Mlad covek je opsednut tako velikim prirodnim silama

Mlad covek je opsednut tako velikim prirodnim silama da ne moze da bude slobodan. Tu je ambicija, i vreme brzo prolazi, i on mora nesto da ucini, i mora da bude neko. Sve te nade, zelje i fantazije iz detinstva treba da se ispune; on je u velikoj jurnjavi, zurbi.
Starac zna da su te detinjaste zelje bile zaista detinjaste. Starac zna da su svi ti dani mladosti i nemira prosli. Starac je u istom stanju kao kada prodje oluja i vlada tisina. Ta tisina moze biti od ogromne lepote, dubine, bogatstva. Ako je starac zaista zreo, sto je vrlo retko slucaj, onda ce on biti prelep. Ali ljudi samo dobijaju na godinama, ali ne odrastaju. Stoga problem.
Odrasti, postani zreo, postani budniji i svesniji. I starost je poslednja prilika koja ti je data: pre nego sto smrt dodje, pripremi se. I kako se neko priprema za smrt? Postajuci meditativniji.
Ako su neke prikrivene zelje jos tu, a telo stari i telo nije u stanju da ispuni te zelje, ne brinite. Meditirajte o tim zeljama, posmatrajte, budite svesni. Samo kad zivite svesni, pazljivi i budni, te zelje i energija sadrzana u njima mogu da budu transformisani. Ali pre nego sto smrt dodje, budite slobodni od svih zelja.
Kada kazem, budite slobodni od svih zelja, prosto mislim da budete slobodni od svih objekata zelja. Onda ostaje samo cista zudnja. Ta cista zudnja je bozanska, ta cista zudnja je Bog. Onda postoji cista kreativnost bez objekta, bez obracanja, bez usmeravanja, bez odredista – samo cista energija, rezervoar energije, koji se nikuda ne krece. To je budastvo. Atisha to naziva bodicitom, budinom svesnoscu.

Knjiga mudrosti~ Osho Rajneesh

Prelazeći lagano prstima preko glatke kože usnule Une…

„Prelazeći lagano prstima preko glatke kože usnule Une, tog putenog, ružičastog predela bez kraja i konca koji se protezao nekud unedogled, gubeći se u sumraku zen-sobe, profesor se nalazio u stanju ničim neometenog sklada, potpuno oslobođen sopstvene težine, ambicija, erotike, požude, bilo kakvih želja. Una je spavala sa svojom dirljivo napućenom njuškicom na njegovom ramenu. Nozdrve su joj se širile i skupljale u ravnomernom ritmu, talasajući mu blago runo na grudima, po kojima je sredovečna jesen prošarala kosmatu preriju sedim. Ako je baš nešto i želeo, bilo je jedino to da dohvati cigaretu i šibice sa tepiha pokraj postelje a da ne probudi tim pokretom Unu. Odustade.
Eto, to je, dakle, ta sreća koju smo toliko dugo čekali! Kako je zapanjujuće jednostavna! Mogu da je dodirnem. Liznem. Ugriznem. Opipam. Pomirišem. Zbog ovakvih lepotica vođeni su dugi, iscrpljujući ratovi; muškarci su se tukli i proslavljali, radili kao robovi, gazili jedni druge, da bi na kraju najveći broj njih dockan stigao do cilja, onda kada im već presuše muda. Imam je u pravo vreme! Stekao sam je stigavši prečicom do lepote, verovatno potpuno slučajno, ali – imam je! istina, možda nezasluženo, ali – imam je! – ona je tu, i to, očigledno, više nije samo puki san pred jutro.“

Una (M. Kapor)