Držite se svog osećanja ispravnosti

... August 30th, 2011 § 0 comments §

“Držite se svog osećanja ispravnosti, svoje unutrašnje etike, čak i kada je teško ili opasno, ili kada ljudi smatraju da ste čudni. Ta čudnovatost vas izdvaja!”

“Pogrešni koraci su isto toliko važni koliko i ispravni. Ponekad – čak i važniji.”

“Sićušna promena danas, dovodi nas do dramatično različitog sutra. Postoje veličanstvene nagrade za one koji odaberu strme, teške puteve, ali godine skrivaju te nagrade. Svaki izbor činimo u ravnodušnom stilu.”

“Karakter se oblikuje praćenjem sopstvenih, najviših osećanja pravednosti, verovanjem u ideale iako nismo sigurni da će se ostvariti.”

“Jedini izazov naše pustolovine na Zemlji je da se uzdignemo iznad sistema smrti, ratova, vera, nacija, razaranja – da odbijemo da budemo njihov deo, i umesto toga izrazimo ono najbolje što imamo u sebi.”

Ričard Bah

Čim smo dobili brodove

... August 28th, 2011 § 0 comments §

Čim smo dobili brodove, pohitali smo na more, ploveći preko okeana u papirnatim čamcima. Čim smo dobili automobile, otisnuli smo se na put. Čim smo dobili avione, poleteli smo do najudaljenijih uglova zemljine kugle. Sada žudimo za tajnom stranom meseca, za stenovitim dolinama Marsa, Saturnovim krugovima, međuzvezdanim dubinama. Poslali smo mehaničke fotografe u orbitu, ili na bespovratna putovanja do zvezda, i jecamo kada vidimo čudesa koja nam oni donose; ponizno stojimo pred snažnim prizorima dalekih galaksija koje, kao stubovi oblaka stoje na nebu i nadevamo imena vanzemaljskim stenama kao da su nam kućni ljubimci. Gladni smo beskonačnosti, daleke granice vremena. A govorimo o vrsti koja zavarava sebe da voli da bude kod kuće, da se – kako ono beše? – veže.
Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.

Salman Ruždi

Opijajte se

... August 26th, 2011 § 0 comments §

Treba uvek biti pijan. Sve je tu: i početak i kraj mudrosti. Da ne biste osećali strašno breme
Vremena koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha.
A čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam je volja. Ali opijajte se.
Pa ako se katkad, na stepeništu kakve palate, na zelenoj travi u nekom jarku, u sumornoj samoći svoje sobe probudite, kad je pijanstvo već popustilo ili nestalo, zapitajte vetar, talas, zvezdu, pticu, časovnik, sve što juri, sve što huči, sve što peva, sve što govori, zapitajte koji je čas; i vetar, talas, zvezda, ptica, časovnik, odgovoriće vam: “Čas je da se opijate! Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena, opijajte se bez prestanka!  Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam je volja”

Opijajte se – Šarl Bodler

 

Miris i ukus

... August 24th, 2011 § 0 comments §

Dajem miris: jutarnje izmaglice, opranih ulica, jutarnje kafe, deterdženta prosutog u samoposluzi (izmešanog sa mirisom vrućeg hleba), gustog dima koji ostavlja autobus, boje i papira jutarnjih novina, gužve u autobusu, napornog dana, ručka, koji samo što nije gotov, dima cigarete pomešanog sa mirisom kafe, knjižare, poslastičarnice, kafane, bistroa, diskoteke, pozorišta, bioskopa, vrha Avale, vetra…
Dajem miris: Skadarlije, obale Dunava, pristaništa, bilo kog keja, reke, mora, četinara, uvelog lišća, trave, parka, starog hrasta, kestena, recepcije, garderobe, restorana, parfema, pudera, hladnog predjela i toplog jela, nove kožne tašne, tepiha, dima ugašene sveće, cveća na sredini stola, neugaslog pikavca, bluze, džempera, košulje, nove frizure, izmešane i potopljene tonove neke melodije laganog ritma, vina pomešanog sa šalom, pričom, uspomenom, idejom, zamisli, obećanjem, radovanjem, osećanjem…
Dajem miris ulice, Zvezda, ledenih gradskih svetiljki, iza ponoći, u hodu, bez žurbe…
Dajem miris Grada, izmešan sa utiskom, nadom, idejom, željom, kao u snu…
Dajem sve mirise, koji nestaju istopljeni pred pogledom i osmehom.

Menjam ih, za ukus jednog poljupca.
Ukus koji zaustavlja vreme, pretvarajući ga u san.Zauvek.

Čeda Bradić – Miris i ukus

Moji ljudi – revisited.

... August 21st, 2011 § 1 comment §

Mi smo slicni. Prijatelji smo, razumemo se i dobro se slazemo. Ono sto nas spaja je sto smo svi “ostecena roba”. Svakome od nas nesto nedostaje, nesto je slomljeno ili amputirano. Sakupljamo se, verujuci da cemo se u drustvu sebi slicnih barem na trenutak osetiti manje odbaceno i izopsteno. Da cemo biti deo necega. Makar to nesto bila grupa za podrsku, kolektivna terapija.

