Ljubav i taksista

... March 30th, 2011 § 4 comments §

Jednog dana u Njujorku vozio sam se s prijateljem taksijem. Kada smo izašli iz taksija, moj prijatelj se obratio vozaču i rekao mu: “Hvala na vožnji. Savršeno vozite.” Taksista je na trenutak zapanjeno ćutao, a onda je rekao: ” Da li vi to hoćete da pokažete da ste duhoviti ?” “Ne, dragi čoveče, ne šalim se na vaš račun. Divim vam se kako možete da ostanete smireni u ovako velikoj saobraćajnoj gužvi.” “Dobro,” reče vozač i nastavi put.
“Šta je u pitanju?” – upitao sam.
“Pokušavam da vratim ljubav u Njujork” – objasnio je. “Verujem da to jedino može da spase ovaj grad.”
“Kako jedan čovek može da spase Njujork?”
“Nije u pitanju jedan čovek. Verujem da sam tom taksisti ulepšao dan. Pretpostavimo da on ima dvadeset vožnji. Biće ljubazan sa tih dvadeset mušterija zato što je neko bio ljubazan sa njim. Te mušterije će opet biti ljubazne sa svojim zaposlenima, ili prodavcima ili konobarima, pa čak i sa svojim porodicama. Na kraju će se ta srdačnost proširiti na najmanje hiljadu ljudi. Predpostavljam da sada shvataš da to nije loša ideja.”
“Ali od taksiste sad zavisi da li će on na ostale preneti srdačnost koju si ti prema njemu pokazao.”
“Zato se ne oslanjam samo na njega” – reako je moj prijatelj. “Svestan sam da taj sistem nije najsigurniji pa ću danas isto tako da se ponašam sa još barem desetoro ljudi. Ako od tih deset uspem da usrećim troje, na kraju mogu indirektno da utičem na raspoloženje još tri hiljade ljudi.”
“Teoretski posmatrano, zvuči dobro” – priznao sam – “ali nisam siguran da je to i praktično izvodljivo.”
“Ništa se ne gubi i ako nije. Ništa me ne košta da tom čoveku kažem da dobro obavlja svoj posao. Nije dobio ni manju ni veću napojnicu. Pa šta, ako te onaj kome govoriš ne čuje? Sutra ću sresti nekog drugog taksistu koga mogu da pokušam da usrećim.”
“Ti si čudak na neki način” – rekao sam.
“To samo pokazuje da si posato veliki cinik. Ja sam ovo proučavao. Izgleda da, pored novca, našim poštanskim službenicama nedostaje i to što im niko ne kaže da oni dobro obavljaju posao.”
“Ali oni ne rade kako treba.”
“Ne rade, zato što osećaju da je bilo koga briga da li oni dobro rade. Zašto im neko ne bi uputio neku lepo reč?”
Upravo smo prolazili pored građevine i naišli na petoricu radnika koji su sedeli i ručali. Moj prijatelj se zaustavio. “Obavili ste ogroman posao, ljudi. Vaš posao je težak i opasan”
Radnici su sumnjičavo posmatrali mog prijatelja. “Kada ćete završiti tu zgradu?”
“U junu” – odbrusio je jedan od njih. “To je stvarno neverovatno. Mora biti da ste veoma ponosni”
Nastavili smo put. “Nisam video nikoga kao što si ti još od Čoveka iz La Manče” – rekoh mu.
Kada ti ljudi razmisle o onome što sam rekao biće zadovoljniji. Grad će na neki način imati koristi od njihove sreće.”
“Ali ne možeš to da radiš potpuno sam!” – pobunio sam se. Ti si samo jedna jedinka.”
“Najvažnije od svega jeste da se ne obeshrabriš. Postići da ljudi u ovom gradu ponovo postanu ljubazni nije nimalo lak zadatak, ali ako bih mogao da uključim i druge ljude u tu kampanju…”
“Upravo si namignuo ženi koja nije ništa naročito” – rekao sam.
“Znam da nije,” – odgovorio je, “ali, ako je učiteljica, njen razred imaće danas fantastičan dan.”

Art Bačvold

Besramno iskopirano sa bloga Andjele Vujacic

Usluga sa osmehom

... March 25th, 2011 § 0 comments §

Neki čovek uputio je pismo jednom malom hotelu u gradu na srednjem zapadu, koji je nameravao da poseti tokom odmora. Glasilo je:

Veoma bih voleo da sa sobom povedem i svoga psa. On je veoma negovan i lepo vaspitan pas. Da li ste spremni da mi dopustite da noću spava u mojoj sobi?

