Imao sam ženu, uzeo sam je kao devojku…

... February 28th, 2012 § 0 comments §

Imao sam ženu, uzeo sam je kao devojku, otvorio put u njeno telo i ona mi je rodila dete. Godinu za godinom disali smo istim dahom, u istoj postelji… A sada? Ne prepoznajem joj više lice, ne prepoznajem joj više glas. Razgovara sa mnom kao da sam stranac i nikada ni ne pomisli na moj život, na sve ono što osećam, patim i mislim… već godinama mi je posve strana. Tu je bilo dete, odraslo mi je na rukama, i ja sam držao da sa njim još jednom počinje život, svetliji, sretniji nego što ga je sudbina dosudila meni samom… ali eto, ona odlazi noću od mene i prepušta se drugim muškarcima… Nikoga nema, i ja ću jednom crknuti kao pas… jer ja znam, da to što me boli nije žuč. To je smrt što raste u meni. Znam da sam uništen čovek i da me više niko ne ozdravljuje. Umreću sam sebi, jer za one druge već sam umro. Bože moj, još nikada nisam bio tako sam.

Slomljeno srce – Štefan Cvajg

Odgadjani susreti odigrali su neobicno vaznu ulogu u mom zivotu

... February 24th, 2012 § 0 comments §

Odgadjani susreti odigrali su neobicno vaznu ulogu u mom zivotu, pa bila rec o mestima ili ljudima, o slikama ili knjigama. Ima gradova za kojima toliko ceznem kao da mi je sudjeno da u njima zapocnem nov zivot. Sluzim se svakojakim lukavstvima da ne otputujem u njih, a svaka nova prilika koju propustim da ih posetim, toliko povecava njihovu vaznost za mene da bi se moglo pomisliti da zivim jos samo radi njih, i da bih vec odavno propao da me oni jos ne cekaju.

Ima ljudi o kojima tako rado i zeljno slusam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam vise nego sto oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima bas kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.

Isto tako, ima ljudi koje godinama susrecem na istom mestu, o kojima razmisljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obracam, prolazim cutke mimo njih kao sto oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo drzeci usta cvrsto zatvorena. Zamisljam kako bi tekao nas prvi razgovor i uzbudjujem se pri pomisli koliko bih neocekivanih stvari tada doznao.

I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju.Ja starim i malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da cu im to ikada kazati, premda vecito zamisljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao ziveti bez tih temeljitih priprema za buduce dogadjaje i, kad dobro promislim, cini mi se da su mi te pripreme isto toliko vazne koliko i ona iznenadjenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.

Elias Canetti – Igra ociju

Svaka knjiga je prizor tisine.

... February 20th, 2012 § 0 comments §

Svaka knjiga je prizor tisine. Ona je opipljiv predmet koji se moze podici, spustiti, otvoriti i zatvoriti, a reci u njoj predstavljaju mnoge mesece, ako ne imnoge godine, samoce jednog coveka, tako da bi se moglo reci da se covek, sa svakom procitanom recju u knjizi, suocava s jednim delicem te samoce. Covek sedi sam u sobi i pise Bez obzira na to govori li knjiga o usamljenosti ili o druzenju, ona je nuzno proizvnod samoce. Kad O. sedi u sobi i prevodi tudju knjigu, to je kao da ulazi u samocu tog coveka i prisvaja je za sebe. No to je, naravno, nemoguce. Jer kad se samoca jednom narusi, kad je prisvoji neko drugi, to vise nije samoca, vec neka vrsta druzenja. Cak i ako je u sobi samo jedan covek, ipak su tu dvojica. O. zamislja sebe kao neku vrstu tog drugog coveka, koji i jeste i nije tu,i cija knjiga i jeste i nije indenticna onoj koju on prevodi. Zato je, kaze sebi, moguce u istom trenutku i biti sam i ne biti sam.

Pol Oster – Otkrivanje samoce

Moć ljubavi je moć čistoće.

