Ono što me je snažno privlačilo

... November 30th, 2010 § 1 comment §

Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja – jesam! 

Haruki Murakami, “Južno od granica, zapadno od sunca”

One su nešto neprocenjivo

... November 22nd, 2010 § 0 comments §

Prošlo je nekoliko godina od kada sam poslednji put na ovom blogu napisao neke svoje reči… Više i nije blog, više okupljalište romantičnih duša koje ponekad žele da pročitaju neku lepu misao. Gotovo svaki dan neko nepoznat me doda na Facebook zbog ovog bloga, a dosta često dobijem i neku lepu reč, i verujte mnogo mi znači da postoji još neko ko u ovakvim kapljicama uma nalazi vrednost.

Ovo pišem jer želim na neki način zabeležiti sećanje na osećaj koji me trenutno ispunjava, a koji rečima ne umem opisati. Za ovih dvadesetpet godina dve devojke sam voleo… Onako, odistinski. Onako, da možeš svoj život zaista da zamisliš sa njima… I one lepe i one tamne trenutke. Verujem da one to znaju… Ne znam da li će ovaj tekst ikada pročitati, ali to nije ni važno… nije pisano ni sa kakvim ciljem, pisano je da se ne zaboravi. Rekoh voleo… Nema tu ništa u prošlom vremenu, to nije prolazno, to ne bledi… Taj osećaj nema čak veze ni sa time da li ste u vezi… To je iz nekog drugog filma… To je nešto što ako si doživeo možeš prepoznati i bez reči, a ako nisi, nikada nećeš razumeti pa taman svaki delić svakog od pomešanjih osećanja pretvorili u nekakvu biohemijsku formulu.

Prošla nedelja je bila teška… Gomila obaveza i jedan prosto generalno loš osećaj u stomaku zbog ovog odvratnog vremena, zbog gomile stvari koje se sporo ili nikako ne pomeraju, zbog previše pritiska sa svih strana. Volim pritisak. Najviše ga volim zbog činjenice da pod pritiskom postižem najbolje rezultate, ali desi se ponekad da se čovek prosto nije raspoložen ni za one stvari koje najviše na svetu voli. Da nije raspoložen ni za šta. Da se oseća kao beskirisna masa, trupac koji samo zauzima prostor i troši kiseonik. Ali nije baš sve bilo tako sivo. Nikako nije moglo biti sivo, jer što se radna nedelja bližila kraju, njen rođendan je bio sve bliži. Znate, ona ne slavi rođendan. Ne smatra da je za nju to nešto posebno važno, i u pravu je. Za nju samu taj dan zaista ne predstavlja ništa posebno. Poseban je za nas koji je volimo, njene prijatelje i njenu porodicu. Ko zna gde bismo danas bili i kakav bi život živeli da nam se u nekom trenutku putevi nisu ukrstili. I nema potrebe ona da ga slavi – i treba da prepusti to nama, to je naš praznik. Ne voli ni poklone, ali ima problem što ja volim da ih kupujem. Volim, i stvarno mi nije teško da ceo dan provedem tražeći idealne sastojke za jedan vrhunski poklon, za svakog od vrhunskih ljudi u mom život. A naročito za nju. Čemu sve ovo ako je mogu to podeliti sa ljudima koje volim? Sticao sam i stičem da bih imao više da podelim onima koji to zaslužuju, meni samom bilo je dovoljno odavno. I zato poklon mora biti savršen. Nema kompromisa i nema alternative. Još jedna nedelja je prošla a ja sam bio po ko zna koji put istinski srećan zbog nje.

Došao je ponedeljak. Onaj dan u nedelji koji niko ne voli. Prvi radni, udarnički. Ne volim ga vala ni ja, ali u ovaj sam ušao sa osmehom na licu. Tekst koji sam napisao prošle nedelje za jedan stručni blog bio je podešen da se sam objavi danas. Kada se to i desilo, objavio sam ga na svom zidu a veoma brzo se raširio kod većine kolega… Krenuli su lajkovi, komentari, pohvale… Javila se i ona… Ne, ona, već ona prva. I nakon devet godina srce mi preskoči svaki put kada pomislim na nju. Bila je prva koju sam zaista svim srcem voleo, i do skoro jedina. Prva kojoj sam ogolio celog sebe i pred kojom sam bio najranjivji. Ona, koja je verovatno od mene i napravila čoveka koji sam danas. Ona… U celokupnom prošlonedeljnom haosu bila je i akcija sa promenim profil slika u crtane likove… i stotine ljudi su menjali profil slike… i ja nisam ni video… promaklo mi je… Ali sada se javila, lajkovala je tekst… I u notifikacijama video sam nešto novo, nešto neverovatno. Video sam sličicu dva savršena bića na jastuku… Ona… koju sam voleo i volim postala je majka… A ja to nisam ni primetio, zauzet gomilom raznih prokletih gluposti. Ona je rodila najsavršenijeg malog anđela kog sam ikada video. I ne znam kako da se osećam…

