Pametni su ovo ljudi.

... March 31st, 2012 § 0 comments §

Pametni su ovo ljudi. Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplašiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro. Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.

Meša Selimović

Čovek ima u sebi deset hiljada pari gena

... March 28th, 2012 § 0 comments §

Čovek ima u sebi deset hiljada pari gena; nije u stanju, međutim, da kontroliše nijedan od njih, oni sami donose sve svoje odluke, i premda se može učiniti da čovek nosi gene, geni su ti koji nose čoveka, čovek je samo njihova životna stanica, obličje koje trenutno zauzimaju.

Albert Mejson je verovao da je svaka biografija zaludna u istoj meri u kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan, mislio je, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati. Prava biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt biografije proživeo. Mereno dimenzijama knjige, po njemu, bila bi nam potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo.

I to je bilo to zbog čega ga je Marta tako bezumno volela. On je tu knjigu imao u svojoj glavi po njenom misljenju. Njegova prirodna inteligencija je za nju bila afrodizijak kome nije mogla da odoli. Cak i njegovo cutanje je belezila u svoj poeticni spomenar, lepila srca oko tog cutanja i obozavala ga iz daljine. „Život bi se mogao sažeti u pola sata predivnih trenutaka sa njim“ – pomislila je i sa uzdahom zatvorila spomenar.

David Albahari – Albert i Marta

Nije ovo nikakav početak, ali počeću.

... March 24th, 2012 § 0 comments §

Nije ovo nikakav početak, ali počeću. Zvala se. Bila je kći nekog oficira, poštara ili železničara, neke uniforme u svakom slučaju. Sećam se da je nedeljom prolazila šetalištem držeći svojom tankom belom rukom neku ruku koja je baš znala šta hoće, i koja je bila obučena u rukav nekakve uniforme. Mislim da se doselila pre rođenja. Rodila se tek kasnije. Dugo nisam znao ništa o njoj. Slučajno sam je video petnaest godina nakon rođenja, a dvadeset nakon što se doselila. Ponedeljkom je -nikada to neću zaboraviti- oblačila belu haljinicu prepunu nekakvih šljokica, nekakvih čipkica, nekakvih volančića i ostalih deminutiva. Imala je petnaest godina a ja sam kao i obično, imao trideset. Stanovala je u sivoj zgradi na čijoj fasadi beše natpis, nekakva nečitka firma, nešto kao M. Petrović & sinovi. Samo mi je to ostalo u sećanju. I to da je svirala klavir, sudeći po tome nije bila kći železničara već oficira. Oficiri vole vojnu muziku. Možda je bila kći nekog oficira koji je mnogo putovao železnicom. Tako, neka bude tako. Imala je prekrasne oči. Pričali su mi da su prekrasne. Ja nikada nisam smogao hrabrosti da je pogledam u oči. Imao sam dvojicu ili trojicu prijatelja, veoma smelih momaka, oni su mi pričali sve: i to da nedeljom oblači belu haljinu, da ima mladež na bradi, da ima plave oči. Ne bih sada, da im nisam verovao, smeo sa sigurnošću tvrditi da je uopšte imala oči. A opet, njene su mi oči mnogo značile. Naši susreti? Nisam siguran u pogledu naših susreta. Treba biti ja, pa sve to nazvati susretima, a to je prilično teško. Viđao sam je retko: uvek nedeljom, samo u snu, uvijek s leđa. Sanjao sam, ne znam zašto, najčešće sredom, da je nedelja i da ona dolazi s kraja neke druge ulice koju ću kasnije vrlo često pominjati u svojim pričama. Ja bih, u snu naravno, stajao ispred poslastičarnice, čekao je posmatrajuci kroz trepavice njenu siluetu, a kada bi mi se približila, ja sam kukavički obarao pogled. Pa ipak, ti su mi susreti mnogo značili. U to vreme, ako je to neke uteha, snovi su bili malo stvarniji.

Svetislav Basara – Peking by night

Da li ste budni?

... March 20th, 2012 § 0 comments §

Većina ljudi je, i neznajući to, uspavana. Rađaju se uspavani, žive uspavani, žene se i udaju uspavani, podižu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude. Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i čudesnost onoga što nazivamo ljudskom egzistencijom.
Svi mistici ovog sveta, koja god da je njihova religija ili filozofija, slažu se u jednom: da je sve dobro, sve je, dobro. Čak i ako caruje haos, sve je dobro. To je, naravno, čudan paradoks.
Pa ipak, većina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san. Žive u košmaru.
Jedan čovek lupa na vrata sobe svoga sina. “Čarli”, kaže, “probudi se!” “Neću da ustanem, tata”, odgovori mu Čarli. Otac viče: “Ustaj, moraš u školu!” “Neću da idem u školu”, kaže Čarli. Otac ga pita: “A zašto nećeš?” “Iz tri razloga,” kaže Čarli. “Kao prvo, škola mi je dosadna; drugo, učenici mi se rugaju; a treće, mrzim školu.” Otac mu onda uzvrati: “Dobro, sad ću ja tebi reći tri razloga zbog kojih moraš da odeš u školu; kao prvo, to je tvoja dužnost; drugo, jer imaš četrdeset pet godina; a treće, jer si direktor.”
Probudite se! Probudite se! Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Probudite se! Prestanite da se za¬bavljate svojim igračkama.
Većina ljudi tvrdi kako hoće da izađu iz dečjeg vrtića, ali ne treba im verovati. Ne verujte u to! Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke. ‘Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.”
To je ono što ljudi žele: samo nove igračke. Sve je u tome. Čak će vam i najbolji psiholozi reći da ljudi u suštini ne žele da budu izlečeni. -Oni samo traže olakšanje; izlečenje bi bilo previše bolno.
Buđenje nije prijatno. Čovek lepo leži u krevetu, buđenje ga samo uznemiri. Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da ću umeti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene u stvari ne tiče, i pored toga što vam povremeno kažem: “Probudite se!” Ja samo treba da produžim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples. Ako prihvatite nešto od toga, dobro je; ako ne prihvatite, vaša stvar. Kao što kažu Arabljani: “Priroda kiše je uvek ista, ali od nje raste trnje u pustinji i cveće u oazi.”

