0 komentara

Stojim na obali potoka

Stojim na obali potoka. Žubor vode mi nešto govori. Zvuči čudno poznato. Neko staro narečje, grgutavi ženski glas… Kao da prepoznajem reči, delove rečenica, čiji mi smisao, na kraju, ipak izmiče. Kao da je to nešto čega treba da se setim. Nešto davno, nekad prisno, a sada zaboravljeno. Pridružuju se četinari opojnim mirisom. Duša radošću i miljem odgovara na prepoznavanje. Smeh – tek tako – otima se iz grudi i grla… A onda, pogled u plavet neba, plavet koja nije od sveta koji poznajem… I bljesak sećanja na trenutak pre izgnanstva: ovde sam već jednom bio. Ne u ovom prostoru, već u ovom trenutku. Ovom sada. I ime tog trenutka, upisanog duboko u pamćenju ne samo mom, već celog čovečanstva – je Raj. Božanska Bašta koja nam je data da bi u njoj uživali, čuvali je i delili sa svim bićima koja u njoj žive. Vrt života i izobilja iz koga smo proterali sami sebe svojom glupošću, pohlepom, ohološću. Mišlju da ovaj svet pripada samo nama.

Na trenutak me zaboli prisećanje na nakaznost naših gradova, na bolesnički izraz fasada, ulica, zgrada i lica ljudi koji ih nastanjuju… Ovde, pored ovog potoka, pod ovim sunčanim nebom, okružen belinom snega i mirisom četinara, znam da je duša naše civilizacije bolesna i da njen kraj neće biti kraj sveta – već nas samih.

P.Šumski: Ljubav je život

0 komentara

Poput razvedenih parova, izbegavaju pogled onog drugog.

… Poput razvedenih parova, izbegavaju pogled onog drugog. Ipak na čudan način priznaju da su oboje duboko i beznadežno, večno zaljubljeni jedno u drugo.
Šta bi to moglo da znači?
Znači da su neprestano zajedno, čak i kad su razdvojeni. Dok stoji pod tušem, zamišlja ga sa druge strane staklene pregrade kako posmatra vodu koja joj klizi niz telo, priljubivši usne uz mutno staklo. Prislanja svoje usne na untrašnju stranu stakla, zatvara oči, i zamišlja kako je čeka. Zamišlja da je voda njegova ruka, prelazi svojom rukom po telu, istražujući ga, i zamišljajući njegov dodir. S druge strane, on uverava sebe, dok leži u krevetu, da na dušeku pored njega postoji toplo udubljenje, kao da je upravo izašla iz sobe; zatvara oči, a ona se vraća i prilazi mu bliže. Tela im se prepliću u obliku znaka pitanja, označivši kraj zagonetne rečenice koju je doneo taj dan…
… Ove prepirke ne vode nikuda; kao i sve svađe među ljubavnicima, samo njihove se ne mogu okončati, obesmisliti poljupcem zaborava.
Sve se pamti.
Mogu da se ljube samo u snovima. Samo u predivnim snovima…

Salman Ruždi – Tlo pod njenim nogama

0 komentara

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
„Šta radiš?“ – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta….

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao…
Traži se nada…ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav…
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži…

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

Traži se jedna reč – M. Kapor

1 komentar

Kada bismo svake noći sanjali jedno isto

Kada bismo svake noći sanjali jedno isto, to bi uticalo na nas koliko i predmeti koje vidamo svaki dan. I kada bi neki zanatlija pouzdano znao da će sanjati svake noći,
svih dvanaest sati, da je kralj, mislim da bi on bio gotovo isto toliko srećan kao i kakav kralj koji bi sanjao svake noći, celih dvanaest sati, da je zanatlija.
Kada bismo svake noći sanjali da nas gone neprijatelji i da nas kinje te mučne aveti, a kada bismo svaki dan provodili u raznim poslovima, kao kada se putuje, patili bismo
gotovo isto toliko kao da je to istina, i strepeli bismo od spavanja kao što strepimo od budenja kada se bojimo da ne zapadnemo stvarno u takve nesreće. I zbilja bi ono
(spavanje) počinilo otprilike ista zla kao stvarnost.
Ali zato što su snovi svi različiti i što je i jedan isti pun promena, ono što se u njima vidi uzbuduje nas znatno manje nego ono što se vidi u budnom stanju, zbog neprekidne
povezanosti, koja medjutim nije tako povezana i ravnolika da se i sama ne menja, ali samo manje naglo, ako ne retko, na primer kada se putuje i onda se kaže:
“Čini mi se da sanjam.” Jer život je san, samo malo manje nepostojan.

Blez Paskal – Misli

0 komentara

Vremenom ćeš se navići na rastajanje

Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret.
I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe.
Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom.
Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol.

