavaju lepa lica a u nasem neznanju krasne duse, i da nuzno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mrznje, nego prezira i cudjenja!“

Sarl Bodler, „Fanfarlo“

Idiot. To je to.

„(Pravozastupnik je besan) Idiot. To je to. I nista drugo. I sve sto se moglo pricati ili izmisljati samo potvrdjuje ono sto je svako mogao opaziti od prve. Obican idiot. Samo sto on ima pravo da se krece slobodno, da govori sa ljudima, da potpisuje akta i da stvara nesrece. Jer, izgleda da lekari svrstavaju te tipove tako u bezopasne. Dobro. To je njihova stvar. A kad bi se, umesto da se ljudi zadovoljavaju njihovim misljenjem, zatrazilo i misljenje ovakvih kao sto smo mi koji mozda nesto vise znamo o ljudskom rodu nego sva ta gospoda sa fakulteta … Jer, slusajte me dobro : sto se tice ljudskih primeraka sto vam ovde prodje, mozete mi verovati (…) ako sam nesto naucio za ovih dvadeset godina koliko sam proveo u ovoj kancelariji, to je : da postoji jedna jedina pobuda koja pokrece ljude : a to je interes. I onda, evo sta ja kazem .. ‘I dok je zastupnik tako govorio, i opet nastavljao – mozda po deseti put – ovu pricu (ili bar ono sto je o tome znao ili bar ono sto je zamisljao) posto je o dogadjajima koji su se bili odigrali za sedam meseci, imao samo, kao i svako drugi, kao i sami junaci te price, kao i njeni sopstveni ucesnici, delimicno saznanje, nepotpuno, sastavljeno od malih slika, i samih pogledom nejasno utvrdjenih, od reci, i samih slabo shvacenih, od oseta, i samih lose odredjenih, i sve to mutno, puno rupa, praznina, koje je masta i neka priblizna logika pokusavala da popuni citavim nizom slucajnih dedukcija – slucajnih, ali ne i u svakom slucaju pogresnih, jer ili je sve slucaj a onda hiljadu verzija, hiljadu lica jedne price su istovremeno su isto tako, ili upravo jesu ta prica, posto jeona takva, posto je takva bila i ostala u svesti onih koji su je doziveli, koji su zbog nje patili, koji su je pretrpeli, njome se zabavili, ili pak realnost zivi svojim sopstvenim zivotom, sjajnim, nezavisnim od nasih percepcija pa prema tome i od naseg saznanja i narocito nase zedji za logokom – a onda, pokusati da se ta prica nadje, da se otkrije, da se iskopa, mozda je to isto toliko uzaludno i razocaravajuce kao sto su to one decije igre, one lutke uglavljene jedna u drugu gde svaka sadrzi, otkriva jednu manju, sve dok se ne dodje do neceg sitnog, malog, beznacajnog: ni do cega; i sada, kada je sve gotovo, pokusati da se prenese, da se ponovo utvrdi sta se dogodilo, to je pomalo kao kad bi se covek trudio da zalepi rasturene, nepotpune ostatke nekog ogledala u nespretnom pokusaju da ih ponovo sastavi, dosavsi samo do nepovezanog, smesnog, beslovesnog ishoda, pri cemu nam jedino nas duh, ili bar nasa tastina nalaze da pod pretnjom ludila i protiv svake logike, iznadjemo po svaku cenu neki nepovezani redosled uzroka i posledica, tamo gde sve sto razum uspeva da razazna, to je lutanje, pri cemu smo i sami noseni tamo amo, kao zapusac sto ga nosi voda, bez pravca, bez pregleda pokusavajuci jedino da se zadrzimo na povrsini, pateci, i umirajuci na kraju, to je sve.“

Klod Simon, „Vetar: Pokusaj vaspostavljanja baroknog oltarskog naslona“

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot.

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.
I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.
– A nije?
– Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.
– Sta hoces da kazes?
– Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.
– A nije tako?
– Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.
– A zatim?
– Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.
– I onda?
– Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.
– I sta se dogadja?
– Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.
– Kakva tuga.
– Da.
– Ali nije neizbezno, zar ne?
– Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne.

