Ponajčešće ljubav znači rat

... August 28th, 2009 § 0 comments §

Ponajčešće ljubav znači rat. Borba u kojoj svako nastoji da ščepa za vrat onog drugog. Sastoji se od ljubomore, posedovanja, pripadanja, čak u odnosima koji izgledaju najširokogrudniji. Kao u svim drugim bitkama i u ovoj padaju žrtve. Uvek postoji jedan koji voli više nego drugi, jedan koji pati, drugi, koji pati zato što nanosi patnju. Na sreću, ne pate uvek jedni te isti, pa odnos može da se preokrene. Ali, postoji i izvesna nežnost koja nam pomaže da prihvatimo onog drugog, a koja se sastoji od poverenja i dostojanstva. No, žalosno je što ljudi uvek nastoje da dobiju na jednoj strani ono što su izgubili na drugoj. Malo ih je koji su zadovoljni položajem i svojim materijalnim stanjem. Oni pokušavaju da to nadoknade na račun drugih u svojim ljubavnim odnosima, jer žele nešto da se ušićari. Dobija se, dok sve ide svojim tokom. Osim toga, u ljubavnim odnosima postoje “smicalice” kojima se možemo poslužiti, te ostaviti partneru da posumnja da li ga uopšte volimo. Meni je to odvratno. Postoji, takođe, jedan prirodan, razuman odnos koji potvrđuje činjenica da ako neko s vama živi, s vam spava i smeje se – s vama, onda vas zacelo i voli, pa onda čemu sumnjati da će prvom prilikom da otprhne.

Francoise Sagan – Odgovori

Ceo život provedemo želeći da nešto dostignemo

... August 25th, 2009 § 1 comment §

Ceo život provedemo želeći da nešto dostignemo, sledeći snove, verujući da ćemo kad to dobijemo postati srećni. ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo produhovljeno je ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt. ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure to su sve one stvari za koji oni veruju da će im doneti sreću a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama.

Horhe Molist – Prsten

Osnovna skola

... August 23rd, 2009 § 0 comments §

Kad smo ušli u razred, učitelj nas je povrstao po veličini i tako uterao u klupe. Najmanji su zauzeli mesta u prednjim klupama, a sve veći i veći u zadnjim. Docnije će nas tek klasificirati po znanju, te će najbolji đaci sesti u prve klupe, lošiji za ovima, a najgori u poslednjoj, koja se zvala magareća klupa. Tada, kada sam ja učio osnovnu školu, postojala je kao vaspitno sredstvo i ta magareća klupa, u koju bi učitelj upućivao one koji odista ništa ne bi znali. Ja nalazim da je to bila vrlo dobra ustanova, jer su se neznalice, na taj način, navikavale na to da su magarci. Otkako je to ukinuto, neznalice se nikako neće da izmire s tim faktom, te u životu obično magarci sede u prvim klupama.
Poređani tako u klupe po veličini, izgledali smo kao semenke u lubenici. Svi jednoliki, svi bezizrazni i svi balavi, pa ipak – ko bi to tada rekao – tu su, jedan kraj drugoga, sedeli: budući ministar i budući razbojnik, budući episkop i budući zajmodavac, budući robijaš i budući berzanski milijarder. Koliko bi sreće po čovečanstvo bilo kada bi se još kod tako male dece znalo šta će ko biti, pa ako ništa drugo a ono bar, dok smo deca, da se siti natučemo budućeg ministra, episkopa i berzanskog milijardera.

Branislav Nušić; odlomak Iz “Autobiografije”

