Žaba na udici

... July 29th, 2012 § 0 comments §

Životinje ulovljene u zamke i klopke pate. Sputane su, čvrsto vezane. Sve što im je preostalo je da čekaju lovca da dođe i pokupi ih. Kao kad je ptica ulovljena u zamku: omča joj je oko vrata i bez obzira koliko se otima, nije u stanju da se oslobodi. Ipak, ona se trza levo-desno, ali nema pomoci. Može jedino da čeka na lovca. A kada lovac stigne, gotovo je. To je Mara. Ptice ga se plaše; sve ga se životinje plaše, zato sto ne mogu da mu umaknu.

Naše klopke su slike, mirisi, ukusi, dodiri i ideje. One nas vezuju. Kada smo vezani za slike, zvukove, mirise, ukuse, dodire i ideje, nalik smo ribi na udici, koja samo čeka ribara da dođe. Nije važno koliko se borimo, ne možemo da pobegnemo. U stvari, mi smo još gori od ribe na udici. Mi smo poput žabe na udici — jer kad žaba proguta udicu, ona je proguta sasvim, do samog stomaka. Kada je riba proguta, udica se zaustavi već u ustima.

Ajahn Chah: Simply So

Nikada nije procenjivao ljude koje je sretao

... July 23rd, 2012 § 0 comments §

Nikada nije procenjivao ljude koje je sretao, ni prema kome se nije postavljao superiorno, nikada ih nije svrstavao prema drustvenoj lestvici. Barmen ga je zanimao isto koliko i pisac, i da se ja nisam pojavio tog dana, verovatno bi proveo dva sata u prici s covekom s kojim se ja nisam potrudio da progovorim deset reci. Saks je kretao s pretpostavkom da je osoba s kojom razgovara izuzetno inteligentna, cime je u njoj izazivao osecaj ponosa i vaznosti. Mislim da sam se toj njegovoj osobini najvise divio, toj urodjenoj vestini da iz drugih izvlaci ono najbolje. Cesto su ga smatrali cudakom…

Pol Oster “Levijatan”

Smrt može biti samo jedno od ova dva.

... July 18th, 2012 § 0 comments §

Smrt može biti samo jedno od ova dva. Ili, onom koji je umro nije ništa, ili je opet neka promena i seoba duše odavde na drugo mesto. U prvom slučaju, ako nema nikakvih osećanja, ako je sve kao dubok san, kada se spava i ništa ne sanja, ako je smrt, dakle, takva, onda je ona čudo od blagodeti jer sve vreme života i nije ništa drugo nego jedna neprospavana noć. U drugom slučaju, ako je smrt neka promena i seoba duše odavde na drugo mesto i ako je istina što se govori, da borave tamo oni koji su preminuli, zar nema veće sreće od ovoga – sresti se tamo sa Orfejem, sa Homerom. Što se mene tiče, ako je to istina, želeo bih i više puta da umrem. Šta bi ko dao da ispita onoga koji je protiv Troje podigao onu mnogu vojsku, pa Odiseja, pa Sizifa i hiljade i hiljade drugih. S njima se tamo razgovarati, biti s njima u društvu, ispitivati ih. To bi bilo neizmerno blaženstvo. Oni tamo, po svoj prilici, za ovakve razgovore ne osuđuju na život. No, vreme je da krenemo, ja u smrt, a vi dalje, kroz život. Ko od nas ide boljem, to niko ne zna.

Platon – Odbrana Sokratova

Mi, i dalje, ovako, svako za sebe…

... July 13th, 2012 § 1 comment §

Pomislio sam: mi, i dalje, ovako, svako za sebe, nastavljamo da živimo svoje živote. Bez obzira na to koliko dubok i fatalan gubitak bio, ma koliko nam važna bila stvar koju nam otmu iz ruku, ili makar se na kraju promenimo u potpuno drugu osobu zadržavajući odranije samo jedan sloj spoljašnje opne, mi možemo ovako da nastavimo da vodimo svoj život u potpunoj tišini. Možemo da ispružimo ruku i da zgrabimo određenu količinu vremena i stalno ga šaljemo iza sebe. U nekim slučajevima veoma vešto, kao svakodnevne rutinske stvari. Razmišljajući tako osetio sam se tako prazno.