Andea de Karlo – Pravi život

Dodirujem ti usta

Dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa da se sve raspline i sve ponovo pocne. Svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, a koja se, pukom slucajnošcu, koju ne nastojim da shvatim, podudaraju baš sa ustima što se smeše ispod ovih koja ti crta moja ruka.
Gledaš me, gledaš me izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve vece blizine a oci postaju sve vece, približavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno dišu, a usta se srecu, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama gde težak vazduh struji donoseci znani miris i tišinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cveca ili riba, živih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravicnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voca, i ja osecam kako pored mene treperiš kao mesec na vodi…

Hulio Kortasar, Školice

Godine nas obrade razlicito…

Vidiš?
Godine nas obrade razlicito…
Nekom postane važno s kim ce leci, a nekom s kim ce se probuditi?
Žalim, stara…
Nadam se da smo se ove noci zauvek mimoišli?

Pohitao sam kuci, znajuci da je to jedino mesto koje mi još može pružiti cvrst alibi pred Anamariom. Hladnoca je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te veceri imale jedan doslovno brilijantan nastup na razvedrenom nebu…
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na „sedamsto devetnaest“, uglavnom, bio sam tacno naspram „Carigrada“, niz Bulevar je kafilerijski klizio vojni džip, vrebajuci plen…
Pola pet?
Lepo piše u predvojnickoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne cekajuci na signal…
Ako zazvoni i treci put, prekidam…
– Halo?
Ipak se javila…
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund išcekivao da zazvoni i kod mene…
– Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
– Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvracena: Cao, mila, stigao sam. Stop. Cao,mili, dobro da jesi. Stop…
Puls mi se polagacko vracao kuci, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još zaculi odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka…
Legao sam na leda, široko raširivši ruke, pokušavajuci da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji…
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne…
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine…
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve rede usudujem da zaronim u sebe…
Jer tamo zagluvim…
Oci se prepune do vrha…
I suze se zacas raspu kao pokidane biserne niske…
Po sobi…
Po meni…
Po citavom svetu…
I ne mogu ih skupiti do jutra…

Djordje Balasevic – Jedan od onih zivota

Ona je odabrana, ona mi nece izbeci.

Na zidu visi ogledalo, ona ne misli na njega, ali ogledalo misli na nju. Kako verno hvata njenu sliku, ono je kao ponizni rob, koji svoju prednost dokazuje vernošcu, rob za koga ona, naravno, nešto predstavlja, ali koji za nju ništa ne znaci, koji je dobro uhvatio njen lik, ali je ne sme uhvatiti. Nesrecno ogledalo koje svakako može obuhvatiti njenu sliku, ali ne nju, to nesrecno ogledalo koje ne može zadržati njenu sliku kao tajnu u sebi, skrivajuci je od pogleda celog sveta, koje, naprotiv, može samo drugima pokazati tu sliku, kao, na primer, sada meni! Kakva nesreca kada bi covek bio takav! A ipak, ima dosta ljudi koji su takvi, koji ništa nemaju osim u trenutku kada to pokazuju drugima, koji zahvataju samo površinu stvari a ne i suštinu, koji sve gube u trenutku kada pokazuju drugima, kao što bi to ogledalo izgubilo njenu sliku ako bi mu je jednim uzdahom odala svoje srce. I ukoliko covek ne bi bio u stanju da cuva sliku lepote, cak ni u trenutku njene prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u narucju, a da ne vidi više u trenutku u kome je predmet suviše blizu, u trenutku kada se usne spajaju u poljubac, morao bi da izoštrim unutrašnji pogled… Ah, kako je lepa! Jadno ogledalo. mora da je to muka, ali takode kakva sreca što ne poznaješ ljubomoru! Njena glava je potpuno ovalna, malo se naginje napred, time celo postaje više, koje se cesto i ponosno podiže, ne ocrtavajuci njene intelektualne sposobnosti. Njena tamna kosa nežno i fino okružuje celo. Njeno lice lici na plod, svaki prelaz je pun i zaokružen; njena koža je prozirna i osecam svojim ocima kao da je somot. Njene oci – da, još ih nisam video – pokriva jedna zavesa sa svilenim resama, koje idu u zavijutke, opasne po onoga koji želi uhvatiti njen pogled. Nadam se da cu se s njom još sresti, svakako cu je prepoznati, a i ona mene. Moj pogled sa strane ne zaboravlja se tako lako. Kada je onda iznenada sretnem, negde, gde je nisam ocekivao, na nju ce doci red. Ako me ne prepozna, u svakom slucaju cu vec naci prilike da je još jednom pogledam sa strane, i jamcim vam da ce se setiti susreta. Samo bez nestrpljenja, bez pohlepe, u svemu treba uživati polagano. Ona je odabrana, ona mi nece izbeci.

