Jedini put koji vodi napred

... April 28th, 2010 § 1 comment §

Jedna neobicna ali jednostavna tajna mudrosti svih epoha uchi nas da i najmanji chin altruizma, svaka ljubaznost i davanje obogacuju, a da svaki napor da se osvoje bogatstvo i moc slabi i osiromashuje. To su znali i o tome nas uchili Indijci, grcki filozofi i Hrist, i posle njih hiljade mudraca i pesnika cija su dela prezivljavala epohe u kojima su ziveli, dok su kraljevstva i kraljevi njihovog doba nestali i zaboravljeni. Mozete da se slozite s Hristom ili s Platonom, sa Shilerom ili Spinozom: svuda vrhovna mudrost uchi nas da nisu ni moc ni bogatstvo ono sto nas chini srecnim vec samo ljubav. Svaki altruizam, svako odricanje u ime ljubavi, svako saosecanje, svako davanje sebe izgleda kao gubljenje vremena, kao lishavanje, ali nije: to je obogacivanje i uzdizanje i jedini put koji vodi napred.

Herman Hese – “Umetnost dokolice”

Spremio je za nju najozbiljniji pogled koji je umeo da izvede

... April 18th, 2010 § 0 comments §

Vasa se još malo muva po palubi, koristeći to razgledanje da uđe u devojčin vidokrug, i ne propuštajući priliku da ovog puta on njoj okrene leđa. Ali tek što su mu, onako zagledanom u talase, bore talasa počele da se preslikavaju na čelu, iz razmišljanja ga trže zvuk sličan zvuku mehaničke muzičke kutijice. On se okrete, i na rukohvat odmače od ograde na koju se taman naslonio, a Mala Vidra iz džepića svog prsluka hitro izvuče sat na lancu, otvarajući mu poklopac palcem iste ruke, uvežbanim pokretom. Do kraja melodije, ona nekoliko puta pogleda ka Vasi koji ju je sve vreme posmatrao, dodajući pri svakom sledećem pogledu milimetar osmeha svom lepom nadurenom licu, da bi po završetku pesme uzdahnula i progovorila tiho i mirno, potpuno odobrovoljena…
Mala Vidra: Tatin… Ali ja ga nosim… Svira svaki pun sat… Njime sam se
uspavljivala kad sam bila mala… Ono je moj prozor, vidiš? Gledala sam zvezde, i čekala da zasvira, bar još jednom… Ali tata kaže da je odsvirao svoje… Sad nikad ne znaš kad će se oglasiti… Malo žuri, malo kasni, pa onda opet žuri…
Vasa: Ma, baš ga briga… On samo ide po svom…
Vidra ga pogleda značajno, nije ni čudo da je Taj obrlatio sve one devojčure?
Vasa: Mora biti da je lepo… Svaki put ti je druga slika pod prozorom kad se probudiš…

Polja… Bregovi, vinogradi… Pa trska i palacke… Onda neki tornjevi u daljini… Opet žito… A ja kroz onaj svoj pendžerak vidim uvek isti budžak neba… U koji se ni mlad mesec ne usuđuje… A o suncu da i ne govorimo… Mala Vidra ga gleda utešeno, gotovo ponosno zbog svog putujućeg prozora, ali onda snuždeno zaokrenu vratićem, otkrivši načas mali skriveni prostor iza uha, dotle neistražen njegovim pogledom… Potom je ustala i pridružila mu se na ogradi, pa trešnjom koja joj je došla pod ruku pokušala da pogodi cvetić koji je voda polako nosila. U činijici je užurbano probrala još jednu trešnju koja joj se učinila felerična, a kad je videla kako je Vasa zavidno posmatra, uzalud se osvrćući da pronađe nešto čim bi i on okušao sreću, nesebično mu poturi trešnje, osmehnuvši se…
Mala Vidra: Da, ali… Zato nikad ne mogu dobiti pismo, recimo… Moja kuća
jednostavno otplovi kad joj padne na pamat… Poštar bi morao plivati za njom… To je jedno… A drugo… Nikad mi momci neće pevati serenadu pod ovim prozorom… To je sigurno…
Trenutak njihove zamišljenosti prekida ponovno prekoredno oglašavanje sata, na šta se ona glasno nasmeja, a on se tobož začudi…
Vasa: Nikad mi sat nije prošao brže… Uz tebe vreme prosto leti…
Spremio je za nju najozbiljniji pogled koji je umeo da izvede, ali, nekako predosetivši to, ona se ne okrete ka njemu, već srknu limunadu iz visoke čaše, i osta zagledana na potpuno drugu stranu, sve do kraja melodije sata, pa i duže…

Kao rani mraz – Balašević

Bio sam zbunjen, nisam znao šta da radim.