Kapa otrovnog vrganja – Milorad Pavić

0 komentara

Mlad covek je opsednut tako velikim prirodnim silama

Mlad covek je opsednut tako velikim prirodnim silama da ne moze da bude slobodan. Tu je ambicija, i vreme brzo prolazi, i on mora nesto da ucini, i mora da bude neko. Sve te nade, zelje i fantazije iz detinstva treba da se ispune; on je u velikoj jurnjavi, zurbi.
Starac zna da su te detinjaste zelje bile zaista detinjaste. Starac zna da su svi ti dani mladosti i nemira prosli. Starac je u istom stanju kao kada prodje oluja i vlada tisina. Ta tisina moze biti od ogromne lepote, dubine, bogatstva. Ako je starac zaista zreo, sto je vrlo retko slucaj, onda ce on biti prelep. Ali ljudi samo dobijaju na godinama, ali ne odrastaju. Stoga problem.
Odrasti, postani zreo, postani budniji i svesniji. I starost je poslednja prilika koja ti je data: pre nego sto smrt dodje, pripremi se. I kako se neko priprema za smrt? Postajuci meditativniji.
Ako su neke prikrivene zelje jos tu, a telo stari i telo nije u stanju da ispuni te zelje, ne brinite. Meditirajte o tim zeljama, posmatrajte, budite svesni. Samo kad zivite svesni, pazljivi i budni, te zelje i energija sadrzana u njima mogu da budu transformisani. Ali pre nego sto smrt dodje, budite slobodni od svih zelja.
Kada kazem, budite slobodni od svih zelja, prosto mislim da budete slobodni od svih objekata zelja. Onda ostaje samo cista zudnja. Ta cista zudnja je bozanska, ta cista zudnja je Bog. Onda postoji cista kreativnost bez objekta, bez obracanja, bez usmeravanja, bez odredista – samo cista energija, rezervoar energije, koji se nikuda ne krece. To je budastvo. Atisha to naziva bodicitom, budinom svesnoscu.

Knjiga mudrosti~ Osho Rajneesh

0 komentara

Da li bi prezime moglo da posluži?

Uvek je mirisala na Milano…
Prepoznavši njen parfem na stepeništu, zastao sam uplašen da je možda upravo otišla.
Ne, nije…
Pakovala je svoje stvari.
Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatečena “in flagranti” sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.
Smislio sam hiljadu stvari koje ću joj reći, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam…
Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.
Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Zadivljujuće jednostavno…
– Samo sam htela da imam nešto tvoje… Zauvek…
Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka.
Sretan sam ja momak…
Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.
Hajde konju…
Reci joj…
Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli.
Želiš nešto moje? Zauvek?
– Da li bi prezime moglo da posluži?

Đorđe Balašević – Tri posleratna druga

0 komentara

Ne znamo šta je bilo na toj večeri izmedju njih dvoje

Ne znamo šta je bilo na toj večeri izmedju njih dvoje, ali već sutradan, umesto da raste, Sanja opet poče da se smanjuje. I smanjivala se, smanjivala, sve dok ne postade nevidljiva golom oku, i to više nije imalo svojih dobrih strana.

Onda je Sanja zauvek nekuda iščezla. Niko ne zna kuda? I tek onda, kada je više nije bilo, ona poče strasno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsećala na nju… njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u žarkoj Africi, džez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rošule, sve…

Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi zivot bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je čeznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suviše velike i ružne. Uz to, smetalo mu je sto viču kad govore. Sada je čeznuo za Sanjom. Osećao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povećalo, pa čak i mikroskop – Sanja kao da je propala u zemlju!

Dok ga je još sluzio vid penjao se na krov kuće i trazio je na nebu. I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju! Možda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je samo običan mladez, odvela Sanju natrag, na nebo?

Ko zna? Vanja onda počne da je trazi u bajkama i svi su se čudili šta jedan star čovek traži u knjizarama po odeljenjima za decu? Tražio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronadje. I znate šta? On je još uvek trazi… lako ćete ga poznati po tome što uvek ide pognute glave, polako, korak po korak gleda pred noge da slučajno ne zgazi Sanju.

Svi oni, koji traže nešto važno, nešto dragoceno, nešto sto su davno izgubili, koračaju na isti način. Poznaćete ih po tome sto ih na ulici ništa drugo ne zanima: samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traže, traže…
A možda je Sanja još uvek sa Vanjom? Mozda je toliko sitna, kao najsicušnije zrnce zvezdane prašine zalutalo na planetu Zemlju?
Možda mu je u kosi, u uhu, možda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oči; možda je zaista tamo, samo što on to ne može da zna?

