Here’s to now.

... May 28th, 2010 § 0 comments §

Alan Shore: While many people embrace the promise of tomorrow, too few celebrate the joy of now. And nobody does that like Denny Crane.
Denny Crane: Let me tell you something. When you got polar ice caps melting and breaking off into big chunks and you got Osama still hiding in a cave, planning his next attack, when you got other rogue nations with nuclear arsenals, and not to mention some wack-job, home-grown that can cancel you at any second and when you got…mad cow, now gets high priority. And when you’re still on the balcony on a clear night, sipping scotch with your best friend, now is everything.
Alan Shore: Here’s to that.
Denny Crane: Here’s to now.

Da, neki put se najdrskija misao

... May 25th, 2010 § 0 comments §

Da, neki put se najdrskija misao, misao na prvi pogled nemogućna, toliko jako učvrsti u glavi da je čovek najzad smatra kao nešto ostvarljivo. I ne samo to: ako je ta ideja u vezi s nekom jakom, strasnom željom, onda je čovek, bogami, smatra, na kraju krajeva, kao nešto fatalno, neizbežno, unapred odredjeno, kao nešto što nikako ne može da ne bude, što se mora dogoditi. Može biti da je u vezi sa tim jos nešto, nekakva kombinacija predosećanja, neko neobično naprezanje volje, samootrovanje svojom sopstvenom maštom; ili možda još nešto drugo, ne znam.

Dostojevski – Kockar

Nikad nema onih koje trazis.

... May 22nd, 2010 § 0 comments §

Nikad nema onih koje trazis.
Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je , da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji. Ovako se mjesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja, ni cistog zivota. Dave se i osporavaju, neprestano.
Gde ce se zatvoriti taj krug u kom se strast hrani a ne trosi?
‘Oborio sam pogled, nikad covjek ne smije misliti da je siguran ni da je umrlo ono sto je proslo. Ali zasto se budi kad mu je najmanje potrebno.
Covjek treba da se odrice svega sto bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razocarenje neizbjezni. Moramo se odreci ljubavi, da je ne izgubimo. Moramo unistiti svoju ljubav, da je ne uniste drugi. Moramo se odreci svakog vezivanja, zbog moguceg zaljenja. Misao je surovo beznadna. Ne mozemo unistiti sve sto volimo, uvijek ce ostati mogucnost da nam to uniste drugi.
Gdje su zlatne ptice ljudskih snova, preko kojih se to bezbrojnih mora i vrletnih planina do njih dolazi?

Derviš i smrt

Svet bez mene.

... May 16th, 2010 § 1 comment §

Pre neki dan razmišljao sam o svetu bez mene. Svet tera dalje i radi ono što radi. A mene nema. Jako čudno. Zamisli kamion za đubre koji dolazi i kupi đubre a mene nema. Ili novine bačene pred ulaz a mene nema da ih pokupim. Nemoguće. I još gore, kad prođe neko vreme posle moje smrti, tada će me istinski otkriti. Svi oni koji su me se bojali ili su me mrzeli dok sam bio živ, najednom će me prigrliti. Na sve strane biće moje reči. Stvoriće se klubovi i udruženja. Biće odvratno. O mom životu snimiće film. Predstaviće me daleko hrabrijim i talentovanijim nego što jesam. Daleko. Biće dovoljno toga da bogovi pobljuju. Ljudski rod preuveličava sve živo: svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj.
Skotovi. Eto, sad mi je bolje. Prokleti ljudski rod. Eto, bolje mi je.

Carls Bukovski

Voleo bih da si ovde

... May 12th, 2010 § 0 comments §

Tebi se, dakle, čini da možeš razlikovati pakao od nebesa,
plavetno nebo od bola ili besa?
Možeš li razlikovati zelene doline i ledne čelične šine?
Osmeh i veo crnine?
Ti, je li, znaš šta ih deli?
A jesu li te naterali da trampiš svoje heroje za aveti?
Pepeo za drveće? Fraze za šaku plaveti?
Topao Komfor za sveži lahor? I jesi li menjao svoju
ulogu običnog pešadinca među neznancima
za glavnu rolu u lancima?

Voleo bih da te opet vidim.
Jer mi smo samo izgubljene duše koje neko osudi
da plivaju u posudi za zlatne ribice iz godine
u godinu, noću i danju
prelazeći istu putanju.
I šta smo nalazili, na mahove?
Iste stare strahove.

Da, voleo bih da te vidim.

