Za mene još i sad nema većeg čuda od dvoje koji se vole.

... September 29th, 2011 § 0 comments §

Za mene još i sad nema većeg čuda od dvoje koji se vole. Vidim ih na nekom trgu punom automobila i užurbanih prolaznika, na stepenicama, na uglu svoje ulice, na klupi u parku, po kojoj se nahvatala slana. Savršeno odsutni i nepomični oni se grčevito drže jedno drugog, a iznad njih, vidim kako se sama od sebe zida kuća- njihov budući dom: vidim prozore sa zavesama od nežnog tila, dečiju sobu i kuhinju u kojoj se savijaju palačinke sa džemom! Vidim im i oči, ali one me ne primećuju. Sami su u gužvi: koža uz kožu, dah uz dah, usne uz usne. Omamljeni tetrebi, zaljubljeni jeleni, sanjivi galebovi, umorni od ljubavnog leta…Taj prastari prizor uvek je za mene kao nov, poput tek pronađene obale Amerike kad je ugledao onaj pijani mornar sa Kolumbovog broda – oaza u poslovnoj pustinji, čamac na pučini u očima na smrt izmorenog brodolomnika, vatra na Aljasci – uvek je to za mene pravo pravcato čudo! I uvek se pred tim prizorom osećam kao stranac, jer svaki ljubavni par ima svoj tajni jezik, svoj šlager, svoj stih i časovnik ispod kojeg čeka, svoj rukopis, svoj način hoda i svoj zagrljaj u hodu. Zaista je tačno rečeno: “Ljubav je sve ono što se dešava između dvoje koji se vole…”

Za dvoje koji se vole svet je opasan protivnik. Oko njih ratovi, diplomatske peripetije, oko njih poplave i uspesi preko noći, svađe i ruševine, mržnja i ravnodušnost, krunisanje i otkrića, avanture i trke na život i smrt, a oni nepomični ćute i drže se jedno drugog savršeno odsutni u svojoj nevidljivoj kući, zagledani u nepostojeću pucketavu vatru peći, bez reči, bez nadmetanja u duhovitostima, bez zadnjih misli, bez planova, bez ičega, sem tog jednostavnog dodira u tišini. Viknuo bih: gle, čudo nad čudima! Ali prolazim pokraj tog večnog para na klupi u parku, kao lopov koji je upravo ukrao parče sreće; prolazim na prstima da ih ne probudim iz sna i smejem se u sebi onima kojima su za vođenje ljubavi potrebni postelja, svetla pod abažurom, skupa pića i bademi za grickanje, isključeni telefoni i fotografija nagih lepotica za nadraživanje, mirišljava kupatila i organizovano vreme, pa ipak ljubav ne dolazi u te skupe krletke, već dreždi u vetrovitom parku, na klupi sa koje se ljušti boja, pod nebom sa kojeg sipa prljava decembarska susnežica, u večnom strahu da će biti povređena i oterana baterijskom lampom. Podignuto je toliko dosadnih spomenika ljudima koji su činili zlo u ime neizvesnog dobra, toliko spomenika sujeti izlivenoj u bronzu, pogrešnim otkrićima i netalentovanim pesnicima, mrzovoljnim akademicima i lukavim ministrima, a još se niko nije setio da u nekom parku podigne spomenik ljubavnom paru koji je presedeo na jednoj klupi toliko dugo a nije primetio ni kišu, ni vetar ni sneg: začaran sopstvenim čudom na čijim temeljima stoji ovaj stari svet. Pitam se čemu ova nepravda i ubrzo pronalazim odgovor: dvoje koji se vole na jednoj klupi u parku sami su svoj sopstveni spomenik – trijumfalna kapija ljubavi.

Momo Kapor

Od koje sam ja vrste?