... April 12th, 2010 § 0 comments §

Bio sam zbunjen; nisam znao šta da radim. Najzad dođoh na jednu misao; i rekoh u sebi, idem da napišem to pismo – i onda ću videti da li ću moći da se pomolim bogu. I da vidite čudo, odmah sam se osetio lako kao pero, i moja zabuna je bila prošla. Uzeh list hartije i olovku, zadovoljan i uzbudjen, i sedoh i napisah:

Gospodjice Votson, vaš odbegli crnac Džim nalazi se ovde, dve milje naniže od Pajskvila, a uhvatio ga je g. Felps, i on će vam ga predati ako pošaljete nagaradu.
Hak Fin

Laknulo mi je i prvi put u životu osetio sam se potpuno očišćen od greha, i sad sam znao da ću moći da se molim bogu. Ali to nisam učinio odmah, nego sam spustio hartiju na zemlju i zamislio se – mislio sam kako je dobro što se sve tako desilo, i kako je malo trebalo da se izgubim i odem u pakao. I nastavio sam da mislim. Mislio sam o našem putovanju niz reku; i za sve vreme bio mi je Džim pred očima, na danu i noći, nekad na mesečini, nekad u buri, a mi plovimo, i razgovaramo, i pevamo, i smejemo se. Ali nekako nisam mogao da se setim ničega što bih mogao da mu zamerim, nego sasvim obratno. Gledao sam ga kako drži moju smenu posle svoje, umesto da me zove, kako bih ja mogao duže da spavam; gledao sam ga kako se raduje kad sam se ja ono vratio iz magle; i kad sam ga ponovo našao u ritu, tamo gde je bila krvna osveta; i u mnogim sličnim prilikama; i kako mi je uvek govorio dijete, i ugadjao mi, i kako je za mene činio sve čega bi se setio, i kako je uvek bio dobar; i nazad se setih kako mi je bio zahvalan kad sam ga spasao rekavši onim ljudima da na splavu vladaju velike boginje; i kako je rekao da sam ja največi prijatelj koga je stari Džim ikad imao na svetu, i jedini koga sada ima; a onda se slučajno obazrem oko sebe i spazim onu hartiju.

Našao sam se između dve vatre. Podignem hartiju, i zadržim je u ruci. Počeh da drhćem, jer je trebalo da se odlučim, zauvek, između dve stvari, i ja sam bio svestan toga. Pomislim jedan minut, koliko da dahnem, i onda rekoh u sebi:
- Dobro, onda idem u pakao – i pocepam hartiju.

Bile su to strašne misli, i strašne reči, ali je bilo rečeno. I ja ostadoh pri tome što sam rekao; i više nikada nisam pomislio da to poreknem. Izbio sam celu tu stvar sebi iz glave; i rekao da ću uzeti na dušu i ovaj greh, pošto sam tako vaspitan, a drugi nisu. I prvo što ću da uradim, to je da Džima ponovo oslobodim ropstva; a ako setim nečega goreg, učiniću i to; jer kad sam već zapao u grehove, onda mogu ići u tom do kraja.

Mark Tven, Haklberi Fin

Pripadam staroj, izumrloj školi.

... April 4th, 2010 § 1 comment §

I pored sapunice na rukama i kecelje za pasom, ponovo se pretvorio u profesora. Blagost zameni preciznost dikcije, gotovo skandiranje:
- Zašto? Zato što se nisam služio nikakvim pomoćnim sredstvima da bih nešto saznao o vama. Jednostavno, zanimali ste me, a to je prvi uslov za dobar intervju. Opustio sam vas, najpre, otkočio, pripitomio … Jeli ste mi iz ruke. Uzgred, primetio sam da ste levakinja? I pre nego što ste ma šta doznali o meni (sem da umem sam da pripremim špagete), ja znam sve o vama! Dakle, da rezimiramo: Una, uvek sama. Dvadeset i četiri godine. Roditelji razvedeni. Traume iz detinjstva: osluškivanje noćnih ljubavnih šumova iz očeve spavaće sobe. Osetljiva na izdajstvo. Poseduje snažnu želju da se izvuče iz prosečnosti. Pokušava da se probije u novinarstvo. Neko joj je rekao da je najbolje početi u “Studentu”. Da. Umalo da ne zaboravim: i veoma lepa uz to! Na žalost, vaše vreme je isteklo! Profesora čekaju nove, istina, ne tako prijatne obaveze …
Odvezao je kecelju i ispraznio pepeljaru. Oprao je mlazem i vratio na sto.
- Kao što vidite, ja sam, u stvari, jedan dobro dresiran muškarac! Drago mi je što smo se upoznali … – reče, pokazujući joj rukom put iz kuhinje. Una je sakupljala svoje stvari.
- A intervju? – promuca.
- Pa, dobili ste ga! Dobili ste, naime, neku vrstu anti-intervjua. Ako ništa drugo, naučili ste kako se oni prave …
Kada su prolazili kroz onu polutamnu sobu, dečak je i dalje imao stereo-slušalice na ušima. Nije ih ni pogledao. Ni oni njega.
- Pustite sve to da prenoći – savetovao je profesor – a ono što se posle toga slegne, to je intervju! Sve sporedno biće zaboravljeno …
Pridržao joj je kaput. Ona pokuša da ga spreci:
- Ne treba, hvala!
- Pripadam staroj, izumrloj školi. Učtivi dinosaurusi!

Una – M.Kapor

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu April, 2010 za Citati i po neka priča.