Odmah je od vlasnika hotela primio odgovor, u kome kaže:

“Vodim ovaj hotel već dugi niz godina. Za sve to vreme, nikada mi nijedan pas nije ukrao peškir, posteljinu, srebrno posuđe, niti sliku sa zida. Nikada nijednog psa nisam morao da izbacujem usred noći iz hotela zato što je pijan ili se ne ponaša pristojno. Nikad mi se nije desilo da pas pobegne, a da ne plati hotelski račun. Prema tome, vaš pas je stvarno dobrodošao u moj hotel. A, ako vaš pas može da garantuje za vas, i vi ste isto tako dobrodošli.”

Karl Albrext i Ron Zenke, Service America

Besramno iskopirano sa bloga Andjele Vujacic

Staze

... March 20th, 2011 § 0 comments §

Na tim stazama koje vjetar mete i kiša pere, a sunce okužuje i raskužuje, na kojima se sreta samo izmučena stoka i ljudi ćutljivi, tvrda lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i ljepoti svijeta. Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom do nesvijesti, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da bude i nikad neće biti.
I na svima drumovima i putevima kojima sam docnije u životu prošao, živio sam samo od te uboge sreće, od svoje višegradske misli o bogatstvu i ljepoti stvorenog svijeta. Jer, ispod svih drumova zemlje stalno je tekla samo za mene vidljiva i osjetna oštra višegradska staza, od dana kad sam je napustio pa do danas. U stvari, po njoj sam ja odmjeravao svoj korak i podešavao hod. Cijelog vijeka me nije napuštala.
U trenucima kad me zamarao i trovao svijet u kom sam po zlu slučaju živio i čudom se održavao u životu, kad se mračio vidik i kolebao pravac, ja sam tada pobožno prostirao preda se, kao vjernik molitveni ćilim, tvrdu, ubogu, uzvišenu višegradsku stazu koja liječi svaki bol i potire svako stradanje, jer ih sve sadrži u sebi i sve redom nadvisuje. Tako, po nekoliko puta u danu, koristeći svako zatišje u životu oko sebe, svaki predah u razgovoru, ja sam prelazio po jedan dio tog puta sa koga nikad nije trebalo ni silaziti. I tako ću do kraja života, neviđeno i potajno, ipak prijeći suđenu dužinu višegradske staze. A tada će se sa koncem života prekinuti i ona. I izgubiće se tamo gdje završavaju sve staze, gdje nestaje puteva i bespuća, gdje nema više hoda ni napora, gdje će se svi zemaljski drumovi smrsiti u besmisleno klupko i sagorjeti, kao iskra spasenja, u našim očima koje se i same gase, jer su nas dovele do cilja i istine.

Ivo Andric – Staze, lica, predjeli

Ludaci me privlače.

... March 15th, 2011 § 0 comments §

Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.

Za njih nije više ništa nemoguće, neverovatno iščezava, vilinska priča postaje stvarnost, a ono što je natprirodno postaje obično. Ta stara prepreka, koju nazivamo logikom, taj stari zid, koji nazivamo umom, ta stara ograda misli i zdravog razuma, lomi se, ruši se i pada pred razularenom maštom ludaka, koja je umakla u zemlju u kojoj mašti nema granica i koja neverovatno poskakuje, a da je ništa ne zaustavlja. Njima će sve uspeti, njima se sve može dogoditi. Njima nije potreban nikakav napor da pobede događaje, da savladaju otpor, da obore prepreke. Dovoljan je hir njihove varljive volje, da bi postali prinčevi, carevi, bogovi, da bi dobili sva bogatstva sveta, sve slasti života, da bi uživali u svim radostima, da budu uvek snažni, uvek lepi, uvek mladi, uvek voljeni! Samo oni mogu biti srećni na svetu, jer, za njih, realnost više ne postoji.

“Gospođa Erme” by Gi de Mopasan

Ali zbog toga nisam slep.

