Osećam ja to

... January 29th, 2011 § 0 comments §

„Osećam ja to“, kaže on meni. „Možda će me stegnuti kroz mesec dana, a možda kroz godinu dana, ali – tu je, nije mi mnogo ostalo. Treba se nadati. – Sve sam dakle, glavne stvari svršio. I grobarinu sam platio. Zakopaj me pored majke. Živi smo bili zajedno, neka budemo i mrtvi. A ti i Vlada, kad on dođe, nemojte po starom. Dosta je bilo svađa. Više nikoga nećete imati: ti samo njega, on samo tebe. Što je bilo – bilo je. I oženite se. Čovek bez žene je kao truo panj pored puta. Nemojte s tim baš mnogo da žurite, da ne pogrešite. Ali nemojte mnogo ni da čekate. Želim vam da imate takvu sreću kao što sam je ja imao: da sebi nađete takve žene kakav je meni vaša majka bila.“
Ja zamuknuo pa ne mogu da zinem.
„Iznenadi ti mene tata“, najzad kažem.
„Ne znam“, kaže, „da li sam te iznenadio. Kod pošte sam na tvoje ime otvorio štednu knjižicu. Nekako sam skupio trideset hiljada. To će biti dovoljno za sa’ranu; a i da ti se nađe za prvo vreme. I dugove sam sve izmirio: da te, posle, niko ne laže. I još: nemoj da mi praviš neku veliku sa’ranu. Video sam, čak se i u novinama o tome piše: neću to. Nije to nikakva proslava. Sa’rani me prvo, pa onda radi šta znaš. Dovedi posle, Cigane da ti sviraju ako hoćeš.“
„Dobro ćale“, rekoh. „Lepo ti meni ispriča.“
„To, da znaš“, kaže on. „Ako te sačekam, i sve posle toga, to će biti čist ćar. Ako te ne sačekam, uradi tako kao što sam ti rekao. ‘Ajd sad, idem. Želim ti srećan put.”
„Hvala ti, tata. Nisi me baš mnogo obradovao.“
Zagrlismo se, poljubismo.
„Bilo je za mene, sinko“, kaže, „i radovanja.“
I ode. Poguren, s onim crnim šeširom na glavi, u tamnom kaputu – tako se, klimajući glavom, izgubi sa stanice. Ja ostadoh onde držeći ispred sebe onaj zamotuljak sa burekom sa koga se cedi mast…“

Dragoslav Mihailović, „Kad su cvetale tikve“

Dopade mu se tad jedna lepa i pametna devojka

... January 20th, 2011 § 0 comments §

“Dopade mu se tad jedna lepa i pametna devojka, i on se uskoro oženi njome, maštajući da će ženidbom odagnati svoju usamljeničku tugu i da će se, stupivši na nov put i vršeći revnosno svoju dužnost prema ženi i deci, sasvim osloboditi starih uspomena. Još prvog meseca braka poče ga uznemiravati neprekidna misao: “Eto, žena me voli, a šta bi bilo kad bi doznala?” Kad je ostala trudna sa prvim detetom i kazala mu to, on se najednom zbuni: “Ja dajem život, a ovamo sam oduzeo život.” Naiđoše deca: “Kako ja smem voleti, učiti i vaspitavati, kako ću im govoriti o vrlini kad sam krv prolio!” Deca rastu divna, hteo bi da ih miluje: “A ja ne mogu da gledam njihova nevina, vedra lica, nisam dostojan toga.” Naposletku poče grozno i gorko da mu se priviđa krv ubijene žrtve, pogubljen njen mladi život-krv koja vapije za osvetom. On poče sanjati strašne snove. Ali kako je bio krepka srca, dugo je podnosio to mučenje. “Sve ću ja to iskupiti svojim tajnim mučenjem.” Ali i ta nada bi uzaludna: što dalje, patnja je postajala sve jača. U društvu počeše ga uvažavati zbog dobrotvorne naravi; a njemu, što su ga više poštovali bivalo je sve nepodnošljivije.” 

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, “Braća Karamazovi”

Biografija

... January 13th, 2011 § 0 comments §

Svaka biografija je zaludna u istoj meri u kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati.
Prava biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt biografije proživeo.
Mereno dimenzijama knjige, bila bi nam potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo.

David Albahari ~ “Cink”

Probudite se. Probudite se.

... January 9th, 2011 § 0 comments §

Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igračkama. Većina ljudi tvrdi kako hoće da izadju iz dječijeg vrtica, ali ne treba im vjerovati. Ne vjerujte u to. Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke.
Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspjeh!
Budjenje nije prijatno. Čovjek lijepo leži u krevetu, budjenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da ću umrijeti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene ne tiče, i pored toga sto vam povremeno kažem: “Probudite se!” Ja samo treba da produžim naprijed svojim putem, da i dalje igram svoj ples.

Antoni De Melo, “Budjenje”

Ja vam, gospodine, nisam zao

... January 4th, 2011 § 0 comments §

Ja vam, gospodine, nisam zao, premda bih imao dovoljno razloga da budem takav. Svi mi smrtnici imamo istu kožu kad se rodimo, a ipak kako rastemo, sudbina nas mijenja i oblikuje kojekako, baš kao da smo od voska, i vodi nas različitim putevima istom cilju: smrti.

Ima ljudi kojima je staza posuta cvijećem, dok drugi moraju gaziti po čičku i trnju. Oni prvi imaju vedar pogled i nedužno im se lice smiješi od sreće i blaženstva što ga udišu; drugi se muče pod žestokim suncem na pustopoljini i mršte čelo, uvijek spremni da se brane, baš kao zvijeri. Jedno je ukrašavati tijelo purpurom i mirisnom vodicom, a sasvim drugo nagrđivati se tetoviranjem koje se poslije ničim ne da istrti… 

Camilo Jose Cela, “Pascual Duarte i njegovi zločini”

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu January, 2011 za Citati i po neka priča.