... September 27th, 2011 § 0 comments §

Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

Mika Antic

Ima li svrhe graditi ono što će biti srušeno

... September 16th, 2011 § 1 comment §

Ima li svrhe graditi ono što će biti srušeno, jesti ono što će biti pobljuvano, uzimati ono što će biti oduzeto, spajati ono što je nespojivo, slagati ono što je nesloživo, podnositi ono što je nepodnošljivo, misliti ono što je nezamislivo. Postavio si mi ta pitanja, a moj ti je odgovor ovaj: imade svrhe inzistirati na razlikama, dok god Bog utvrđuje srodstvo. Imade svrhe da se čovjek upita: zašto gradi ono što će biti srušeno, zašto jede ono će biti pobljuvano itd. Jer to mu nije nametnuo otac nebeski, već otac zemaljski. A ti znadeš da je otac zemaljski napasnik i da on spaja nespojivo, slaže nesloživo. Ja pak ovako mislim: imade svrhe podnositi nepodnošljivo, jer vodi oslobađanju; misliti nezamislivo, jer u tome je nada; izvoditi neizvedivo, jer znači rađanje; kidati neraskidivo, jer to je udaljavanje; sagledavati nesagledivo, jer to je smirenje.

Mirko Bozic

Stojan je pamtio stvari

... September 14th, 2011 § 1 comment §

…Stojan je pamtio stvari koje, uistinu, ne bese iskusio sa Sofijom. Pamtio je, na primer, svilasti dodir vode na njenoj kozi dok je plivala u prozirnoj, zelenoplavoj vodi na Hvaru. Pamtio je i zricanje cvrcaka koje je ona cula u toj uvali okruzenoj borovima. Osecao je ledeni vetar na njenim obrazima dok ju je kosava zanosila i sibala. Cuo je kako u njoj odzvanjaju necije reci. Znao je kakav uzitak u njoj proizvodi miris parfema koji godinama nije menjala. Kako je nesto raduje. Kako i koliko je nesto boli. Budio se nocu, pritisnut njenom tugom u dugim godinama njenog bezdetnog braka.
I to mu niko nije mogao oduzeti. To mu je bila nadoknada za sve ono sto njih dvoje u stvarnosti i svakodnevnici nisu mogli da podele. Zato je uspevao da istraje u svom zivotu; iliu onome sto, kao svoj zivot, bese prihvatio.”

Marija Jovanovic “Kao da se nista nije dogodilo”

Eto vam vaseg Osecanja morala

... September 12th, 2011 § 0 comments §

Eto vam vaseg Osecanja morala. Vlasnici ove fabrike su bogati i veoma pobozni ljudi; nadnica koju placaju ovoj svojoj sirotoj braci i sestrama dovoljna je tek toliko da oni ne skapaju od gladi. Radno vreme je cetrnaest casova dnevno, kako zimi tako i leti-od sest ujutro do osam uvece, i za malu decu i za sve ostale. I oni svakog dana prevaljuju put od svinjaca, u kojima stanuju, do fabrika, a isto toliko i kad se vracaju-cetiri milje tamo, cetiri milje ovamo po blatu i lapavici, po kisi, snegu, susnezici i oluji i to tako iz godine u godinu. Oni spavaju samo cetiri sata. Zive zajedno kao psi, po tri porodice u jednoj sobi, u neopisivoj prljavstini i smradu; a kad naidje bolest, onda umiru kao muve.Jesu li ovi bedni stvorovi ucinili neki zlocin? Nisu.Sta su ucinili da ih tako grozno kazne? Bas nista, sem sto su se rodili u toj glupoj ljudskoj rasi. U tamnici si video kako postupaju sa prestupnikom; sad vidis kako postupaju sa nevinim i vrednim. Da li je vasa rasa razumna? Da li je ovim smrdljivim nevinascima bolje nego onom jeretiku? Zacelo da nije; njegova kazna je nistavna u poredjenju sa njihovom. Oni mucitelji su mu prebili kicmu na tocku, raskomadali su ga i od njega je ostala samo kasa posle naseg odlaska; sada je on vec mrtav i oslobodio se vase divne rase; ali ovi jadni suznji ovde-pa oni vec godinama umiru, a neki se nece osloboditi zivota jos za mnogo godina. Osecanje morala uci vlasnike fabrika da razlikuju dobro od zla-pa eto, vidis sta je ishod toga. Oni smatraju da su bolji od pasa.Ah kako ste vi nelogicna i nerazumna rasa! I jadni-oh, neizrecivo ste jadni!

Mark Twain “Tajanstveni stranac”

Ne trpim ni od kakve nemaštine.