Molitva neznanom prijatelju

... August 20th, 2009 § 1 comment §

Moj sasvim posebni prijatelju, zahvaljujem ti na spremnosti da me saslušaš. I samom ti je znano koliko se silno trudim da opravdam veru koju imaš u mene.
Hvala ti, takođe, i za ovo mesto na kojem sada prebivam. I neka me nikad, ništa, ni posao, ni zabava, ma koliko časti ili zadovoljstva u sebi nosili, ne odvoje na duže vreme od ljubavi koja drži na okupu moju milu porodicu.
Pouči kako da igru života igram pošteno, odvažno, samouvereno i srčano.
Daruj mi nekoliko prijatelja koji će me razumeti, a ipak mi i dalje ostati prijatelji.
Podari mi blagostivo srce, kao i um koji neće zazirati od putovanja, premda na mom drumu, možda, neće biti putokaza.
Omogući mi da imam smisao za humor, kao i, tu i tamo, malo slobodnog vremena koje ći provesti u dokolici.
Pomozi mi da se izborim za najviša, opravdana priznanja za zasluge, za težnje koje u sebi nosim i za prilike što ih stvaram;a opet, učini da da ne zaboravim da predusretljivo i prijateljski pružim ruku svima onima kojima su potrebni ohrabrenje i pomoć.
Daj mi snagu da se suočim sa svime što će naići, kako bih bio odvažan u opasnosti, postojan u nedaćama, umeren u gnevu i uvek pripravan za svaki obrt sreće.
Omogući mi da se osmehujem umesto da se mrgodim, da sejem ljubazne umesto grubih i gorkih reči.
Učini da budem samilostan prema čemeru drugih, da shvatim da postoje skriveni jadi u svačijem životu, ma koliko mogao izgledati da je ispunjen vedrinom.
Učini da uvek ostanem dostojanstven u svakom svom životnom preduzeću-da ne budem, neosnovano, pun sebe, ali, isto tako, da ne podležem ni još ozbiljnijoj grešci, samopotcenjivanju.
U čemeru, neka mi mi dušu čini vedrom saznanje da bez senki ne bi bilo ni sunčeve svetlosti.
U neuspehu, učini da sačuvam veru.
U uspehu, učini da ostanem smeran.
Učini da postojano odrađujem svoj deo posla, pa i preko toga, što većma mogu;i kada svoj posao privedem kraju, zaustavi me i isplati onoliko koliko misliš da zaslužujem. I omogući, na kraju, da sa ljubavlju u srcu izreknem… jedno zahvalno: Amin

Og Mandino – Najveći trgovac na svetu

Kasete, a? Uvek upale.

... August 17th, 2009 § 0 comments §

- Gotovo sam završio tvoju kasetu.
- Zaista? To je stvarno lepo od tebe.
- Da li da ti je pošaljem? Ili da izadjemo na piće?
- Mmmm… bolje piće. Volela bih da te častim jednim u znak zahvalnosti.
- Sjajno!

Kasete, a? Uvek upale.

“Za koga je to?” Pita me Lora kad vidi kako se muvam okolo i podešavam fejdove.
“Ovo? Ma… za onu ženu što me je intervjuisala za besplatan časopis. Kerol? Kerolajn? Tako nešto. Rekla je, znaš, da bih joj olakšao posao kada bi unapred čula o kakvoj je muzici reč.” Ali ne mogu to da izgovorim i da je gledam u oči, i usredsredjujem se na dek jer znam da mi ne veruje. Ona bolje od svih ljudi zna šta znače ovakve kasete.

Dan pre nego što je trebalo da izadjem s Kerolajn na piće, dobijem sve udžbeničke simptome karakteristične za stanje koje prethodi slomu: stomačnu nervozu, dugotrajna sanjarenja, nesposobnost da dočaram njen lik. Mogu da se setim haljine i cipela, ali nijedne crte lica, pa joj zato pripisujem pozajmljenu fizionomiju s kič detaljima poput napućenih usana, iako me je privukao upravo taj njen nenafrakani imidž tipične pametne engleske devojke. Kad se sretnemo znam da će me štrecnuti uobičajeno početno razočaranje – “zbog ovoga sam bio toliko uznemiren!?” – a onda ću ipak pronaći nešto što će me ponovo ushititi: činjenica da se uopšte pojavila, seksi glas, inteligencija, duhovitost, nešto. I izmedju drugog i trećeg sastanka nastaće mnoštvo novih mitova.
Ovoga puta, medjutim, dešava se nešto drugo…
Uzrok je sanjarenje. Činim uobičajene stvari – do detalja zamišljam celokupni tok veze, od prvog poljupca do odlaska u krevet, sve dok odjednom ne uvidjam da ništa nije preostalo, da sam sve već proživeo u glavi. Kao kada se film brzo premota; znam ceo zaplet, kraj, sve dobre delove. Sada treba da vratim film unazad i sve odgledam ponovo, u realnosti, a kakvo zadovoljstvo to donosi?
I jebi ga… kad će to prestati? Skakaću s kamena na kamen do kraja života, sve dok ih više ne bude? Bežaću kad god me uhvati prpa? A stiže me svakih petnaest dana poput računa za komunalije.