Izleceni nam ne nedostaju, ne zelimo im da se vrate, ali znaju da im je mesto uvek rezervisano, ako pozele da budu tu. Smatramo uspehom svaku praznu stolicu u nasem drustvu.

Mi smo posebna sorta autsajdera, razlicita samo po tome sto nije prestala da se bori.
Mi smo najbolji, jer nemamo alternativu – moramo to biti. Barem danju.

Nase vreme je noc. Kada se pogase svetla i posten svet spava, spustamo gard. Otvaramo sebe i pokusavamo da se iscelimo i skupimo snage za novo jutro i novi dan.

Mi to radimo jer je to najbolji nacin da potrosimo vreme koje bi inace proveli gledajuci u plafon, pitajuci se zasto. To radimo, u nadi da cemo sutra kada Sunce krene zalaziti imati nesto pametnije, verujuci da ce komadic koji nam nedostaje, naci svoj put do nas.

U ovom gradu, mi ne volimo strance, i u klub primamo samo one koji nam pokazu oziljke…
The first rule of Fight Club is:  you do not talk about Fight Club.

nekim ljudima

Ona ne zna za ljubav

... August 20th, 2011 § 0 comments §

Ona ne zna za ljubav. Ne zna da se neko moze voleti, zaliti, spasti, izcupati iz tamnice, iz bolesti, pomilovati po glavi, da se moze grlo umotati salom ili, kao u jevandjelu – oprati noge i osusiti ih ih svojom kosom. O ljubavi – bozijem daru coveka – niko joj nije govorio. Citajuci knjige, to je propustila. Dostupna joj je zivotinjska ljubav, to je bar jasno. Zato je uvek onako tugovala u svojim sveskama,uvek sam ih citao, ona je tako bespomocno – mutno shvatala i shvata svet.
Mozda ce jos imati srece da zavoli. I bice joj tesko i divno. Zavidim onome koga, na kraju, zaspe ljubav ovog nesrecnog stvorenja. On ce dobiti mnogo. Mora da se mnogo toga natalozilo u njoj. Ali,pre svega, ona nikad nece osetiti srecu od davanja celog svog bica, svoje duse drugom stvorenju, slatku bol od tog postupka koji je protivprirodan zivotinji kakva je covek.
Na ovom svetu, ima mnogo nesrecnih, kao sto je ona, ali samo iz razloga sto ne umeju da vole, da vole drugo bice.

“To sam ja, Edicka” – Eduard Limonov

Možda ćeš nekad zaista pomisliti

... August 18th, 2011 § 0 comments §

Možda ćeš nekad zaista pomisliti da nisi sposoban za uspeh, tapkaćeš u jednom mestu, tražeći način da se otrgneš svega, dođeš do spasenja koje u tom trenutku nije poraz, već samo prosečnost zauvek udaljena od pobede. Biće ti teško da se odbraniš od naleta onih koji čine sve da te privole da udišeš prašinu sa dna zajedno sa njima i budeš bezbrižan u toj prosečnosti. Ne staj, nemoj se povlačiti, razmisli, i kreni dalje, makar te ti koraci iz prašine vodili ka gorem, u blato, gde ti se na prvi pogled ne piše dobro. Biće još gore, vući ćeš se, potonućeš do kolena. Pomislićeš da je kraj onog trenutka kada se kišne kapi obruše na tebe, ali hrabrost koju si ispoljio neće ostati nenagrađena. Voda će sa tebe isprati blato i postaćeš čist kao izvorska voda, za razliku od njih koji će zauvek udisati prašinu prosečnosti.
Slavisa Pavlovic

Jedna od mudrih i velikih istina

... August 16th, 2011 § 0 comments §

Jedna od mudrih i velikih istina koju otkriva umetnost na smeđem papiru, jeste da je belo – boja. Belo nije tek odsustvo boje, ono je blistava i pozitivna stvar, živa kao crvena, razgovetna kao crna. Kad vam je, recimo, bojica žarko crvena, njome crtate ruže, kad vam je blistavo bela, njome crtate zvezde. Biće da je jedna od dve-tri prkosne istine najbolje religiozne moralnosti, iliti pravog hrišćanstva, upravo to, da je belo – prava pravcata boja. Vrlinu ne čini odsustvo poroka niti izbegavanje moralnih zamki; vrlina je jasna i posebna, kao što su to bol ili izraziti miris. Milosrđe ne znači ne biti svirep ili sprečavati osvetu ili kaznu, ono je nešto jednostavno i pozitivno, kao što je to sunce, kao nešto što jesmo ili nismo videli. Neporočnost ne znači uzdržavanje od izopačenosti, ona podrazumeva nešto plameno, kao što je to bila Jovanka Orleanka. Jednom rečju, Bog koristi mnoge boje, ali nikada ne slika tako sjajno, zamalo da kažem tako smelo, kao kada slika belom bojom. U izvesnom smislu naše doba je to shvatilo i izrazilo u našoj sumornoj odeći. Jer kad bi zaista bilo istina da je bela boja prazna i bezbojna, negativna i neutralna, tada bi se belo koristilo umesto crnog i sivog, na pogrebima. Tada bismo viđali gospodu u dugim kaputima od besprekornog srebrnasto belog materijala, sa šeširima belim kao krin. A to nije slučaj.