... September 10th, 2011 § 1 comment §

Ne trpim ni od kakve nemaštine. Kuvam jelo za sebe, štedljiv sam prema onome što mi je potrebno. Prilično rano sam naučio sve kućevne poslove. Sedim na stepenicama trema, čistim zelen i ljuštim krompir. Sobu i sam umem da pospremim. Kada mi je donje rublje na izmaku, stavim kotao na ognjište, iskuvan i isperem rublje koje sam prethodno dobro natopio. Sunce me greje, znoj lije, razapnem uže vezujući ga za grane, košulje, čaršavi čarape lepršaju na povetarcu. Sutradan peglam. Sitnije stvari i sam zakrpim. Teža oštećenja odnosim krojaču. Ponekada, kada mi dojadi pekarev hleb s kvascem, sam pečem s plemenitim hmeljom. Sve dok se može, hranim se voćem. Ne zbog principa. Nemam pricipa. Isuviše mi je dobar stomak. Kućevni me poslovi nikada ne preokupiraju isuviše, kao nijednu domaćicu. Ako kuvam, spremam, perem ili krpim donje rublje, to je igra, delom religiozni obred. Srećan sam što sam uspeo od žena da naučim ovaj čudesni mir domaćih poslova. Verujem da je domazluk druga strana rata. Soba mi je zgodna kao da pripada nekoj mladoj ženi. Ne podnosim prašinu, ali ovde među drvećem nje gotovo i nema, sem zimi zbog loženja. I sunce obasjava sve moje životne delatnosti. Kada bih od čovečanstva očekivao nešto krupno, onda bi to bilo da ono napusti one koji mu zabranjuju ishranu sa svetlošću. I da ljudi jednog letnjeg jutra krenu iz grada, napuste fabrike, ulice, kancelarije, centralno grejanje, struju, kupatilo, i da izađu na sunce, bez reči, ali nezadrživo. To bi bila moja revolucija – revolucija sunca. Dok stojim za koritom i perem košulju u beloj peni, sunce mi sija u leđa, a leđa blistaju od zadovoljstva. Znam da u čoveku postoji sveta i duboka tama, noćni prostor koji se nalazi unutra, ispod kože. Ali znam da čovek ispod kože kliče kada oseća toplinu i svetlost sunca. Jednom sam pored mora legao na ogromnu belu stenu na podnevnom suncu, prvi put u životu potpuno razodeven. Pre toga sam verovao da ima nekog naročitog smisla što čovek krije slabine od sunca, drži ih u tami, u mraku skriva organe mraka. U tom trenutku, kada su sunčevi zraci obasjali mesto koje prethodno nikada nisu dotakli, shvatio sam šta je to nasmejani falos – osunčane, blistave, razgaljene prozračene, bez srama, nasmešene slabine skulptura grčkih bogova.

Bela Hamvas, Madjarski Hiperion

A znate li da je…

... September 8th, 2011 § 0 comments §

A znate li da je, osim toga, i opasno da nas dvoje setamo sami. Mene je vec mnogo puta neodoljivo vuklo da vas pretucem, unakazim, udavim. I mislite li da do toga nece doci? Vi cete me dovesti do bunila. Tek valjda necu od skandala prezati? Ili od vaseg gneva? Sta se mene tice vas gnev? Ja volim bez nade i znam da cu vas posle toga jos hiljadu puta vise voleti. Ako vas ikada budem ubio, moracu, naravno i sebe da ubijem; a ja sebe koliko je god moguce duze necu ubijati, kako bih taj neizdrzljivi bol da budem bez vas osecao sto duze. I znate li jos jednu neverovatnu stvar: ja vas svakim danom volim sve vise a to je takoreci nemoguce.

Dostojevski “Kockar”

