Svi ljudi imaju zvezde

... December 30th, 2011 § 1 comment §

- Svi ljudi imaju zvezde, ali one svima ne znače isto. Za one koji putuju zvezde su vodiči. Za druge, one su samo male svetiljke. Za naučnike one su problemi. Za mog poslovnog čoveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo gore ćute. Ali ti, ti ćeš imati zvezde kakve niko nema …
- Šta hoćeš da kažeš ?
- Kada budeš noću gledao u nebo, budući da ću ja živeti na jednoj od njih, budući da ću se ja smejati na jednoj od njih, tebi će se činiti kao da se sve zvezde smeju!
I on ponovo prsnu u smeh.
- A kada se utešiš jer čovek se uvek uteši, bićeš srećan što si me upoznao. Uvek ćeš mi biti prijatelj. Želećeš da se smeješ sa mnom. I ponekad ćeš otvoriti svoj prozor, tako, iz pukog zadovoljstva … A tvoji prijatelji će se čudom čuditi kada vide kako se smeješ gledajući u nebo. Tada ćeš im reći:
- ”Da, zvezde me uvek uveseljavaju!”
A oni će smatrati da si lud. Uvaljivaću te u grdne neprilike …
I on se ponovo nasmeja.
- To će biti kao da sam ti, umesto zvezda, poklonio hrpu malih praporaca koji umeju da se smeju …

Mali princ (Antoan de Sent-Egziperi)

Prelazeći lagano prstima preko glatke kože usnule Une…

... December 24th, 2011 § 0 comments §

“Prelazeći lagano prstima preko glatke kože usnule Une, tog putenog, ružičastog predela bez kraja i konca koji se protezao nekud unedogled, gubeći se u sumraku zen-sobe, profesor se nalazio u stanju ničim neometenog sklada, potpuno oslobođen sopstvene težine, ambicija, erotike, požude, bilo kakvih želja. Una je spavala sa svojom dirljivo napućenom njuškicom na njegovom ramenu. Nozdrve su joj se širile i skupljale u ravnomernom ritmu, talasajući mu blago runo na grudima, po kojima je sredovečna jesen prošarala kosmatu preriju sedim. Ako je baš nešto i želeo, bilo je jedino to da dohvati cigaretu i šibice sa tepiha pokraj postelje a da ne probudi tim pokretom Unu. Odustade.
Eto, to je, dakle, ta sreća koju smo toliko dugo čekali! Kako je zapanjujuće jednostavna! Mogu da je dodirnem. Liznem. Ugriznem. Opipam. Pomirišem. Zbog ovakvih lepotica vođeni su dugi, iscrpljujući ratovi; muškarci su se tukli i proslavljali, radili kao robovi, gazili jedni druge, da bi na kraju najveći broj njih dockan stigao do cilja, onda kada im već presuše muda. Imam je u pravo vreme! Stekao sam je stigavši prečicom do lepote, verovatno potpuno slučajno, ali – imam je! istina, možda nezasluženo, ali – imam je! – ona je tu, i to, očigledno, više nije samo puki san pred jutro.”

Una (M. Kapor)

Moja duša i ja često vodimo duge, naprosto beskrajne razgovore

... December 21st, 2011 § 0 comments §

Moja duša i ja često vodimo duge, naprosto beskrajne razgovore. O svemu, pa i o njoj samoj, kaogod i o meni, na primjer, da li ja jesam nešto ili sam ništa, nečiji san, misao, kompjuterski program u časovima kada je nečiji računar tamo, gore, ako gore postoji, uključen. Tako besjedimo, propitujemo se poput Kočićevog Davida i njegove ženturače, ponekad i posvađamo, raziđemo se svako u svoju samoću, ali bez čvrste riječi da se više nećemo družiti – Bože sačuvaj, moja mi je duša najbliža, naprosto bez nje ne mogu.