Znam šta je problem sa Lorom…

Problem u vezi nje jeste to što je više nikada neću videti po prvi ili drugi ili treći put. Nikada neću provesti dva ili tri dana u prijatnom nastojanju da dočaram njen lik, nikad više neću pola sata pre dogovorenog vremena otići u pab gde treba da se sretnem s njom, piljiti neprestano u isti članak u novinama i svakih trideset sekundi bacati pogled na sat; pomisao na nju nikada više neće u meni probuditi nešto kao što budi “Let’s Get it On”. I naravno, ja je volim i svidja mi se i odlično komuniciramo, naš seks je dobar i rasprave su nam i dalje žestoke, i ona brine o meni, ali šta sve to vredi kad neko nov, sa obnaženim rukama i lepim osmehom bane u radnju i kaže da želi da me intervjuiše? Ništa, eto, ali bi možda trebalo da znači malo više.
Jebi ga. Poslaću joj poštom jebenu kasetu… … verovatno.

High fidelity ~ Nik Hornbi
by odlomci.blogspot.com

Jednom se tako naslonila na dovratak

... August 15th, 2009 § 0 comments §

Jednom se tako naslonila na dovratak, prekrstila ruke i potrazila me dugim, tajanstvenim pogledom.
Zamislio sam je kako pegla male decije stvari, video sam sebe sa novinama otvorenim na sportskoj strani, i cuo sam radio sa vecernjim zeljama slusalaca…
Znam, nije to idealna slika, stavise, feministkinje bi je rado iscepkale u parampacad, ali, ja je nisam spomenuo misleci da je idealna. Niposto. Hteo sam da objasnim sta se dogadjalo sa mnom.
Dotad sam djevojke, razmisljajuci o njima, uglavnom svlacio do gole koze. U mojim malim nocnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu, i retko koja je uspela da sacuva na sebi par crnih carapa, ili neku slicnu perverznu krpicu.
Ona je bila prva koju sam obukao u nesto…

Djordje Balasevic

Iznenada, prvi put tokom svih ovih dana

... August 13th, 2009 § 0 comments §

Iznenada, prvi put tokom svih ovih dana, Jurij Andrejević shvati potpuno jasno gde se nalazi, šta se s njim zbiva i šta ga očekuje kroz nešto više od dva sata.
Tri godine promena, neizvesnosti, pokreta; rat, revolucija, prevrati; pucnjava, scene razaranja i smrti, srušeni mostovi, ruševine, požari – sve se to najednom pretvorilo u prazno mesto, lišeno sadržine. Prvi istinski događaj posle dugog prekida bilo je ovo vrtoglavo približavanje voza kući koja je ostala čitava, koja još postoji na svetu, i gde je drag svaki kamenčić. Eto šta je život, eto šta je iskustvo, eto za čim teže ljubitelji avantura, eto šta je smisao umetnosti: povratak kući, vraćanje sebi, obnavljanje života.

Pasternak, Doktor Živago

Mali ljudi se uvek za nesto osecaju krivi.

... August 11th, 2009 § 0 comments §

Mali ljudi se uvek za nesto osecaju krivi. U prvom redu sto su mali a zatim i zbog svega ostalog.
A veliki se nikad nizasto ne osecaju krivi. U prvom redu sto su veliki ,a zatim takodje, zbog svega ostalog.
Gluposti uvek zbuce ubedljivo samo pametne stvari izgledaju neverovatno..
Bez udaljavanja od neceg, zblizavanja s necim nema.
Strah je bolest od koje poticu sve druge. Ravnodusnost,mrznja, zloba, gramzivost, sujeta. Nepoverljivost i sumnja.
Strah je kuga ovog sveta. Svi se boje svakog. Svi se plase svaceg. A najvise straha.
Najvisa istina je da su smrt i zivot jedno,da je univerzum njihova vecna rekombinacija i da je u takvom univerzumu biti ziv ili mrtav, zapravo, jedno te isto…
Zatomiti se mora instinkt, iskljucivo ljudski,da se unistava sve sto zivi a ne koristi. I jedan, covekov takodje, da se ponekad unistava i ono sto koristi ako se time pribavlja neko zadovoljstvo.
U prirodi uvek ima racionalne, inteligentne,pravedne raspodele tezine izmedju “dobra” i “zla”, ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma. Ugradjeni mehanizam prirodne pravde drzao je kosmicku vagu u horizontalnom polozaju. Ukoliko se, naravno, u stvar ne umesa covek. Vaga je onda pretezala na neku, najcesce neizvesnu stranu. Ponekad cak i suprotnu od pozeljne…