... February 16th, 2012 § 0 comments §

Moć ljubavi je moć čistoće. Riječ ljubav koristi se na mnogo načina, ali čarobnjaku je ona sveta jer njegovo shvaćanje ljubavi je “ono što uklanja sve nečistoće, a ostavlja samo ono što je istinito i stvarno.” “Sve dok se bojiš, ne možeš stvarno voljeti”, upozoravao je Merlin. “Sve dok se ljutiš, ne možeš stvarno voljeti. Sve dok imaš sebični ego, ne možeš stvarno voljeti.” “Dakle, mogu li ikad uopće voljeti?” upita Arthur znajući da često osjeća strah, ljutnju i sebičnost. “Ah, to je misterija”, odgovorio je Merlin. “Kako god nečist bio, ljubav će te potražiti i raditi na tebi sve dok ne budeš mogao voljeti.”

Ljubav traži nečistoće da bi ih spalila. Nema ljudi koji ne poznaju ljubav – postoje samo oni koji ne mogu osjetiti moć ljubavi. Budući da je nevidljiva i stalno prisutna, ljubav je više od emocije ili osjećanja; više je od uživanja, pačak i od ekstaze.
Čarobnjaci smatraju da je ona zrak koji udišemo, da kruži svakom našom stanicom. Iz svog univerzalnog izvora, ljubav prožima sve. Ona je konačna moć, jer bez prisile privlači sve i svakog.Čak i u prisutvu patnje, ljubav nastavlja svoj posao daleko od pogleda ega i uma. U usporedbi s ljubavlju sve su druge sile slabašne….”

Deepak Chopra – Put Čarobnjaka

Biser nastaje u ranjenim školjkama

... February 13th, 2012 § 0 comments §

“Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol, koji ih razdire, pretvaraju one u dragulj” (Richard Shanon, u Müller, 86). I u mojim ranama rastu biseri. No oni mogu nastati samo onda kad se pomirim sa svojim ranama. Kad stišcem zube da bih grcevito zatvorio svoje rane, ne može u njima ništa rasti. Kad dotaknem svoju ranu, to me cesto zaboli. Tada osetim svoju nemoc da je se rešim. Ona ce ostati u meni, sve ako i zaraste. No ako prihvatim tu svoju ranu, tada se ona može pretvoriti u izvor života i ljubavi. Tamo gde sam ranjen, tamo sam i živ, tamo sam sebe osjecam, tamo osetim i drugoga. Mogu pustiti i druge da udju u moju ranu, tamo je moguc susret i dodir koji može i drugoga izlijeciti. Samo onaj lecnik može nekoga izleciti koji je i sam ranjen, rekli su stari Grci. Tamo gde sam jak ne može u mene prodreti neko drugi. Tamo gde sam slomljen, tamo može Bog u mene prodreti, a mogu uci i ljudi. Tu se susrecem sa svojim pravim ja, sa slikom koju je Bog o meni stvorio.
Cesto živimo u iluziji da sve naše rane mogu zaceliti. Izlecenjem smatramo da se rane zatvore i da ih više ne osjeamo. Dok se ne pretvore u brazgotinu, kružimo oko svojih rana i uvlacimo se sve dublje u njih. Bogu predbacujemo što je dozvolio tu ranu. Tek kad smo spremni pomiriti se sa svojom ranom, može ona za nas postati ulazom u našu nutrinu, u zdravi i svetli prostor. Rana nas prisiljava da potražimo lek u svojoj nutrini a ne u izvanjskoj marljivosti i jakosti.