G.K. Česterton

Rekla si da ne znaš kad ćeš se vratiti…

... August 14th, 2011 § 0 comments §

Juče si otputovala. Rekla si da ne znaš kad ćeš se vratiti… Da li ćeš se uopšte vratiti? Začudo, dala si mi svoju fotografiju i adresu. Da li je to znak da ne nameravaš da se vratiš?
Ako ti budem pisao, rekla si da to uradim rukom, starinski, običnom poštom. Voliš da pismo putuje, ne elektronski. U putu i u vremenu pismo dobija na vrednosti – rekla si.
Da li ću umeti da ti napišem pismo? Nikad nisam napisao privatno pismo. Pismo je nešto konačno i nesavršeno. Kad ga pošaljem, ne mogu ga više ni popraviti niti dopuniti, a već sutradan, dodao bih nešto važno ili lepo…
Kupio sam ovu knjižicu s blagim linijama. Ima jedna nova kafe-knjižara u centru, u Zmaj-Jovinoj. Tu se prodaju razne lepe sveske i olovke, iz uvoza. Ova je mala, džepna. U njoj ću da ti pišem, umesto pisama. Kad je ispišem, poslaću ti knjižicu. Ako se pre toga vratiš, još bolje – knjižicu ću ti pokloniti.
Da li da negde napišem tvoje ime? Ili, pak, svoje? Ime se piše na stvarima koje ne želimo da izgubimo – da bi mogle da nam se vrate.
Ovo će biti dnevnik jedne čežnje.
Knjižica samoće.
Ovde ću misliti o tebi.

Ljubavna knjižica – Dragan Lakićević

Svi ćemo umreti, i po tome smo svi srećnici

... August 12th, 2011 § 0 comments §

Svi ćemo umreti, i po tome smo svi srećnici. Većina ljudi nikada neće umreti, jer neće ni biti rođeni. Potencijalni ljudi koji su mogli biti ovde, na mom mestu, ali koji zapravo nikada neće ugledati svetlost dana, premašuju broj zrnaca peska u Sahari. Među tim nerođenim dušama svakako ima većih pesnika od Kitsa i većih naučnika od Njutna. Znamo to, jer skup mogućih ljudi što ga stvara naša DNK, daleko premašuje skup rođenih ljudi. Uprkos toj neverovatnosti od koje nam se muti u glavi, ipak smo tu vi i ja, u svoj našoj običnosti… Ovde smo mi povlašćeni – dobili smo na lutriji rođenja i pored tako male šanse da se to dogodi. Kako se onda usuđujemo da žalimo zbog neumitnog povratka u pređašnje stanje iz kojeg se ogromna većina nikada nije ni pomakla?”

Ričard Dokins “Rasplitanje duge”

Nikada nisam usamljeniji

... August 10th, 2011 § 0 comments §

Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jace osecam da je jaz nepremostiv. Taj covek je tu; ja vidim njegove jasne oci koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih. On me sluša. Šta li misli? Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmeva mi se, osuduje me, nalazi da sam prosecan ili glup covek. Kako da saznam šta misli? Kako da saznam da li i on mene voli onako kako i ja njega volim? i šta li se kuva u toj maloj okrugloj glavi? Velika je tajna neznana misao nekog bica – misao skrivena i slobodna, koju mi ne možemo saznati, ni upravljati njome, ni potciniti je, ni pobediti je!
A ja uzalud želim da se predam, da otvorim sva vrata svoje duše, i nikako da se predam! Na dnu duše, na samome dnu, cuvam svoje JA u skrivenom kutu, a do njega niko ne dopire. Niko ga ne može pronaci, ni uci u nj, zato što mi niko nije slican, zato što niko nikoga ne razume.

Gi de Mopasan
(Usamljenost, Izabrane novele)

Ni u kom slucaju Ðavo nije najgori stvor koji postoji

... August 8th, 2011 § 0 comments §

Ni u kom slucaju Ðavo nije najgori stvor koji postoji;
Radije bih imao posla s njim nego sa mnogim ljudskim bicima. On se znatno preciznije drži dogovora nego mnoge zemaljske varalice. Istina, kada dodje vreme naplate, pojavi se tacno u zakazano vreme, upravo kada sat otkuca ponoc, zgrabi dušu koja mu pripada i kao svaki pristojan Ðavo,vrati se kuci u Pakao. Pravi poslovan covek.

J.N.Nestroj, Pakleni strah

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu August, 2011 za Citati i po neka priča.