U sebi tiho gajim zelju

U sebi tiho gajim zelju za automobilom tipa „monteverdi“ ili „lamborghini“,a nemam volje da smanjim broj popusenih cigareta. Saznao sam sta Lida govori svojim prijateljicama: Samo mrdnem prstom i – imam ga.
Zna da me sazeze zelja za njenim telom, takodje zna da nemam volje za pravim otporom, prema tome u pravu je da sam slabic, sta drugo? Zelim da znam sto vise,da napredujem, ali nemam prave volje za rad bez koje je obrazovanje nezamislivo. Zelim da postanem izumitelj, covek koji bi postavio teoriju pa je proverio u praksi, izvukao se iz anonimnosti; ali nemam volju za sve sitne korake koji cine veliki put. Otud povremeno osecanje krivice pred samim sobom, sunovracanje u dusevne krize, cak i pomisao na smrt. Pravo je cudo da se nisam propio ili odao drogama, postao begunac od samog sebe.
Od koga imam podrsku? Prijatelji i poznanici ne znaju za moje muke, a ja im o tome ne mogu da pricam, jer bih u njihovim ocima sam sebe unistio. Svi mi danas hocemo jasnog i snaznog coveka, coveka sa unutrasnjim znacenjem u kome bismo nasli oslonac. Pri tom jedni pred drugima glumimo, skrivamo se ispod namestenog spoljasnjeg spokojstva, a sumnjicimo iznad sebe, tiho se raskrinkavamo.. U sluzbi i druzbi cuvamo svoj izgled. Ali na sta se do djavola, u unutrasnjim krizama osloniti?
Kome da kazem da sam u ovom cistom danu sedeo tu kraj mora, kao saka jada i sam sebi iznenada rekao: Umrecu – i da me je to duboko potreslo? ..Bolestan sam; ako nisam, moram isterati na videlo sta je sa mnom.

„Igra sa djavolovim repom“ ~ Vitomil Zupan