Anselm Grün – Slomljeno srce – otvoreno srce

Imao sam sreću (ili nesreću)…

... February 9th, 2012 § 0 comments §

Imao sam sreću (ili nesreću) da godine kada se stiču pojmovi o svetu, kada se u dušu utiskuju mitovi i predrasude, kada se formira covekovo mitsko i društveno bice, da shvatim snagom empirijskog saznanja relativnost svih mitova (pocev od onih, najranijih, da su, na primer, momci iz Bemove ulice najjaci i najbolji pajtaši, da su njihovi ciljevi odbrambeni a njihovi napadi uvek samo odmazda za nanete uvrede, njihova teritorija sveta i neprikosnovena zemlja, terra nostriana, gde je pristup svakom drugom školcu zabranjen i kažnjiv kao svetogrde – tema koja ce me u svojoj književnoj verziji nešto malo kasnije duboko potresti u Decacima Pavlove ulice Ferenca Molnara), jer sam igrom slucaja i sudbine još zarana dospeo u situaciju da, kao kakva romaneskna licnost kojom se poigrava mocni stvaralac, menjam tacke gledišta, taj sudbinski point of view, jer ne samo što sam sa užasom shvatao da se hitno selimo iz Bemove u Grckoškolsku, ili, o, užasa! iz Luja Bartua u Telop, gde žive najokoreliji zlocinci i ubice, nego sam uskoro shvatio da se u toj surovoj igri nedozrelog homo ludensa (igri koja ce u literaturi naci svoju “ideološku” i psihološku transpoziciju, svoju mitološku parabolu, u Goldingovom Gospodaru muva), u tom decijem totalitarizum, pojmovi lako relativizuju, i da se uverenja i predrasude, dignuti na nivo apsolutnih moralnih kategorija i principa, naocigled ruše i raspadaju cim ste stvar sagledali i sa one strane mede i zida, sa one strane barikada tog vecnog decijeg surovog imperijalizma i šovinizma koji se zacinje na periferijama gradova, u sirotinjskim predgradima provincijskih naselja, kraj ciglana i udžerica, gde se teritorijalni integritet brani “do poslednje kapi krvi”, gde se zajedništvo, omedeno ideološkom granicom ulice ili naselja, podstice legendama koje se prenose s kolena na koleno, kao što se to zajedništvo celici i kali podvizima, mešanjem krvi iz nacetog prsta, pateticnom zakletvom a la David, šifrovanim jezikom, zviždukom koji je supstitut za vojnicki trubni znak i na koji srce zatreperi sasvim pompijerski radosno, prolaženjem kroz ritualne kušnje snage i hrabrosti, dobijanjem tajnih imena i nadimaka (uticaj petparacke literature), sticanjem prvih saznanja o telesnim tajnama, o spolu, negovanjem legendi koje postaju u zrelom dobu nostalgicne uspomene na detinjstvo.

Užas mojih detinjih dana bejaše upravo to mutno saznanje relativnosti svega, to rušenje iluzija o jednoj jedinoj i nepromenljivoj konstanti, užas koji je zamenio ono prvo moje strahovanje: da se, eto, iz nekih meni sasvim neshvatljivih i nepojmljivih razloga mora napustiti Bemova ulica i sav ustaljeni red te decije imperije gde je suvereno vladao neki Folksdojcer naoružan nožem i durbinom, surov i pravican, i gde je svako imao, u lavirintima protivavionskih skloništa i sveže iskopanih rovova (namenjenih jednom drugom ritualu, surovijem i krvavijem zapravo samo po konsekvencama), gde je, dakle, svako imao svoje jasno odredeno mesto, svoje dužnosti i obaveze, svoju uverenost da živi u najboljem od svih svetova. Shvatio bih uskoro, cim bi me prošli prvi strahovi, da cu biti prepoznat, otkriven, da cu biti surovo kažnjen, shvatio bih sa cudenjem i sa nevericom da i ovde, u ovom novom naselju, vladaju isti zakoni i isti mitovi zajedništva-snage-vernosti i ista mržnja prema “neprijatelju”, cija se teritorija pruža iza trece ulice i gde žive sve sami razbojnici, dilkoši, psovaci i lopovi, sinovi alkoholicara, ludaka i nasilnika, sve sami piromani i ubice, naoružani lancima od bicikla, noževima i bokserima, razbijaci prozora, presretaci devojcica, bludnici i hulje koje treba sve pobiti u ime naše ševalereskne tradicije i našeg ulicnog fair playa.