Dnevnik zavodnika – Seren Kjerkegor

Neke traže davola, pa pišu romane.

Avaj! Ljubav žena! Poznato je da je divna ali i strašna stvar; Jer, sve što imaju, stavljeno je na tu kartu,
I ako ona izgubi, život im ništa više ne može dati na dar osim loših imitacija prošlosti same,
I njihova je osveta zato kao skok tigra, smrtonosna, i brza, i teška; a opet, kako prave muke
Trpe one – udarce koje nanose osecaju i same.
One su u pravu; jer muškarac prema muškarcu tako cesto nepravedan,
Prema ženama je uvek takav; jedan jedini okov Sve žene ceka – a neverstvo im je jedini izlaz;
Naucene su da prikrivaju patnju uzdrhtalih srca Za svojim idolom, dok ih neki bogatiji pohotljivac
Ne kupi za brak – i šta im onda ostaje? Nezahvalni muž – a zatim neverni ljubavnik – Potom kindurenje, deca, molitve – i sve je svršeno.
Neke nadu ljubavnika, neke se propiju ili molitvama,
Jedne se predaju domacinstvu, druge raspusnom životu,
Neke pobegnu, ali samo jednu zamene za brigu drugu,
Pošto izgube prednosti cednog položaja, Teško da bilo šta može da im popravi situaciju.
Njihov položaj uvek je neprirodan, Svuda, od dosadne palate do prljave kolibe: Neke traže davola, pa pišu romane.

Lord Bajron iz „Don Žuana“

Ljubav bez nade

„Kceri moja, ima jedna ljubav koja se nikako ne poverava ljudima, a kad se poveri andjelima, oni tu ispovest prihvataju sa osmesima srece…
…Ljubav bez nade, kad ona nadahnjuje zivot, kad u nju unosi zakon odanosti, kad oplemenjuje sve postupke mislju da ce se postici idealno savrsenstvo. Jest, andjeli odobravaju takvu ljubav, posto ona vodi ka poznavanju Boga. Valja da se neko neprestano usavrsava da bi bio dostojan onoga koga voli, da za nj krisom podnosi bezbroj zrtava, da ga obozava iz daljine, da mu daje svoju krv, kap po kap, da mu zrtvuje svoje samoljublje, da ne zna vise ni za oholost ni za srdzbu sa njim, da mu ne da da zna za svirepu ljubomoru koju on potpiruje u srcu, da mu daje sve sto zazeli, pa ma i na svoju stetu, da voli ono sto on voli, da je licem uvek okrenut njemu, kako bi ga pratio pogledom a da on to ne zna: takvu ljubav bi vam oprostila religija, posto se njome ne bi narusavali ni ljudski ni bozanski zakoni….“

Onore de Balzak – Sjaj i beda kurtizana

Sta je nesanica?

Pitanje je retoricko; odvec dobro znam odgovor.
To je strahovati i brojati u gluvo doba surove neminovne otkucaje, to je pokusavati, sa bezuspesnom vradzbinom, ravnomerno disanje, to je tezina tela koje se naglo prevrce na drugi bok, to je stiskati ocne kapke, to je stanje slicno groznici i koje svakako nije java, to je izgovarati odlomke paragrafa procitanih pre mnogo godina, to je znati da ste krivi sto ste budni dok drugi spavaju, to je hteti uroniti u san a ne moci uroniti u san, to je uzas biti i nastavljati da budete, to je sumnjiva zora.
Sta je dugovecnost?
To je uzas biti u ljudskom telu cije se sposobnosti smanjuju, to je nesanica koja se meri desetinama dana, a ne celicnim kazaljkama, to je teret mora i piramida, drevnih biblioteka i dinastija, zora koje je video Adam, to je znati da sam osudjen na svoju put, svoj mrski glas, svoje ime, na naviku secanja, spanski jezik, kojim ne umem da baratam, na ceznju za latinskim, koji ne znam, to je zeleti da utonem u smrt i ne moci utonuti u smrt, i nastaviti da budem.

Borhes