“Wish You Were Here” grupe Pink Floyd
u prevodu Dragoslava Andrića

Godinama sam bio nervozan

... May 11th, 2010 § 1 comment §

Godinama sam bio nervozan (neurotičan). Bio sam plašljiv, depresivan i ohol. I svako mi je govorio: Ti se moraš promeniti. I svaki bi mi rekao kako sam neurotičan. Bili su mi već dosadni, i ja sam im obećavao i mislio sam se promeniti, ali nikad nisam uspeo pa koliko god sam se trudio. To što me je najviše bolelo, bilo je da mi je najbolji prijatelj uvek govorio kako sam neurotičan. I on je uvek ponavljao, da se moram promeniti. I njemu sam obećavao, pa opet nije od toga bilo ništa, to nikad nisam uspevao. Tako sam se osećao bespomoćan i zarobljen. Jednog mi dana reče on Ne menjaj se! Ostani kakav jesi! I nije važno, da li ćeš se ti promeniti ili ne! Volim te, onakvog kakav jesi. Tako neka bude Te reči su zvučale poput muzike u mojim ušima. Ne menjaj se, ne menjaj se, volim te…. I ja sam se otpustio i postao sam življi, i gle čuda nad čudom – ja sam se promenio. A sada znam da se nisam u istinu mogao promeniti, dok nisam našao nekoga, ko me zaista voleo, bez obzira da li ću se promeniti ili ne. Volim te rado te prihvatam onakvog kakav jesi, kad se nekome kaze, onda njemu ili njoj čini neobično dobro. Biti voljen bez preduslova i pretpostavki omogućuje život pun smisla. Ako se netko oseća voljen i ljubljen onda može velikodušno darovati svoj život, može se zauzimati za ljude a da uopste ne gleda šta mu to donosi. Ne odbacujte sebe govoreći kako ništa ne vredite! Dopustite sebi da budete voljeni! Prihvatite sebe takvi kakvi jeste sa svim svojim vrlinama i manama!

Anthony de Mello

To su kratke i lude svadje

... May 4th, 2010 § 0 comments §

To su kratke i lude svadje u školskom dvorištu i čudne prve ljudske uvredljive reči koje se ne zaboravljaju nikad više, jer sve koje docnije dolaze pozledjuju samo tu staru ranu.
I jer treba da znaš da su ljudi i dobri i savjesni prema onima koji od njih ne zavise i ništa ne traže, ali čim se vežeš i dodješ u zavisan položaj, sve prestaje, bog i duša, rod i prijateljstvo, obraz i obzir.
Ko sebe poštuje i svoje čuva, toga svi čuvaju i poštuju; na drugo se ne možeš osloniti. Zato, svoje gledaj, tako da, po mogućnosti, ništa što je tvoje nikad, ni za jedan minut ne dodje u zavisnost od dobre volje drugih ljudi.
Jer, ko se sam odvoji od društva, društvo ga isključi bez žaljenja i bez mnogo nutkanja, i još se pobrine da mu zauvek onemogući povratak, sve da se i predomisli.

Treba da naidju dani kao što su ovi pa da se pravo vidi šta sve živi u ovoj varoši koja je prosuta kao šaka zrnja delom po strmim padinama okolnih brda, delom u ravnici oko reke. Treba da se desi ovako nešto kao ovo što se juče desilo, ili možda i neki manje krupan dogadjaj, pa da razgoliti sve što se krije u ovim ljudima koji inače rabotaju ili dangube, rasipaju ili sirotuju po strmim i krivudavim mahalama koje liče na vododerine. Kao svaka orijentalska varoš, Sarajevo ima svoju fakir-fukaru, što u ovom slučaju znači svoju rulju koja živi desetinama godina povučena, raštrkana i prividno pripitomljena, ali koja se u ovakvim prilikama, po zakonima neke neznane društvene hemije, odjednom sjedini i bukne kao pritajen vulkan, rigajući oganj i blato najnižih strasti i nezdravih prohteva. Tu masu lumpenproletarijata i sitnog, gladnog gradjanstva sačinjavaju ljudi različni po svojim verovanjima, navikama i načinu odevanja, ali jednaki po unutarnjoj urodjenoj i podmukloj surovosti i divljini i niskosti svojih nagona. Pripadnici triju glavnih vera, oni se mrze medjusobno, od rodjenja pa do smrti, bezumno i duboko, prenoseći tu mržnju i na zagrobni svet koji zamišljaju kao svoju slavu i pobedu a poraz i sramotu komšije inoverca. Radjaju se, rastu i umiru u toj mržnji, toj stvarno fizičkoj odvratnosti prema susedu druge vere, često im i ceo vek proće a da im se ne pruži prilika da tu mržnju ispolje u svoj njenoj sili i strahoti; ali kad god se povodom nekog krupnog dogaćaja pokoleba ustaljeni red stvari i razum i zakon budu suspendovani za nekoliko sati ili nekoliko dana, onda se ta rulja, odnosno jedan njen deo, našavši najposle valjan povod, izliva na ovu varoš, poznatu inače zbog svoje ugladjene ljubaznosti u društvenom životu i slatke reči u govoru. Tada sve one dugo zadržavane mržnje i pritajene želje za rušenjem i nasiljem, koje su dotle vladale osećanjima i mislima, izbiju na površinu i, kao plamen koji je dugo tražio i najposle dobio hrane, zagospodare ulicama, i pljuju, ujedaju, lome, sve dok ih neka sila, jača od njih, ne suzbije ili dok ne sagore i malakšu same od svoga besa. Zatim se povlače, kao šakali podvijena repa, u duše, kuće i ulice, gde opet ožive godinama pritajene, izbijajući samo u zlim pogledima, ružnim uzrečicama i opscenim pokretima.
Taj sarajevski bes mrzosti, koji stolećima neguju razne verske ustanove, kome pogoduju klimatske i društvene prilike a podržava ga razvoj istorije, izbio je i sada i sručio se na ulice modernog dela grada koje su gradjene sa drugim pretpostavkama, za drugačiji red i način ophoćenja.

U životu svakog čoveka ima mutnih mesta o kojima njegovo sećanje ponajviše ćuti ili samo stegnuto govori.

Ivo Andrić – Gospodjica

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu May, 2010 za Citati i po neka priča.