Danilo Kiš – Čas anatomije

Vilin konjic na konopcu za sušenje veša

... February 6th, 2012 § 1 comment §

Sećam se, bio je septembar, sunčano, toplo jutro, 1955. godine. Obukli su me, očešljali i poveli u školu, govoreći: Eto, došao je i ovaj dan. Moraš biti pažljiv, uredan, vredan, disciplinovan, vaspitan, moraš da slušaš, pamtiš, razmišljaš samo o onome što učiteljica priča, i da se javiš ako ti nešto nije jasno… Biće vremena i za igru, ali od danas je škola na prvom mestu, je l’ tako? Naravno, dodao je otac, ako hoćeš da budeš čovek. Pa, ti sad vidi, da ti ne pričam puno. I, tako, tog lepog, sunčanog dana, davnog septembra prošlog veka, odlučivalo se o mojoj sudbini; ili ću biti čovek, ili, po očevim rečima, ”jedan od onih probisveta oko železničke stanice”. Sećam se, u školskom dvorištu su nas prozvali, razvrstali, pozdravili, čestitali, upozorili, opomenuli, skrenuli pažnju… i odveli u učionice. Na belom zidu crna tabla i zelena mapa Jugoslavije, a na stolu učiteljice Natalije globus; plav, sve plavo, i samo, tu i tamo, po neki pramen boje zemlje. Bože, pomislih, gde li se mi nalazimo? Iste nedelje, po polasku u školu, otišao sam u biblioteku i upisao sam sebe, bez pratnje i saveta. Dao sam sve podatke o ličnom identitetu, potvrdivši, posebno, da idem u školu… I, tako, pre pedeset godina, ili, pre pola veka, postao sam član biblioteke. Pamtim, svečanu tišinu biblioteke, miris knjiga, hod na prstima, šaputanja i stroga, zabrinuta lica pisaca uramljena u crne okvire po belim zidovima hola, stepeništa, čitaonice. Većina je imala bradu, brkove i naočare. I svi su bili, nekako, odsutno zamišljeni, skoro, tužni i, naravno, mrtvi. Podrazumevalo se da pisac ne može da bude živ čovek. Pisac je čovek koji je nekad, davno, živeo, pisao i umro… Ni slutio nisam da ima živih pisaca. Ne možeš biti i pisac i živ. To dvojstvo mi nije išlo zajedno. Bilo bi, činilo mi se, veoma neozbiljno. Naravno, čuo sam da u Beogradu žive i neki živi pisci, da su, na prvi pogled, kao svi obični ljudi, ali mi je to bilo poprilično neverovatno i, skoro, uvredljivo… Ljudi, inače, svašta pričaju. Pričalo se, na primer, da i u našem malom gradu živi neki pisac, ali to nisam shvatao ozbiljno, jer se i za mog komšiju govorilo da je jedan od najboljih sajdžija – izučio, kažu, zanat u Nemačkoj, u logoru, pa mu, ipak, niko nije davao sat na popravku. Tokom jesenjih i zimskih meseci čitao sam pozajmljene knjige iz biblioteke, a s prolećem sam izlazio iz kuće i satima gledao u nebo, prateći let golubova. Oslonjen na drva (koja su preživela zimu), dugo sam posmatrao i vilinog konjica na konopu za sušenje veša. Mali, svilenkast, božji stvor, o kome se, takođe, svašta pričalo. A ono najstrašnije bilo je da živi samo jedan dan. Kad sam to čuo i od ozbiljnih ljudi, pitao sam se, nebrojeno puta: Kakva je to pravda i kakvog smisla ima da jedno tako malo, bezazleno stvorenje živi samo jedan dan? Jedan jedini dan, a čovek – večnost! I što je najgore, i taj jedan jedini dan može da bude kišovit, tmuran, hladan, bez sunca… Da proživi ”ceo život” od jednog dana i da ne vidi sunce… Ili, kao što sam imao prilike da vidim, vrabac ga uhvati i odnese u krošnju obližnje lipe, da ruča. Em živi jedan dan, em ga u ”pola života”, oko podneva, uhvati vrabac, da vrapcu bude ručak. Sećam se, bila mi je tužna sudbina