... March 8th, 2011 § 0 comments §

„Ja? Slep? Izgubio sam vid pre četiri godine, to je tačno. Ali zbog toga nisam slep. Vidim, samo drugačije.“ Posle kraće stanke, učitelj upita : „ A ti?“
Tin Vin je razmišljao. „Mogu da razlikujem svetlost od tame, drugo ne.“
„Zar nemaš nos da mirišeš?“
„Imam.“
„Imaš li ruke da dodiruju?“
„Naravno.“
„Nemaš uši da čuju?“
„Naprotiv, imam.“ Tin Vin se trgnu. Da li da priča doživljaj učitelju? Bilo je to pre nedelju dana i više nije sigura da li se radilo o njegovoj mašti. Radije je prećutao.
„Šta ti više treba?“, upita U Maj. „Najbitnije stvari su nevidljive.“ Ćutao je dugo, a onda nastavi: „Naša čula vole da nas zavedu. Vid je najvarljiviji. Navodi nas da mu verujemo najviše. Ubeđeni smo da vidimo okolinu, ali to je samo površina, a mi je prihvatamo kao stvarnost. Moramo naučiti da dokučimo srž stvar, njihovu suštinu. U tom slučaju, oči su prepreka. One nas skreću s tog puta. Zaslepljuju nas. Ko se suviše oslanja na njih, zapostavlja druga čula. Time ne mislim samo na uši i nos. Govorim o organu koji je u nama, ali nemamo ime za njega. Nazovimo ga kompas našeg srca.“
Tin Vin nije razumeo šta U Maj hoće time da kaže. Rado bi pitao nešto, ali starac mu ne dade da dođe do reči. Pružio mu je ruke i dečaka iznenadi njihova toplina. „Nauči da misliš o tome“, nastavi U Maj. „Ko je bez vida, mora biti uvek na oprezu. Zvuči jednostavnije nego što uistinu jeste. Moraju se pratiti pokreti i disanje. Ako bih bio nepažljiv, čula bi me prevarila. Pigravala bi se sa mnom kao bezobrazna deca koja traže pažnju. Na primer, ako sam nestrpljiv, želim da sve ide brzo. Požurim i, naravno, naletim na čaj ili činiju supe. Ili ne čujem šta drugi govore, jer su moje misli ko zna gde. Dešava se isto ako u meni ključa bes. Naljutio sam se jednom na nekog mladog monaha i odmah nakon toga ugazio u ognjište u kuhinji. Nisam čuo pucketanje, niti sam namirisao vatru. Bes je potisnuo moja čula. Tin Vine, nije problem u očima i ušima. Bes nas čini gluvim i slepim. Strah, ljubomora i sumnja takođe. Kada se plašiš ili si ljut, preokrene ti se svet i izbačen si iz ravnoteže. Dešava se isto i ljudimo koji vide, ali oni nisu svesni toga.“

Osluškivanje srca – Jan-Filip Zendker

A krune carske i kraljevske spadaju u kape

... March 2nd, 2011 § 0 comments §

A krune carske i kraljevske spadaju u kape odmah iza svetih oreola kojima se kite sveti ljudi sa fresaka po crkvama.
Nemanjin unuk Uros Prvi , treci sin Stefana Prvovencanog i Ane Dandolo , unuke duzda mletackog Emerika zeni se Jelenom Anzujskom koja mu u miraz donosi Dolinu Jorgovana i talenat da gradi crkve od Skadra do Zadra . Jelena Urosu rodi sinove Dragutina i Milutina . Milutin u istoriji poznat kao deda Cara Dusana Silnog i kao graditelj Gracanice i dograditelj Hilandara , i kao momak koji se cesto zenio i veliki covek koji je postao bugarski svetac.
A Dragutin , stariji brat , majku , Jelenu pusti da vlada Primorjem , a on uze zemlje od Djerdapa do reke Kupe , preko Macve , Posavine i Podravine i moglo mu se jer je u ono tatarsko doba uzeo za zenu kcer Istvana Petog , sina Bele Cetvrtog , Katalin se zvala , znala je da sije i veze , bavila se rucnim radom iako je bila kraljica. Povremeno je dolazila ovde u Klakar na Vucijaku , tu gde je bio Burgus , tvrdjava jos iz rimskog doba. Tu je rodila Jelisavetu , koju su srecno udali za Stevana Kotromanica , njegov unuk bude bosanski kralj Tvrtko cije je kosti i zastavu pronasao vas otac , udarnik Trece fiskulturne brigade na izgradnji pruge…
Taj velicanstveni kralj Dragutin umire kao monah Teoktist 1316. Racuna se da je umro u Sremskim Karlovcima , da mu je telo posle preneseno u Ras , u crkvu Sv.Djordja…
Na freskama se vidi lepi kralj sa krunom , tom vladarskom kapom kojom se mocno vlada. Eno ga u Sopocanima , u porodicnom krugu , sa ocevom rukom na ramenu , eno ga , u crkvi Sv.Ahilija…Kada budete imali nekog sekundarnog posla u tim krajevima pogledajte tu krunu kako cuva mudru glavu naseg pretka koji je bio praunuk Stefana Nemanje , a pradeda Urosa Nejakog , posle koga nema Nemanjica po muskoj liniji… Pogledajte , mladicu , kako se sve u vezi sa nama koji jurimo kroz pejsaz kuda je Dragutin hodao , onako sepav , a mi tu zemlju i puteve samo poganimo…”

Dusko Trifunovic – Andjel do Andjela

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu March, 2011 za Citati i po neka priča.