0 komentara

Bol je veoma strpljiv

Bol je veoma strpljiv, ali čak se i bol povremeno smori i poželi da se okuša s nečim drugim. Čak se i bol nacirka, pa onda čezne za raznolikošću. Bol ne želi uvek da dokoličari i neprestano boli. Posle nekih sat vremena bio sam prešao na nivo autohipnotičke nepristrasnosti, bestežinskog stanja: to me je donekle podsetilo na odložena stanja budističkog besa koja nakratko iskusim kada primetim neki novi drastičan „fijaskov“ nedostatak. Umem ja da prihvatim šalu na svoj račun, pomislio sam, čak i kada je ta šala moj život, kada sam to ja.

Semjuel Blejk – Zemlja gori

0 komentara

Jesam li vas zaboravio?

Jesam li vas zaboravio? upita se. Ne, nikad! tebe ne, Hanse, ni tebe, plava Inge! Ta vi ste bili oni za koje sam radio, i kad sam slušao kako mi plješću, tajno sam se obazirao da vidim da li vi u njemu sudjelujete….
Da li si ikad pročitao „Dok Karlosa“, Hanse Hanzene, kao što si mi obećao kraj baštenskih vrata? Ne čini to! To više ne tražim od tebe! što se tiče kralja koji plače, zato što je usamljen? Tvoje modre oči ne treba da postanu mutne i sanjarske gledajući stalno u stihove i melanholiju…Biti kao ti! još jedanput početi, odrasti kao ti, ispravan, radostan i jednostavan, uredan, valjan i u skladu sa Bogom i svijetom, voljen od onih koji su bezazleni i sretni, tebe uzeti za ženu, Ingeborg Holm, i imati sina kao što si ti, Hanse Hanzene, – živjeti slobodan od prokletstva saznanja i stavralačke patnje, voljeti i živjeti u blaženoj običnosti!… Još jedanput početi? Ništa ne bi pomoglo. Opet bi bilo isto – sve bi se opet zbilo, kao što se već zbilo. Jer neki ljudi neminovno zalutaju, jer za njih pravog puta zapravo i nema.

Tomas Man – Tonio Kreger

0 komentara

Gde počinje nezadovoljstvo?

Gde počinje nezadovoljstvo?
Čoveku je toplo, ali drhti…
Nahranio se, a ipak ga muči glad.
Vole ga, ali njegove čežnje odlaze na nova područja. I da još više podbode nezadovoljstvo, tu je vreme, prokleto vreme. Kraj života nije sada tako strašno daleko – čovek ga može videti, kao što vidi more kad se popne na breg – i njegov duh kaže:
-Da li sam dosta radio? Da li sam dosta jeo? Da li sam dosta voleo?’
Sve ovo je, naravno, osnova čovekovog najvećeg prokletstva i možda njegove najveće slave. -Šta je značio moj život do sada i šta može značiti u vremenu koje mi je ostalo?’
I tako dolazimo do opake otrovne strele.
-‘Kakav je bio moj udeo u velikoj trci? Koliko ja vredim?’
I to nije taština ili ambicija. Izgleda da se ljudi rode s dugom koji ne mogu platiti, ma koliko nastojali. On se nagomilava pred njima. Čovek nešto duguje čoveku. Ako ne obraća pažnju na taj dug, on ga truje, a ako pokušava da ga otplaćuje, dug samo raste i ono što čovek daje, njegovo je merilo.

Steinbeck „Slatki četvrtak“

0 komentara

Sadistički karakter se boji svega što nije sigurno i predvidivo

Sadistički karakter se boji svega što nije sigurno i predvidivo, onoga što pruža iznenađenja koja bi ga prisilila na spontane i izvorne reakcije. Zbog toga se boji i života. Život ga straši upravo zato što je, po samoj svojoj prirodi, nepredvidiv. On je strukturiran, ali nije metodičan; postoji samo jedna izvjesnost u životu: da svi ljudi umiru. Ljubav je jednako neizvesna. Biti voljen zahteva od subjekta da sam voli, da pobuđuje ljubav, a to uvek donosi rizik odbacivanja i neuspeha. Zbog toga sadistički karakter može »voleti« samo kada vlada, tj. kada ima moć nad predmetom svoje ljubavi. Sadistički karakter je obično ksenofobičan i neofobičan — neko ko je stran stvara novinu, a ono što je novo pobuđuje strah, sumnju i odbojnost jer se tada traže spontane, žive i nerutinizirane reakcije.

Drugi element u sindromu je pokornost i kukavičluk sadista. Može izgledati kontradiktorna tvrdnja da je sadist pokorna osoba, no to ne samo da nije kontradikcija — to je, dinamički govoreći — nužnost. Neka osoba je sadist jer se oseća nemoćnom, neživom i bespomoćnom. Ona taj nedostatak pokušava kompenzovati moći nad drugima, transformisanjem gusenice kakvom se oseća, u boga. Ali čak i sadista koji ima moć pati od svoje ljudske nemoći. On može ubijati i mučiti, ali ostaje nevoljena, izolovana, uplašena osoba kojoj je potrebna viša sila kojoj se može podrediti. Za one koji su bili jedan korak niže od Hitlera, Fuhrer je bio najviša sila; za samog Hitlera to je bila Sudbina, zakoni Evolucije.

Ta potreba za podređivanjem ukorenjena je u mazohizmu. Sadizam i mazohizam su nerazdvojno povezani; u biheviorističkim terminima ti su pojmovi suprotstavljeni jedan drugom no to su zapravo dva različita lica jedne osnovne situacije: osećaja životne nemoći. I sadisti i mazohisti potrebno je drugo biće da ih, tako reći, »upotpuni«. Sadista drugo biće čini svojim produžetkom; mazohist sebe čini produžetkom drugog bića. Oba tragaju za simbiotičkom vezom, jer ni jedan nema u sebi svoje središte. Premda izgleda da je sadista slobodan od svoje žrtve, njemu je žrtva ipak potrebna, ali na obrnut način.

Priroda sadizma – Erih From

0 komentara

Stojim na obali potoka

Stojim na obali potoka. Žubor vode mi nešto govori. Zvuči čudno poznato. Neko staro narečje, grgutavi ženski glas… Kao da prepoznajem reči, delove rečenica, čiji mi smisao, na kraju, ipak izmiče. Kao da je to nešto čega treba da se setim. Nešto davno, nekad prisno, a sada zaboravljeno. Pridružuju se četinari opojnim mirisom. Duša radošću i miljem odgovara na prepoznavanje. Smeh – tek tako – otima se iz grudi i grla… A onda, pogled u plavet neba, plavet koja nije od sveta koji poznajem… I bljesak sećanja na trenutak pre izgnanstva: ovde sam već jednom bio. Ne u ovom prostoru, već u ovom trenutku. Ovom sada. I ime tog trenutka, upisanog duboko u pamćenju ne samo mom, već celog čovečanstva – je Raj. Božanska Bašta koja nam je data da bi u njoj uživali, čuvali je i delili sa svim bićima koja u njoj žive. Vrt života i izobilja iz koga smo proterali sami sebe svojom glupošću, pohlepom, ohološću. Mišlju da ovaj svet pripada samo nama.

Na trenutak me zaboli prisećanje na nakaznost naših gradova, na bolesnički izraz fasada, ulica, zgrada i lica ljudi koji ih nastanjuju… Ovde, pored ovog potoka, pod ovim sunčanim nebom, okružen belinom snega i mirisom četinara, znam da je duša naše civilizacije bolesna i da njen kraj neće biti kraj sveta – već nas samih.

P.Šumski: Ljubav je život