Budimo se u tami u potpunom neznanju.

... January 31st, 2012 § 0 comments §

Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.

Ameli Notomb “Lastavičin dnevnik”

Možda

... January 25th, 2012 § 0 comments §

U novom engleskom jeziku timšel znači «može biti» ili, jednostavno «možda».

Možda. Imamo svoju reč.
Najmudriji odgovor na konačna pitanja.

Reč koja ukazuje na otvorena vrata i široke horizonte. Ne verujem u to da je značenje života zagonetka koju treba razrešiti.
Život jeste. Ja jesam. Svašta može da se desi.
A ja verujem da svome životu mogu dati novo značenje.
Neizvesnost je sreća u formi nesreće.
Da sam apsolutno siguran u sve, proveo bih život u patnji, bojeći se smrti. Ali, pošto je uvek sve moguće, čuda su uvek negde u blizini i nikada neće prestati da se događaju.
Verujem da čovekova sloboda može da se definiše jednom jedinom rečju koja, poput sićušnog podupirača omogućava vratima postojanja da ostanu otvorena.
Ta reč je: Možda.

Robert Fulgam

Slušala je moje srce

... January 23rd, 2012 § 0 comments §

Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali Indijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstice, smirene na mom desnom ramenu.
- Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je ucinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A narocito kucka tu. U tvojoj sobi…

Djordje Balasevic

Nepravda koja joj se dogodila, bila je, nagađam, sasvim mala

... January 19th, 2012 § 0 comments §

A kako ćeš objasniti to što se cvet razvije upravo tog dana, a ne nekog drugog? Dođe njegovo vrijeme. Želja za samouništenjem je pomalo rasla i jednoga dana joj više nije mogla odoleti.

Nepravda koja joj se dogodila, bila je, nagađam, sasvim mala: ljudi joj više nisu odgovarali na pozdrav; niko joj se nije osmehnuo; čekala je u redu na pošti i nekakva debela žena ju je izgurala i pretekla; bila je zaposlena kao prodavačica u trgovini na veliko i poslovođa ju je optužio da se loše odnosi prema kupcima. Hiljadu puta se htela odupreti i vikati, ali nikad se na to nije odlučila jer je imala slab glas koji joj je u trenucima uzrujanosti preskakao.

Bila je slabija od svih i bila je neprestano uvređena. Kad čoveka zadesi zlo, čovek ga od sebe odbaci na druge. To se naziva sporom, svađom ili osvetom. Ali slab čovek nema snage da odbaci zlo koje ga zadesi; njegova vlastita slabost ga vređa i ponižava i pred njom je potpuno nemoćan. Ne ostaje mu ništa drugo nego uništiti svoju slabost zajedno sa sobom samim. I tako se rodio njezin san o vlastitoj smrti. Sama je sebe nosila životom kao nešto monstruozno, što mrzi i čega se nije moguće osloboditi. Zato je toliko želela odbaciti samu sebe, kao što se odbacuje zgužvani papir, kao što se odbacuje gnjila jabuka. Želela se odbaciti kao da su ona, koja odbacuje, i ona, koja je odbačena, dve različite osobe.

Kad bi nekoga oslovila, niko je nije čuo. Izgubila je svet. Kad kažem svet, mislim na onaj deo bivanja koji odgovara našim pozivima (pa makar samo jedva čujnim odjekom), a čije pozive mi sami čujemo. Za nju je svet postajao nem, i prestajao je biti njen svet. Bila je sasvim zatvorena u sebe i u svoju patnju.

Čovek koji se našao izvan sveta, nije osetljiv na bol sveta.

Milan Kundera – Besmrtnosti

Nekada, ako se dobro secam…

... January 15th, 2012 § 0 comments §

Nekada, ako se dobro secam, moj zivot bio je gozba na kojoj su se sva srca otvarala, na kojoj su tekla sva vina.
Jedne veceri posadio sam Lepotu na kolena.- I nasao sam da je gorka. I izruzio sam je.
Naoruzao sam se protiv pravde.
Utekao sam. O vestice, o bedo, o mrznjo, vama je moje blago bilo povereno!
Tako sam postigao da iz mog duha iscili svaka ljudska nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim.
Zvao sam dzelate da bih, ginuci, grizao kundake njihovih pusaka.
Prizivao sam poshasti da me uguse u pesku, u krvi. Nesreca je bila moj bog. Bio sam opruzen u blatu. Sushio sam se na vazduhu zlocina. I dobro sam izigrao ludost.
A prolece mi je donelo uzasan smeh idiota.
Naposletku, kad sam gotovo skiknuo, dokonah da opet potrazim kljuc nekadasnje svetkovine koja bi mi mozda vratila apetit.
Taj kljuc je milosrdje.- Ovo nadahnuce dokazuje da sam sanjao!
“I dalje ce biti hijena, itd…” uzvikuje zloduh koji me pocastio tako ljupkim tlapnjama. “Zasluzujes smrt sa svim svojim apetitima, sa svojim sebicnjastvom i sa svim smrtnim gresima.”
Ah! dosta mi je svega.- Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdrazujte toliko zenicu! u ocekivanju nekih malih zadocnelih podlosti, vama, koji volite kad pisac ne poseduje sklonost za opisivanje ili poducavanje, otkidam iz svoje beleznice prokletog ovih nekoliko ruznih listica.

Boravak u paklu, Rembo

Od mojih prvih đačkih ljubavi…

... January 13th, 2012 § 0 comments §

Od mojih prvih đačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih.