Ali, ponekad je upitam, šta si ti, dušo moja? Ili, ko si ti? Gdje si? Kako se pokazuješ, obznanjuješ, kako to da znamo za tebe, da te je neko, negdje, davno, pomenuo i otada ti zaista postojiš, onako kako postoje bajke, patuljci, čak i bolesti – de, ne duri se i ne plaši se , ovo nije ništa lično.

Toliko je hartije potrošeno da bi se ljudi tebi približili, ali ne znamo jesu li uspjeli, ili su možda čak i dalje nego što su bili u Sokratovo vrijeme. Čovjek je, zaista, tada imao dušu i nije je negirao, nije od nje bježao. Dvije i po hiljade godina poslije Sokrata, došli su oni što su vjerovali samo u materiju, kao da je to što opipavamo zaista materija a ne opet samo nečiji smijeh, laž, podvala, došli i odrekli dušu i njeno postojanje. Došli i prošli, ali dušu nisu uništili.

Kako je ona, moja i tvoja duša, čitaoče moj? Mirna ili uznemirena? Bolna ili zdrava. Jasna ili tamna? Puna mržnje ili ljubavi? Caruje li u njoj zavist i zloba ili plemenitost i velikodušnost. Okrene li glavu na drugu stranu kada neko strada, ili u svemu želi da učestvuje? Kakva li je, prijatelju moj, poslije Onoga što je došao i umro za njen spas? Je li bliže spasenju ili je potonula dublje prema potpunoj propasti?

Hajde, pogledajmo to izbliže, služeći se onim što smatramo da bi mogao da bude zdrav razum, potom i lektirom, ponekim retkom drevnih i modernih mudraca, eda bi se vidjelo kako mi ovdje ništa nismo izmislili, jer se ništa izmisliti ne može, davno nam je to objašnjeno.

Neki krajevi ovog svijeta, neke zemlje mislim, već dugo nisu imale mogućnost da upoznaju rat i da osjete jezu što se u dušu uvlači s odjekom te riječi. Ovdje to nije slučaj, rat je nešto obično što nijednu generaciju ne može da mimoiđe, bar da je ne okrzne malo, tek da joj dušu naruži ili potpuno unakazi.

Moju i tvoju dušu, plemeniti čitaoče.
Ranko Ristivojević

Vreme je da se penje

... December 17th, 2011 § 0 comments §

Vreme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo, površno ni uzaludno, ili čak ne govoriti uopšte. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života, kao teren u ratu, osvajamo, gubimo i ponovo osvajamo. S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlju, krv hladni, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje, možda razumnije i čovečnije. Ali to nije dovoljno. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje ćutanje. Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu i podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga.
Bilo je vreme da već naučimo da u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam pomaže u tome. Vreme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno.

I.Andrić

Uzimali smo jedno drugom rec iz usta

... December 3rd, 2011 § 0 comments §

Uzimali smo jedno drugom rec iz usta; mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti nacin; izgledalo je da se poznajemo godinama
U zivotu svakog coveka, govorio je, postoji samo jedna zena sa kojom moze da ostvari savrsenu vezu kao sto u zivotu svake zene postoji samo jedan muskarac sa kojim se oseca kompletna. Pronaci se, sudbina je malobrojnih. Svi ostali su prinudeni da zive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne ceznje.
- Koliko je ovakvih susreta, govorio mi je, – jedan u deset hiljada, jedan u milion, u deset miliona?
Da, jedan u deset miliona. Sve ostalo su prilagodavanja, prolazne privlacnosti epiderma, afiniteti tela ili karaktera, socijalne nagodbe. Posle tog zakljucka, nisam prestajala da ponavljam: Imali smo srecu, zar ne? Ko zna sta se iza toga krije, ko to zna?
Na dan mog polaska, sapnuo mi je:
-U kom zivotu smo se vec sreli?
-U mnogim, odgovorila sam mu i rasplakala se

Idi kuda te srce vodi… S. Tamaro

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu December, 2011 za Citati i po neka priča.