0 komentara

Poput razvedenih parova, izbegavaju pogled onog drugog.

… Poput razvedenih parova, izbegavaju pogled onog drugog. Ipak na čudan način priznaju da su oboje duboko i beznadežno, večno zaljubljeni jedno u drugo.
Šta bi to moglo da znači?
Znači da su neprestano zajedno, čak i kad su razdvojeni. Dok stoji pod tušem, zamišlja ga sa druge strane staklene pregrade kako posmatra vodu koja joj klizi niz telo, priljubivši usne uz mutno staklo. Prislanja svoje usne na untrašnju stranu stakla, zatvara oči, i zamišlja kako je čeka. Zamišlja da je voda njegova ruka, prelazi svojom rukom po telu, istražujući ga, i zamišljajući njegov dodir. S druge strane, on uverava sebe, dok leži u krevetu, da na dušeku pored njega postoji toplo udubljenje, kao da je upravo izašla iz sobe; zatvara oči, a ona se vraća i prilazi mu bliže. Tela im se prepliću u obliku znaka pitanja, označivši kraj zagonetne rečenice koju je doneo taj dan…
… Ove prepirke ne vode nikuda; kao i sve svađe među ljubavnicima, samo njihove se ne mogu okončati, obesmisliti poljupcem zaborava.
Sve se pamti.
Mogu da se ljube samo u snovima. Samo u predivnim snovima…

Salman Ruždi – Tlo pod njenim nogama

0 komentara

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
„Šta radiš?“ – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta….

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao…
Traži se nada…ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav…
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži…

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

Traži se jedna reč – M. Kapor

1 komentar

Kada bismo svake noći sanjali jedno isto

Kada bismo svake noći sanjali jedno isto, to bi uticalo na nas koliko i predmeti koje vidamo svaki dan. I kada bi neki zanatlija pouzdano znao da će sanjati svake noći,
svih dvanaest sati, da je kralj, mislim da bi on bio gotovo isto toliko srećan kao i kakav kralj koji bi sanjao svake noći, celih dvanaest sati, da je zanatlija.
Kada bismo svake noći sanjali da nas gone neprijatelji i da nas kinje te mučne aveti, a kada bismo svaki dan provodili u raznim poslovima, kao kada se putuje, patili bismo
gotovo isto toliko kao da je to istina, i strepeli bismo od spavanja kao što strepimo od budenja kada se bojimo da ne zapadnemo stvarno u takve nesreće. I zbilja bi ono
(spavanje) počinilo otprilike ista zla kao stvarnost.
Ali zato što su snovi svi različiti i što je i jedan isti pun promena, ono što se u njima vidi uzbuduje nas znatno manje nego ono što se vidi u budnom stanju, zbog neprekidne
povezanosti, koja medjutim nije tako povezana i ravnolika da se i sama ne menja, ali samo manje naglo, ako ne retko, na primer kada se putuje i onda se kaže:
“Čini mi se da sanjam.” Jer život je san, samo malo manje nepostojan.

Blez Paskal – Misli

0 komentara

Vremenom ćeš se navići na rastajanje

Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret.
I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe.
Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom.
Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol.

Kapa otrovnog vrganja – Milorad Pavić

0 komentara

Mlad covek je opsednut tako velikim prirodnim silama

Mlad covek je opsednut tako velikim prirodnim silama da ne moze da bude slobodan. Tu je ambicija, i vreme brzo prolazi, i on mora nesto da ucini, i mora da bude neko. Sve te nade, zelje i fantazije iz detinstva treba da se ispune; on je u velikoj jurnjavi, zurbi.
Starac zna da su te detinjaste zelje bile zaista detinjaste. Starac zna da su svi ti dani mladosti i nemira prosli. Starac je u istom stanju kao kada prodje oluja i vlada tisina. Ta tisina moze biti od ogromne lepote, dubine, bogatstva. Ako je starac zaista zreo, sto je vrlo retko slucaj, onda ce on biti prelep. Ali ljudi samo dobijaju na godinama, ali ne odrastaju. Stoga problem.
Odrasti, postani zreo, postani budniji i svesniji. I starost je poslednja prilika koja ti je data: pre nego sto smrt dodje, pripremi se. I kako se neko priprema za smrt? Postajuci meditativniji.
Ako su neke prikrivene zelje jos tu, a telo stari i telo nije u stanju da ispuni te zelje, ne brinite. Meditirajte o tim zeljama, posmatrajte, budite svesni. Samo kad zivite svesni, pazljivi i budni, te zelje i energija sadrzana u njima mogu da budu transformisani. Ali pre nego sto smrt dodje, budite slobodni od svih zelja.
Kada kazem, budite slobodni od svih zelja, prosto mislim da budete slobodni od svih objekata zelja. Onda ostaje samo cista zudnja. Ta cista zudnja je bozanska, ta cista zudnja je Bog. Onda postoji cista kreativnost bez objekta, bez obracanja, bez usmeravanja, bez odredista – samo cista energija, rezervoar energije, koji se nikuda ne krece. To je budastvo. Atisha to naziva bodicitom, budinom svesnoscu.

Knjiga mudrosti~ Osho Rajneesh

0 komentara

Da li bi prezime moglo da posluži?

Uvek je mirisala na Milano…
Prepoznavši njen parfem na stepeništu, zastao sam uplašen da je možda upravo otišla.
Ne, nije…
Pakovala je svoje stvari.
Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatečena “in flagranti” sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.
Smislio sam hiljadu stvari koje ću joj reći, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam…
Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.
Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Zadivljujuće jednostavno…
– Samo sam htela da imam nešto tvoje… Zauvek…
Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka.
Sretan sam ja momak…
Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.
Hajde konju…
Reci joj…
Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli.
Želiš nešto moje? Zauvek?
– Da li bi prezime moglo da posluži?

Đorđe Balašević – Tri posleratna druga