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.

Charles Bukowski

Vi pitate da li su vam dobre pjesme.

... January 10th, 2012 § 0 comments §

Vi pitate da li su vam dobre pjesme. Mene pitate. Prethodno ste pitali i druge. Dakle (pošto ste mi dozvolili da vam dam savjet), ja vas molim: prekinite sve. Vi gledate prema spolja, a sada prije svega to ne smijete da činite. Niko vam ne može dati savjet i pomoć, niko. Pomaže samo jedno jedino sredstvo: zadubite se u sebe. Istražite razlog koji vas nagoni na pisanje, ispitajte da li vam korjenje seže do najveće dubine srca, priznajte da biste umrli ako ne biste mogli pisati. Najvažnije je ovo: u najtišem času noći upitajte se – moram li da pišem? Iskopajte odgovor koji dolazi iz dubine srca. I ako bude potvrdan, ako je odgovor prosto ‘moram da pišem’, onda preuredite svoj život prema ovoj nužnosti; čak i najravnodušniji, najbeznačajniji čas vašeg života neka bude znak i svjedočanstvo ove prinude…

I ako se iz ovog preusmjerenja, iz ovog utapanja u sopstveni svijet rode pjesme, nećete misliti o tome da bilo koga upitate da li su ove pjesme dobre. Nećete ni pokušati da probudite interesovanje časopisa prema ovim radovima: jer ćete u njima osjećati dragi, prirodni posjed, jedno parče i glas svoga života… Zbog toga, poštovani gospodine, mogu vam dati samo ovaj savjet: uronite u sebe, ispitajte dubine iz kojih vam izvire život, i na tom izvoru ćete naći odgovor na pitanje da li treba da stvarate. Primite to ovako kako glasi i ne razbijajte glavu. Možda će se potvrditi da imate umjetničko poslanje. Onda prihvatite svoju sudbinu i nosite je zajedno sa svim teretom i veličinom, a da se nikada ne interesujete za nagradu koja se očekuje spolja. Jer stvaralac neka bude i u sebi samom potpun svijet, nađite sve u sebi samom i u Prirodi kojoj ste se priključili. Međutim, poslije ovog spuštanja u sebe i zaranjanja u sebe možda treba da se odreknete da budete pjesnik (dovoljno je, kao što rekoh, da osjećate da biste mogli da živite bez pisanja i onda uopšte ne smijete da pišete). Ali ovo okretanje prema unutra, što vas molim, ni tada nije uzaludno. Počev od tada, u svakom slučaju vratićete se na svoje puteve, a da bi oni bili dobri, bogati i dalekosežni, ne mogu ni da vam kažem koliko vam to želim.

Rajner Marija Rilke – Pismo mladom pjesniku

Zaspao je kao dete, spokojno disuci u njenoj kosi.

... January 6th, 2012 § 0 comments §

Zaspao je kao dete, spokojno disuci u njenoj kosi. Ona ispruzi ruku i upali svetlo na stocicu. Sada je znala koja je to pesmica koji je htela da odrecituje, ali to nije bila pesmica, bila je to molitva. Skliznu s kreveta i kleknu na tepih. Sklopi ruke, s laktovima oslonjenim na krevet. Bila je molitva koja je pripadala nekoj dalekoj proslosti, proslosti jedne devojcice s krupnim ocima i smedjim kikicama. “ andjele cuvaru, koji bdijes nada mnom, cuvaj i zastiti me…” Nije umela dalje, nije se niceg drugog secala. Okrete glavu i pogleda se u ogledalo na vratima. Tada ga vide. Bio je to mali andjeo cuvar koji je, rasirenih krila u znak zastite, lebdeo nad ramenom nage zene koja je klecala. Andjeo je imao lice devojcice sa krupnim ocima i smedjim kikicama. Ali, bilo je to lice stare devojcice, a krilas nisu bila prekrivena perjem, vec tamnom i glatkom dlakom kao u misa. To potraja samo tren. Zagnuri lice u sake a onda ponovo pogleda u ogledalo: andjeo je nestao.
U prvi mah nije primetila da place, samo je osetila kako joj suze kvase obraze. Potom joj iz grla navrese jecaji, pokusala je da ih ugusi rukom, ali nije uspela. On se pribudi i pogleda je. Na njegovom licu se ponovo ocrta ona decija zacudjenost” sta ti je?”, upita je tiho, “ sta ti je?”
“ idi u svoju sobu, molim te”, Progovori ona guseci jecaje, “ idi u svoju sobu”.

Antonio Tabuki “ crni andjeo”

Kao sto svetlost sevne…

... January 2nd, 2012 § 0 comments §

Kao sto svetlost sevne otvorise se onamo krila jednog prozora, i pojavi se covek, na toj daljini i visini slabacak i mrsav, daleko se naze pruzajuci jos dalje ruke. Ko je to? Prijatelj? Dobar covek? Neko ko saucestvuje? Neko ko hoce da pomogne? Je li to jedan covek? Jesu li to svi? Ima li jos pomoci? Ima li prigovora na koje se zaboravilo? Sigurno da ih ima. Logika je doduse nepokolebljiva, ali ona ne odoleva coveku koji hoce da zivi. Gde je sudija koga on nikada nije video? Gde je visoki sud do koga nikada nije dosao? On podize ruke i rasiri sve prste.

Franz Kafka

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu January, 2012 za Citati i po neka priča.