Haruki Murakami – Sputnik ljubav

Setva pirinča

... July 9th, 2012 § 0 comments §

Sedi i posmatraj svoj udah i izdah. Opusti se, osećaj se udobno, ali ne dozvoli da ti pažnju odvlače druge stvari. Ako se to ipak desi, zaustavi se. Pogledaj gde je to um zašao i zašto ne sledi dah. Potraži ga i vrati natrag. Postaraj se da sledi dah i jednoga dana naići ćeš na nešto dobro. Ali nastavi da radiš što si radio i do tada. Radi tako kao da ne očekuješ da od svega toga bilo šta dobiješ, kao da se ništa neće dogoditi, kao da ne znaš ni ko to radi — ali samo nastavi sa praksom. To je kao da uzmeš pirinač iz ambara i poseješ ga. To naizgled liči kao da ga bacaš. Bacaš ga svuda unaokolo kao da ti ne treba. Ali on će se pretvoriti u klice i izdanke. Onda te izdanke posadiš po polju i zahvaljujući tome posle imaš da jedeš pirinač. Tako je to.

Ajahn Chah: In Simple Terms

Svaki je čovjek priča za sebe

... July 4th, 2012 § 1 comment §

Svaki je čovjek priča za sebe. Dok sam bila dijete, ljudi su sjedili za kuhinjskim stolom i pričali svoje priče. To više ne radimo. A dok sjedimo za stolom i pričamo, to nisu samo trenuci u kojima ubijamo vrijeme. To je način prenošenja mudrosti. To su trenuci koji nam pomažu da živimo život vrijedan pamćenja. Usprkos zastrašujućoj moći tehnologije, mnogi od nas još ne žive dobro. Možda bismo trebali ponovo poslušati svoje priče.

Većinu priča koje nam pričaju danas, napisali su romanopisci i scenaristi, glumili su ih glumice i glumci, to su priče koje imaju početak i kraj, priče koje nisu stvarne. Priče koje možemo jedni drugima pričati nemaju početak ni kraj. One su sjedalo u prvom redu na predstavi stvarnog iskustva. Iako se događaju u različito vrijeme i na različitim mjestima, imaju jednako ozračje. Na neki način, to su priče i o nama samima.

Stvarne priče traju. U trenutku kad smo ostali bez vremena za stanku, vremena za kontemplaciju, vremena za razmišljanje i čuđenje, prestali smo pričati priče. Život juri pokraj nas i tek su rijetki ljudi dovoljno snažni da se sami zaustave. Najčešće nas zaustavi nešto nepredviđeno i tek tada imamo vremena sjesti za stol u kuhinji života. Spoznati svoju priču i ispričati ju. Poslušati priče drugih ljudi. Sjetiti se da je stvaran svijet sazdan od takvih priča.

Sve dok se ne zaustavimo ili, češće, dok nas nešto ne zaustavi, nadamo se da ćemo neki životni događaj “staviti” iza sebe te da ćemo nastaviti živjeti. Kad se zaustavimo, shvatimo da će određena životna pitanja biti s nama dok smo živi. Ponavljat ćemo ih iznova i iznova, svaki put s novom pričom, svaki put s velikim razumijevanjem, sve dok ne postanu dio naših blagoslova i mudrosti. To je način na koji nas život uči životu.

Kad nemamo vremena saslušati tuđe priče, tražimo stručnjake da nam kažu kako živjeti. Što manje vremena zajedno provodimo za kuhinjskim stolom, to se više knjiga za samopomoć pojavljuje u knjižarama i na našim policama. Ali čitati takve knjige nije isto kao slušati priče o nečijem proživljenom iskustvu. Budući da smo prestali slušati jedni druge, vjerojatno smo zaboravili slušati, zaboravili smo učiti prepoznavati značenja i osjećati se ispunjeno običnim događajima u životu. Postali smo samotnjaci; čitatelji i promatrači, a ne sudionici.

Rachel Naomi Remen – Priče koje iscjeljuju

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu July, 2012 za Citati i po neka priča.