tog malog, dvokrilnog, ”provincijskog helikoptera”, na poletnoj pisti konopa za sušenje veša. I ponovo bi došla zima, i ponovo bih krenuo u biblioteku, i svake zime pročitao, ponovo, i ponovo, priču o dečaku koji je živeo na Asteroidu B-612. Pisac te knjige je poginuo u trećem padu aviona, u more, i bio je, naravno, mrtav, kao što je red, kad je reč o velikim, ozbiljnim piscima. Ne tako davno, gledao sam na televiziji dokumentarnu emisiju – naučni program engleske televizije, o položaju i sudbini naše male, rekoše, ”provincijske planete”, skrajnute izvan velikih sunčevih sistema, na periferiji kosmičkih zbivanja, daleko od moćnih galaksija. Povod je bio zašto do sada nismo uspeli da uspostavimo bilo kakav kontakt sa nekom od (mogućih) civilizacija u nemerljivim prostranstvima svemira. I objašnjenje je bilo – ako to normalan čovek može da razume, kako su naše, ljudske, tehnološke mogućnosti ”neozbiljne” za prostranstva merena eonima, odnosno, svetlosnim godinama. Pričali su kako naše najsavremenije elektronske signale neko može da čuje – ako smo ih danas poslali, tek za hiljadu ili sto hiljada godina, jer se udaljenost do prvog velikog sunčevog sistema meri brzinom koju svetlost pređe za godinu dana, i da naš život – ne kao čoveka, pojedinca, već kao civilizacije traje smešno malo, i da će neko od ljudi, ako ih na zemlji uopšte bude, čuti odgovor tek za dve-tri hiljade godina, što je za ljudski vek nepojamno dugo, a za vreme u svemirskim razmerama sasvim nebitno. I da to nisu pričali engleski ”svemirski obaveštajci”, čovek bi mogao i da posumnja u te podatke. I sve što sam pažljivije slušao i gledao milijarde zvezda udaljenih milijardama svetlosnih godina, naša planeta je bivala sve manja i manja, sve udaljenija od centra i sjaja svemirske civilizacije, nalik na zabito selo bez puta i struje. Pomislih, Bože moj mili i dragi, da li ću se ikad osloboditi mraka provincije? Na kojoj planeti ja to živim? Rođen u provinciji, selio se, nosio kofere, i šta bi na kraju: proživeo život na ”zabitoj, provincijskoj planeti”. I da to nisu pričali engleski naučnici, ja bih to odavno zaboravio i živeo normalno, opušteno. Međutim, iz već poznatog iskustva o preciznosti i ozbiljnosti engleskih obaveštajnih službi… i tako dalje… Ne bih više o tome, bar dok sam u diplomatiji. Osećam, nepogrešivo gubim igru sa vremenom, i prostorom. Dižem ruke, mada ne volim da se predajem. Sve što sam stariji – a i to neće moći doveka, detinjstva se sećam samo u slikama. Nekad sam mogao, kad se brzo osvrnem, da vidim naše dvorište i sve drage ljude u tom dvorištu. Sa godinama izgubio sam brzinu osvrtanja. Pokušavao sam, ali, ne ide; ne vidim ništa. Naravno, mlađi ljudi to mogu. Dođeš, recimo, pred kapiju dvorišta u kome si stanovao, brzo se okreneš i ugledaš sve one sa kojima si nekad živeo i koje si voleo… Međutim, ako ti se desi da nikoga ne vidiš, ostario si, okret je bio spor, ili si zastao pred pogrešnom kapijom, i zato su ljudi koje si video nepoznati. Danas je 24. decembar 2005. godine. Pre pedeset godina, pre pola veka, ušao sam prvi put u biblioteku, u rodnom gradu, da zadužim jednu od nebrojenih knjiga. I taj dan, tog toplog septembra polovinom prošlog veka, i ovaj dan, s početka novog milenijuma, povezuje, čini mi se, jedino konop za sušenje veša, i na konopu – vilin konjic.

