Nastade trenutak, dakle…

... December 27th, 2010 § 0 comments §

Nastade trenutak, dakle, kada se ta jadna devojka držala samo zahvaljujući svojoj duševnoj snazi i kad je njena fizička snaga bila na izmaku. Sveštenik izračuna taj trenutak sa strahovitom pronicljivošću vična čoveku, kakvom su se služili nekada dželati u svojoj veštini da udaraju na muke. On nađe svoju štićenicu u vrtu, na jednoj klupi, pored jedne čardaklije koju je milovalo aprilsko sunce; izgledalo je da joj je hladno i da se time greje, njene drugarice su s brigom i nežnošću gledale njeno bledo, nalik na bledilo uvele trave, njene oči divokoze na umoru i njen stav tužne devojke. Estera ustade i brzo pođe u susret Špancu, a ta živost je odavala koliko je u njoj bilo malo života i – recimo i to – malo volje za životom. Ta jadna boemika, ta uplašena ranjena lasta i po drugi put pobudi sažaljenje Karlosa Herera. Taj natmureni sveštenik, kojim se bog svakako služio samo za svoje osvete, dočeka bolesnicu s osmehom u kojem je bilo isto tako gorčine koliko i blagosti, isto toliko osvete koliko i milosrđa. kako se bila navikla na razmišljanja i povučenost živeći u manastiru, Estera i podrugi put oseti da je obuzima osećanje nepoverenja kad ugleda svog sveštenika; al, kao i prvi put, nju umiriše njegove reči…

Onore de Balzak, “Sjaj i beda kurtizana”

Ne znam koliko sam tako ležao

... December 19th, 2010 § 0 comments §

„Ne znam koliko sam tako ležao, devojkom kraj sebe. Samo je jednom rukom neprestano ovlaš doticala sada već preznijano telo. U meni je nešto likovalo, a to nije bio spokoj, nego nešto poput poslednjih plamsaja zapretene žeravice, od vatre što nikako da zgasne pod pepelom premda je oganj već posustao. Ne bih oklevao da blaženim nazovem onoga kome bi bilo dato da oseti nešto slično (mrmljao sam kao u snu), makar i retko, u ovom životu (doista, osetio sam to jedino taj put), i u letu, u magnovenju. Kao da se više ne postoji, više uopšte ne osećati sebe, biti stišan, bezmalo uništen, a da neki smrtnik (govorio sam sebi) uzmogne da u magnovenju i u letu okusi ono što sam ja okusio, odmah bi stao da zlobno gleda na ovaj opaki svet, potresla bi ga zlost svakodnevice, osetio bi težinu smrtnog tela…“

Umberto Eko, „Ime ruže“

Bog obuzdane ljubavi

... December 16th, 2010 § 0 comments §

- ” Dao mi je novac ” , rekao je Nikos , spustivsi glavu. ” Morao sam da mu obecam da te nikada vise necu videti. Pet hiljada dolara. Taj novac sam iskoristio kako bih kupio stari pikap kamion kojim sam zapoceo svoj biznis , a sto je preraslo u Anteros konstrukcije. ”
” Anteros . ” Iznenada se setila. ” Bog obuzdane ljubavi. “ 
” Da ” , priznao je . ” Voleo sam te. Ali sam znao ono sto on nije – da ga nikada neces napustiti , ni zbog mene , niti zbog bilo kog drugog muskarca.Tako da sam uzeo taj novac , da , stidim se da priznam . ”
” Nemoj ” , rekla je. ” Ima i gorih stvari od uzimanja novca.”
Gorih nego sto ti mozes i da zamislis.
Prolazili su ispod senke ogromnog golog brestovog drveta i Silvi se stresla misleci o izrazu : Guska je presla preko mog groba… –

Ajlin Gudz – Vrt lazi

I tako je sve to počelo.

... December 11th, 2010 § 1 comment §

Gospođo Vineti, juče sam opet pokušao da se obesim, a posle sam opet odustao. Čitave noći gledao sam otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu drugu ženu. Sećam se jedne rečenice iz Dikensa.
Početka jednog Dombijevog pisma: – Mila moja, ja sam pas. – Sad znate šta sam. A lepo sam vam govorio: ne ostavljajte me samog, sklon sam glumatanju, pravim teatar ni od čega, i toliko se uigram, da posle idem okolo, tražim publiku, i sve to javno prikazujem. Nemojte se iznenaditi ako počnem i sebe da plakatiram.

Ujutro, video sam kroz prozor nebo. Sasvim je ličilo na kuvano plavo goveđe oko nataknuto na viljušku zvonika preko na tvrđavi. Samo nisam video oblake. Sigurno ih je vetar oduvao preko noći na jug i sklonio. Taj vetar ima ukus zemlje i tamjana, i ne bih voleo da vam o tome mnogo govorim. Treba slediti Lao Cea. On kaže: – Priroda se služi sa malo reči. Zato uragan ne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan. -

Jedino, ako vas interesuje to o pticama. Ptice su one o kojima sam vam pričao da žive dole po močvarama, samo sam opet zaboravio kako se zovu.
Te ptice su došle okukom reke, severnije od Ribarskog ostrva, severnije i od Kamenjara.

I tako je sve to počelo.

Mika Antić

Život svakog čoveka je put ka samome sebi

... December 6th, 2010 § 0 comments §

Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedinčko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog. 

Herman Hesse, “Demijan”

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu December, 2010 za Citati i po neka priča.