I ne mogu a da se ne setim jednog teksta… teksta kojim sam počeo posvetu jedne knjige… zapravo, teksta kojim sam počeo nešto umesto posvete… a gde sam rekao, najbolje što sam umeo, sve što sam želeo…

“Ova slika je poslala hrpu osećanja uz moju kičmu, i moja ledja su bila snažnija nego što sam mogao da zamislim, ne, doživeo sam da je postojao isto tako veliki prostor u mojoj glavi kao sto je postojao pod mojim nogama. Po prvi put u mom životu, doživeo sam oblik zemlje ne samo kao ideju, već kao pravo osećanje.
Na jednom stupnju ova svesnost me je uzbudila, ali na drugom mi je to izgledalo potpuno normalno i prirodno. Želeo sam samo da utonem u to osećanje kao da plovim, u prostoru koji se širi u svim pravcima. Pre nego sto sam morao sebe da guram od zemlje nogama dok sam stajao tamo, odupirući se zemljinoj teži sada sam osećao kao da me drži neka unutrašnja sila letenja, kao da sam bio balon ispunjen helijumom koji je lebdeo iznad zemlje i jedva je dodirivao nogama. To je bilo isto kao da sam u savršenoj atletskoj kondiciji, kao posle godinu dana intenzivnog treniranja, samo mnogo uskladjeniji i lakši.”

(Dzejms Redfild, Celestinino prorocanstvo, Beograd 1995, str. 105-106.)

Bez njih dve, bez ostalih ljudi koji su u stanju da sivom danu daju boje, sve ovo, bojim se, ne bi imalo smisla.

Ako imate nekog takvog, ne zaboravite da mu makar ponekad kažete da ga volite…

Život, mladi čoveče, to je žena

... November 15th, 2010 § 0 comments §

“Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne – propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja.”

Tomas Man, “Čarobni breg”

Te noći, u zvonari jedne katedrale

... November 8th, 2010 § 0 comments §

Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored gotskih zvona, sedeo je Mefisto bled i nem.Njegove studene oči od čelika bile su uprte na ogromni grad, zaleđen u jednom strašnom snu. Stotine praznih mostova gurili su se nad belom rekom u kojoj je tinjalo nekoliko zvezda. Noć je bila studena i tužna. Mefisto seđaše isto onako grozan i bled kao nekad nad Tebom, nad Vavilonom i Jerusalimom, u sate njihove propasti. U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog. Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo. Je li se u njemu prenuo glas nekadašnjeg dobrog heruvima, glas ljubavi? I on, koji je stajao izvan svega i protiv svega, je li osetio sad da se najzad vraća u večitu, tihu i toplu Harmoniju? Ili je, naprotiv, te noći smišljao svoju najstrašniju orgiju, svoju najveličanstveniju poemu Razorenja? Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo. U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči. I Mefisto pozna to nepoznato osećanje ravnodušnosti koje nikada nije imao ni Bog ni Satana, i koje je samo osećanje Čovekovo. Tada bog zla uvide svu dubinu poniženja i oseti najsvirepiji od svih bolova. 

Jovan Dučić,  ”Ravnodušnost”

Znaš li ti šta je samoća

... November 1st, 2010 § 1 comment §

Kaligula: Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pesnika i kukavica. Samoća? Ali koja? Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih… Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nežnost, drolje i bagra bogova!Sam! Ah, kad bi umesto ove samoće, zatrovane senama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća… Ne, Scipione… Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene koju grlim, dok se noć zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao deo sebe izmedju života i smrti, moja samoća se ispunjava oporim mirisom žene što nestaje u meni.
Scipion: Svi ljudi imaju u životu neku blagost. Ona im pomaže da nastave. I njoj se obraćaju kada su umorni.
Kaligula: To je istina, Scipione.
Scipion: Ima li u tvojoj duši nešto poput suza i tihog utočišta?
Kaligula Ima.
Scipion: A to je?
Kaligula: Prezir.

Alber Kami, “Kaligula”

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu November, 2010 za Citati i po neka priča.