(U Beogradu, decembar 2005)

20 podela Srba – Dušan Kovačević

Covek prelazi neprimetno iz jednog prizora…

... February 4th, 2012 § 0 comments §

Covek prelazi neprimetno iz jednog prizora, iz jednog doba, iz jednog zivota u drugi. iznenada, hodajuci ulicom, bila ona stvarna ili u snu, covek prvi put shvati da su godine minule, da je sve to zauvek proslo i da ce ziveti jos samo u pamcenju, i onda se pamcenje okrece u sebe blistajuci nekako cudno, neodoljivo i covek prebire te prizore i zgode, neprestano u snu, dok hoda ulicom, dok lezi s nekom zenom, dok cita neku knjigu, dok razgovara sa strancem…iznenada, ali uvek strahovito nametljivo i strahovito tacno, ta secanja salecu coveka, izranjaju kao dusi i prozimaju mu svaku zilicu. od tada nam se sve okrece na razinama sto se menjaju. nase misli, nasi snovi, nasa dela, ceo nas zivot. paralelogram na kom se spustamo s jedne platforme svoje skele na drugu. od tada hodamo podeljeni na bezbroj fragmenata, kao kakav kurac sa stotinu nogu, stonoga koja polagano mice nogama i koja upija atmosferu, hodamo sa osetljivim vlakancima koja pohlepno upijaju proslost i buducnost, i sve se stapa u glazbu i tugu, hodamo kroz jedinstveni svet potvrdjujuci svoju podeljenost. sve se dok hodamo raspada kod nas u bezbroj fragmenata sto se prelivaju. veliko raspadanje zrelog doba. velika promena. u mladim smo danima bili citgavi i strahota i bol sveta prozimali su nas skroz naskroz. radost i tuga nisu bile ostro razdvojene stapale su se u jedno, kao sto nam se java stapa sa snom. ustajali smo kao jedno bice ujutro, a nocu smo sizalili u okean grabeci zvezde i uzbudjenja toga dana.
a onda dodje vreme kada se iznenada cini da se sve okrenulo naopako. zivimo u duhu, u mislima u fragmentima. ne upijamo vise divlju glazbu sa ulica nego se samo secamo. kao kakav monomanijak ponovo prozivljavamo dramu mladosti. kao pauk kji vise puta iznova uzima nit, i izbacuje je iz sebe prema nekom opsesivnom, logaritamskom uzorku. ako nas uzbude neka debela zenska prsa, uzbudila su nas debela prsa kurve koja se jedne kisovite noci sagla i pokazala nam prvi put cudo velikih mlecnih kuglim ako nas uzbude razmisljanja o vlaznom plocniku, to je zato sto nas je u nasoj sedmoj godini iznenado prozela slutnja buduceg zivota dok smo bez misli buljili u to sjajno, tekuce, zrcalo ulice. ako pogled na okretaca vrata probudi u nama radoznalost, to je zbog secanja na jednu letnju vecer kad su se sva vrata lagano okretala, a kroz pukotine tih vrata prodirala je glazba. mozda kad su se ta vrata odskrinula, i kad nam je zastao dah od pogleda na taj svet, mozda smo tad prvi put naslutili veliku moc greha, prvi put naslutili da tu, za malim okruglim stolovima sto se vrte na svetlosti, da tu, za tim stolovima koje cemo kasnije gledati sa toliko ceznje i postovanja, da cemo tu osetiti prvi zelezo ljubavi, prve mrlje od rjde, prve grabljive ruke iz otvora visoke peci.
tu za tim stolovima, na prvi poziv, na prvi dodir ruke, doci ce ljuta, ostra bol koja coveka spopada u utrobi, vino nam se ukiseli u trbuhu i bol se dize iz tabana, i bele ploce stolova obrcu se od teskobe i groznice u nasim kostima na laki, zarki dodir jedne ruke. tu su pokopane legenda za legendom jedne mladosti i sete, burnih noci i tajanstvenih grudi sto plesu na vlaznom zrcalu plocnika…

Henri Miler – Crno prolece

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu February, 2012 za Citati i po neka priča.