Avida Dolar’s

... September 6th, 2011 § 0 comments §

Breton je sastavio jedan osvetoljubivi anagram, od slova mog imena: Avida Dolar’s, što je značilo: pohlepan na dolare.
To svakako nije bilo veliko pesničko otkriće, ali je on bez sumnje dobro uočio tu karakternu crtu moje ličnosti i tačno je odgovaralo onim ambicijama koje sam tada gajio.
Trebalo je biti snažniji nego ikada; trbalo je imati mnogo novca da bi se opstalo.
Novca i slave! Novac je mogao učiniti sve ono što sam smatrao da je lepo i dobro, a on mi je zaista bio poslužen pa smo, ja i Gala, mogli učiniti sve što smo hteli.
Anagram Avida dolar’s bio je za mene talisman. On mi donese fluidnu, slatku, monotonu kišu dolara.
Jednog dana ću ispričati celu istinu o tome kako sam sakupljao ovu blagoslovenu Dajaninu kišu;
biće to poglavlje neke nove knjige; verovatno mog životnog dela:
O zivotu Salvadora Dalija, kao umetnička kreacija.
Ali, hteo sam da vam ispričam jednu anegdotu.
Ušavši, jedne večeri velikih i uzbudljivih događaja, u moj apartman, u hotelu Saint-Regis, u Njujorku, osetih metal u cipeli.
Izuh je je i nađoh monetu od pola dolara. Gala, koja se probudila, pozva me i reče:
“Dali, sanjala sam da te, kroz pritvorena vrata, vidim s nekim ljudima. Merili ste zlato.”
Oglasih se iz mraka, i otmeno prozborih: “Tako je i bilo!”.

Salvador Dali

Ruke. Svemu su krive ruke.

... September 4th, 2011 § 0 comments §

Ruke. Svemu su krive ruke. To je kod nas i kod majmuna koji jedini medju životinjama imamo ruke!
I gledao je ruke. Ruke pametne i vrijedne, svemoćne i lukave, strašne, zločinačke ruke. Mogu se stisnuti u šaku, raširiti u lepezu i sklopiti u najropskiju molitvu. Njima se može dohvatiti nož i pištolj i protivnički grkljan…
Rukama se može zadaviti!
Ta ga je činjenica zaprepastila. Ovim istim rukama kojima se miluje draga po kosi i pas niz dlaku, kojima se odmahuju pozdravi i šalju poljupci onima koji odlaze ili onima koji ostaju… Ruke rade, grade, stvaraju, onda opet uništavaju i ruše što su stvorile. Lude ruke. Ruke hvataju ruke, uvjeravaju se stiskom o medjusobnom prijateljstvu, bratstvu, solidarnosti i vjernosti do smrti, zatim ruke ustaju protiv ruku, bore se protiv ruku, sakate ruke. Ruke ubijaju ruke. Ruke ubojice. Svemu su krive ruke, to je jasno. A da nema ruku? — nosovi bi nam se izdužili u surle ubilačke, bili bismo mali dvonožni opaki slonovi.

Ranko Marinković

Divna neka vedrina obuzela mi je dušu

... September 2nd, 2011 § 0 comments §

Divna neka vedrina obuzela mi je dušu, nalik na blago prolećno jutro, a ja je celim srcem uživam. Sam sam i osećam radost života u ovome kraju što je stvoren za dušu poput moje. Tako sam sretan, dragi moj, i tako utonuo u osećaj mirnog postojanja da od toga trpi moja umetnost. Ne bih sada mogao crtati ni jedan jedini potez, a ipak, nikada nisam bio veći slikar nego u ovim trenucima. Kada na drugu dolinu oko mene padne magla, visoko sunce zastane povrh neprobojne tmine moje šume, a samo se poneke zrake prokradu unutra u svetilište, dok ležim u visokoj travi kraj potoka sto se ruši s kamena na kamen, i bliže zemlji zapažam da su značajne hiljade raznovrsih travki, a bezbrojne, nedokučive oblike crvića i mušica, gmizanje malenog sveta između vlati osećam bliže srcu, i kad osećam prisutnost svemogućega , koji nas stvori, po slici svojoj, dah sveljubećega, koji nas, lebdeći u večitoj milini, nosi i održava – prijatelju moj, kada mi onda pred očima sviće, a nebo i svet oko mene miruju mi u duši kao lik ljubljene, tad me često obuzme čežnja, pa mislim: ah, kad bi ti to mogao izraziti, kada bi mogao da papiru udahneš ono što u tebi živi, tako puno i toplo – i da to bude ogledalo tvoje duše, kao što je tvoja duša ogledalo beskonačnog boga! – Prijatelju moj! Ali zbog toga propadam , podležem sili veličanstvenoga što je u tim pojavama…”

Johan Volfgang Gete

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu September, 2011 za Citati i po neka priča.