0 komentara

Ne znamo šta je bilo na toj večeri izmedju njih dvoje

Ne znamo šta je bilo na toj večeri izmedju njih dvoje, ali već sutradan, umesto da raste, Sanja opet poče da se smanjuje. I smanjivala se, smanjivala, sve dok ne postade nevidljiva golom oku, i to više nije imalo svojih dobrih strana.

Onda je Sanja zauvek nekuda iščezla. Niko ne zna kuda? I tek onda, kada je više nije bilo, ona poče strasno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsećala na nju… njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u žarkoj Africi, džez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rošule, sve…

Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi zivot bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je čeznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suviše velike i ružne. Uz to, smetalo mu je sto viču kad govore. Sada je čeznuo za Sanjom. Osećao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povećalo, pa čak i mikroskop – Sanja kao da je propala u zemlju!

Dok ga je još sluzio vid penjao se na krov kuće i trazio je na nebu. I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju! Možda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je samo običan mladez, odvela Sanju natrag, na nebo?

Ko zna? Vanja onda počne da je trazi u bajkama i svi su se čudili šta jedan star čovek traži u knjizarama po odeljenjima za decu? Tražio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronadje. I znate šta? On je još uvek trazi… lako ćete ga poznati po tome što uvek ide pognute glave, polako, korak po korak gleda pred noge da slučajno ne zgazi Sanju.

Svi oni, koji traže nešto važno, nešto dragoceno, nešto sto su davno izgubili, koračaju na isti način. Poznaćete ih po tome sto ih na ulici ništa drugo ne zanima: samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traže, traže…
A možda je Sanja još uvek sa Vanjom? Mozda je toliko sitna, kao najsicušnije zrnce zvezdane prašine zalutalo na planetu Zemlju?
Možda mu je u kosi, u uhu, možda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oči; možda je zaista tamo, samo što on to ne može da zna?

Momo Kapor – Sanja

0 komentara

Onaj što grli ženu je Adam

Onaj što grli ženu je Adam. Žena je Eva. Sve se dešava prvi put. Video sam nešto belo na nebu. Kažu mi da je to Mesec, ali šta mogu uciniti sa jednom reci i jednom mitologijom. Pribojavam se drveca. Tako je lepo. Mirne životinje se približavaju da im kaže njihova imena. Knjige u biblioteci nemaju slova. Kada ih otvorim, naviru. Kad prelistavam atlas, ocrtavam oblik Sumatre. Onaj koji pali šibicu u mraku pronalazi vatru. Iz ogledala nas gleda onaj drugi. Onaj što posmatra more vidi Englesku. Onaj što izgovara Lilijenkronov stih ušao je u bitku. Sanjao sam Kartaginu i legije koje su je opustošile. Sanjao sam mac i vagu. Blagoslovena neka je ljubav u kojoj nema onoga koji poseduje ni one koja je posedovana, vec se oboje jedno drugom predaju. Blagosloven neka je ružan san koji nam otkriva da možemo stvoriti pakao. Onaj što side na reku sišao je na Gang. Onaj što gleda pešcani sat vidi raspadanje carstva. Onaj što se igra bodežom sluti Cezarevu smrt. Onaj što spava je svi ljudi. U pustinji sam video mladu Sfingu koju tek što su isklesali. Nema niceg starog pod suncem. Sve se dogada prvi put, ali na vecni nacin. Onaj što cita moje reci izmišlja ih.

Horhe Luis Borhes

0 komentara

Kad ponovo razmislim

Kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osjećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Volio sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.

Volio sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumijem da li smo se voljeli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvijek bila u meni, kao dio mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih vječitih čežnji, kao sjećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog djeteta, koje nije uspijevalo da pronadje drugara sa kojim bi podijelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Volio sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unijela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podijelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj dio mene koji sam oduvijek htio da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osjećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put vidio prošle godine, prošlog mjeseca, ovog jutra ili možda prije samo nekoliko trenutaka.Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosjetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje ljepote za kojom posežem kada imam potrebu za svijetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar dio ljepote koju umiješ da daš onome ko je pored tebe…

Alberto Moravia – Tajna

0 komentara

Ti si udata za mene.

„Ti si udata za mene.“
„Ustvari nisam. Ne u crkvi. Nisi hteo da se vencas sa mnom u crkvi i to je slomilo mojoj majci srce, ti to dobro znas. Bila sam toliko zaljubljena da sam bila gotova da slomim svacije srce zbog tebe. Gospode, ala sam bila luda. I svoje rodjeno srce sam slomila. Slomljeno je i mrtvo. Sve ono u sta sam verovala i do cega mi je bilo stalo, ostavila sam radi tebe, jer si bio tako divan i toliko si me voleo, jer je jedino ljubav bila vazna. Ljubav je bila najveca stvar na svetu,zar ne? Samo smo mi znali sta je ljubav, niko drugi i nikad. Ti si bio genije, a ja tvoj zivot. Bila sam tvoj drug i tvoj crni cvetic. Ludorije. Ljubav je bila samo jedna prljava laz vise. Ljubav, to su pilule da se izvucem, jer si se ti bojao bebe. Ljubav, to je kinin i opet kinin dok od njega ne ogluvim. Ljubav, to su oni odvratni pobacaji na koje si me gonio. Ljubav, to je moja isprevrtana utroba. To su irigatori I zaglusujuci tusevi. Znam ja sve o ljubavi. Ljubav se uvijek zavrsava iza vrata kupatila. Mirise na lizol.Do djavola s ljubavlju. Ljubav, to je kad me usrecis, pa onda zaspis otvorenih usta, dok ja lezim budna cele noci bojeci se da se molim bogu, jer znam da na to nemam vise prava. Ljubav, to su one gadne male majstorije kojima si me naucio i koje si verovatno pokupio iz neke knjige. U redu. Dosta mi je tebe i dosta mi je ljubavi. Tvoje balave ljubavi. Ti, pisce.“
„Ti, mala droljo.“

Imati i nemati, Ernest Hemingvej

3 komentara

Ponekad u smiraj dana

Ponekad u smiraj dana, a češće u svitanje, osetim neku utehu. Taj osećaj da sam pobedio još jedan dan, savladao još jednu noć, porazio neko, ma i malo vreme, bez obzira na sva iskušenja i krize kojima sam u tom periodu bio izložen… čini da, skupljen, šapatom ohrabrim sebe – mogu ja ovo!

Dobio sam neku nagradu u Nišu. Dobio sam i nagradu u Herceg Novom pre petnaestak dana. Kako je sve to relativno, meine liebe Mileva! Nema glumca koji mi ne bi pozavideo na tim velikim priznanjima. Ali i nijednog koji bi se menjao sada sa mnom.

„Čovjeku je sreća nepoznata,
Prava sreća za kom vječno trči,
on joj ne zna mjere ni granice.
Što se vise k vrhu slave penje
To je viši sreće neprijatelj“

Petar Petrović – Njegoš

Žarko Laušević – Godina prođe, dan nikad