Momo Kapor – Sanja

0 komentara

Onaj što grli ženu je Adam

Onaj što grli ženu je Adam. Žena je Eva. Sve se dešava prvi put. Video sam nešto belo na nebu. Kažu mi da je to Mesec, ali šta mogu uciniti sa jednom reci i jednom mitologijom. Pribojavam se drveca. Tako je lepo. Mirne životinje se približavaju da im kaže njihova imena. Knjige u biblioteci nemaju slova. Kada ih otvorim, naviru. Kad prelistavam atlas, ocrtavam oblik Sumatre. Onaj koji pali šibicu u mraku pronalazi vatru. Iz ogledala nas gleda onaj drugi. Onaj što posmatra more vidi Englesku. Onaj što izgovara Lilijenkronov stih ušao je u bitku. Sanjao sam Kartaginu i legije koje su je opustošile. Sanjao sam mac i vagu. Blagoslovena neka je ljubav u kojoj nema onoga koji poseduje ni one koja je posedovana, vec se oboje jedno drugom predaju. Blagosloven neka je ružan san koji nam otkriva da možemo stvoriti pakao. Onaj što side na reku sišao je na Gang. Onaj što gleda pešcani sat vidi raspadanje carstva. Onaj što se igra bodežom sluti Cezarevu smrt. Onaj što spava je svi ljudi. U pustinji sam video mladu Sfingu koju tek što su isklesali. Nema niceg starog pod suncem. Sve se dogada prvi put, ali na vecni nacin. Onaj što cita moje reci izmišlja ih.

Horhe Luis Borhes

0 komentara

Kad ponovo razmislim

Kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osjećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Volio sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.

Volio sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumijem da li smo se voljeli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvijek bila u meni, kao dio mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih vječitih čežnji, kao sjećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog djeteta, koje nije uspijevalo da pronadje drugara sa kojim bi podijelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Volio sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unijela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podijelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj dio mene koji sam oduvijek htio da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osjećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put vidio prošle godine, prošlog mjeseca, ovog jutra ili možda prije samo nekoliko trenutaka.Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosjetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje ljepote za kojom posežem kada imam potrebu za svijetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar dio ljepote koju umiješ da daš onome ko je pored tebe…

Alberto Moravia – Tajna

0 komentara

Ti si udata za mene.

„Ti si udata za mene.“
„Ustvari nisam. Ne u crkvi. Nisi hteo da se vencas sa mnom u crkvi i to je slomilo mojoj majci srce, ti to dobro znas. Bila sam toliko zaljubljena da sam bila gotova da slomim svacije srce zbog tebe. Gospode, ala sam bila luda. I svoje rodjeno srce sam slomila. Slomljeno je i mrtvo. Sve ono u sta sam verovala i do cega mi je bilo stalo, ostavila sam radi tebe, jer si bio tako divan i toliko si me voleo, jer je jedino ljubav bila vazna. Ljubav je bila najveca stvar na svetu,zar ne? Samo smo mi znali sta je ljubav, niko drugi i nikad. Ti si bio genije, a ja tvoj zivot. Bila sam tvoj drug i tvoj crni cvetic. Ludorije. Ljubav je bila samo jedna prljava laz vise. Ljubav, to su pilule da se izvucem, jer si se ti bojao bebe. Ljubav, to je kinin i opet kinin dok od njega ne ogluvim. Ljubav, to su oni odvratni pobacaji na koje si me gonio. Ljubav, to je moja isprevrtana utroba. To su irigatori I zaglusujuci tusevi. Znam ja sve o ljubavi. Ljubav se uvijek zavrsava iza vrata kupatila. Mirise na lizol.Do djavola s ljubavlju. Ljubav, to je kad me usrecis, pa onda zaspis otvorenih usta, dok ja lezim budna cele noci bojeci se da se molim bogu, jer znam da na to nemam vise prava. Ljubav, to su one gadne male majstorije kojima si me naucio i koje si verovatno pokupio iz neke knjige. U redu. Dosta mi je tebe i dosta mi je ljubavi. Tvoje balave ljubavi. Ti, pisce.“
„Ti, mala droljo.“

Imati i nemati, Ernest Hemingvej

3 komentara

Ponekad u smiraj dana

Ponekad u smiraj dana, a češće u svitanje, osetim neku utehu. Taj osećaj da sam pobedio još jedan dan, savladao još jednu noć, porazio neko, ma i malo vreme, bez obzira na sva iskušenja i krize kojima sam u tom periodu bio izložen… čini da, skupljen, šapatom ohrabrim sebe – mogu ja ovo!

Dobio sam neku nagradu u Nišu. Dobio sam i nagradu u Herceg Novom pre petnaestak dana. Kako je sve to relativno, meine liebe Mileva! Nema glumca koji mi ne bi pozavideo na tim velikim priznanjima. Ali i nijednog koji bi se menjao sada sa mnom.

„Čovjeku je sreća nepoznata,
Prava sreća za kom vječno trči,
on joj ne zna mjere ni granice.
Što se vise k vrhu slave penje
To je viši sreće neprijatelj“

Petar Petrović – Njegoš

Žarko Laušević – Godina prođe, dan nikad