Budjenje – Anthony de Mello

Pamtim kakva si bila one poslednje jeseni.

... March 14th, 2012 § 0 comments §

Pamtim kakva si bila one poslednje jeseni. Bila si siva kapa i mir u srcu skrušen. Plamenovi sutona u tvom se oku borili i lišće je padalo u vodu tvoje duše. Poput kakva bršljana uz moje ruke pripita, lišće je sabiralo tvoj glas tih i skrušen. Kriješ zaprepašćenja u kom je žedj mi gorela. Umilan plavi zumbul savijen vrh moje duše. Osećam, oči ti putuju i jesen je daleko. Siva kapa, ptičji glas i srce kuće prema kojoj su se selile moje duboke čežnje i gde sam slao poljupce vesele ko žar vruće.
Nebo s nekog broda. Polje sa bregova. Sećanje na tebe je svetlo, dim i mir jezera skrušen. Tamo za očima tvojim sutoni su izgarali. Suvo jesenje lišće se kovitlalo usred tvoje duše.

Pablo Neruda – Pamtim kakva si bila

Samoća!? Znaš li ti šta je samoća?

... March 9th, 2012 § 1 comment §

Kaligula:- Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pesnika i kukavica. Samoća? Ali koja?
Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih… Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nežnost, drolje i bagra bogova! Samoća! Ah, kad bi umesto ove samoće, zatrovane senama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća… Ne, Scipione… Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene koju grlim, dok se noć zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao deo sebe izmedju života i smrti, moja samoća se ispunjava oporim mirisom žene što nestaje u meni.
Scipion:- Svi ljudi imaju u životu neku blagost. Ona im pomaže da nastave. I njoj se obraćaju kada su umorni.
Kaligula:- To je istina, Scipione.
Scipion:- Ima li u tvojoj duši nešto poput suza i tihog utočišta?
Kaligula – Ima.
Scipion: -A to je?
Kaligula:- Prezir.

Alber Kami – Kaligula

Pokret i mirovanje

... March 4th, 2012 § 0 comments §

Za mene, početak perioda meditacijskog povlačenja jeste vreme završavanja poslova — zapravo čitava naša praksa je analogna tome — ali na planu očiglednog reč je o predavanju dužnosti, slanju poslednjih pisama i mejlova, privremenom obustavljanju tekućih poslova. Zatim, reč je o stvaranju pogodnog okruženja. Takođe (ovde ne pratim hronološki red stvari) reč je o prekidanju kontakata sa ostalima na pravi način i proveravanju u kakvom sam fizičkom i mentalnom stanju. Tu uvek ima mesta za malo spremanja i koristi mi kad sam toga svestan i zainteresovan da to uradim, ali i kad tako nešto vidim kao jednu konstantnu nit svoje prakse. Dakle, to nije “Moram ovo da sredim i onda mogu da se bacim na smirenje”, već sam taj proces svesnog spremanja jeste jedna vežba koja vodi do smirenja. U suprotnom, svaki naš postupak u tom pravcu je obeležen nestrpljenjem i otporom — a to ostavlja ožiljke na našem srcu.

A kako to akcija dovodi do smirenja? Zar se ona jednostavno ne pretvori u stalno zanovetanje i opsednutost popravljanjem i najmanje nesavršenosti? Štaviše, imajući u vidu okruženje u kojem živimo, hoće li to spremanje ikada imati svoj kraj? Ključna stvar koja pažljivo reagovanje na stalno promenljive i same po sebi haoticne okolnosti razlikuje od neurotičnog zanovetanja jeste da je ono vođeno mudrošću. I mudrost u ovom smislu nije intelektualno znanje, ona je sposobnost uviđanja, jedna funkcija koja vodi ka jasnoći i oslobađanju. A najvažnija funkcija uvida jeste da zna sopstvene mogućnosti: Koliko je moguće uciniti i koliko je toga suštinski neophodno u svakom datom trenutku? Sve u svemu, važno je da se ne izgubimo u spoljašnjim detaljima “onoga što treba učiniti”, već da umesto toga procenimo “šta ja mogu da uradim upravo sada”. Ovo uviđanje stavlja interpunkciju na tekući scenario našeg života, a svaka tačka/zarez ili kraj pasusa su dobrodošla pauza umu da upije značenje tog dela scenarija. Zahvaljujući jednom takvom procesu osećamo se izbalansiranim, centriranim u prepoznavanju uma kakav je upravo sada. A iz tog osećaja centriranosti, poznavanja sopstvenog prostora i njegovog raspremanja dolazi jednostavnost; iz jednostavnosti dolazi zadovoljenost; iz zadovoljenosti dolazi radost; iz radosti dolazi olakšanje — a kada um boravi u tome, onda je to samadhi koji potpomaže oslobođenje.

Ajahn Sucitto: The Movement to Stillness

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu March, 2012 za Citati i po neka priča.