“Besnilo”, Borislav Pekic

Ako hoćete nešto da uradite

... August 7th, 2009 § 0 comments §

Ako hoćete nešto da uradite – idite do kraja. U suprotnom, ni ne počinjite. To bi moglo da znači da ćete izgubiti devojku, ženu, rodjake, poslove, i moguće je – glavu! Moglo bi da znači da nećete jesti dva ili tri, četiri dana… Moglo bi da znači da ćete se smrzavati na klupi u parku. Možda vam donese i zatvor, porugu i ismejavanje, ili izolaciju… Izolacija je dar, sve ostalo je proba vaše izdržljivosti… vaše želje da to – stvarno radite! A vi ćete uspeti. Uprkos odbijanju i slabim šansama, i biće bolje od bilo čega što možete da zamislite. Ako ćete da pokušavate – zato idite do kraja! Nema sličnog osećanja, bićete sami sa bogovima, a noći će bukteti u plamenu. Jahaćete život sve do savršenog smeha. I to je jedina borba vredna truda!

Charles Bukovski

Lepota je strašna, jeziva stvar!

... August 6th, 2009 § 0 comments §

Lepota je strašna, jeziva stvar! Strašna je jer je niko još nije dokučio niti će to ikada moći, zato što Bog stalno stavlja pred nas nove zagonetke. U lepoti se susreću dve obale i sve suprotnosti postoje uporedo. Ja nisam učen čovek, brate, ali sam mnogo o ovome razmišljao. Zaista, tajnama nema kraja! Mnogo je u životu nepoznanica za čovekova nejaka pleća. Rešavamo ih kako znamo i umemo i opet smo na suvom. Lepota! Nepodnošljiva mi je pomisao da čovek plemenitog srca i uzvišenog uma, koji je krenuo u život za idealom Madone u srcu, završi u Sodomi. Još je strašnije što se čovek kome je Sodoma u srcu, ne odriče lako ideala Madone i što u dubini duše može da izgara od istinske čežnje za lepotom, kao u doba mladalačke naivnosti. Da, široko je ljudsko srce, preširoko. Voleo bih da nije tako. Sam đavo zna šta sve to znači. Ono što je razumu mrsko i sramotno, često je srcu milo i drago. Ima li lepote u Sodomi? Veruj mi, mnogim je ljudima Sodoma lepa. Da li si znao za tu tajnu? Ono što me užasava je da lepota nije samo zastrašujuđa, već i puna tajni. Bog i đavo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko srce. Ali, ljudsko srce hoće da priča samo o sopstvenom bolu. Slušaj, sada ću ti reći šta ono govori…

Dostojevski – „Braća Karamazovi“

Mnogi prijatelji su me kritikovali

... August 4th, 2009 § 2 comments §

Godine 1969. pocinje prava prica o meni. Prestao sam da pevam po kafanama, jer je poceo da mi pristize novac. Ogromna lova. Mnogi od mojih poznanika i prijatelja i danas misle da me je taj novac zbunio, izmenio, poremetio. Na neki nacin su i u pravu, ali ne onako kako oni misle. U stvari odjednom sam se obreo u situaciji da za kratko vreme resim svoj zivot. Tada se u meni javio neki neobjasnjiv otpor prema takvoj mogucnosti. Nisam hteo da se mirim sa cinjenicom da mnogi divni, posteni ljudi koje sam poznavao i voleo, imaju neuporedivo manje od mene. Poceo je da me drma nekakav cudan zivot. Nisam zeleo, a ni mogao da zazmurim i pobegnem u neku svoju malu sigurnost. Poceo sam da trosim nemilice. Kao da sam mrzeo zivot. Medjutim, ni jednog trenutka nisam bio pozer. Da sam bio onda bih verovatno kupio jahtu, ili isao u Pariz da se segacim, da se slikam sa Aznavurom, Bekoom… Sta ja znam… Mogao sam svasta da cinim, imao sam sve te mogucnosti. Umesto toga izabrao sam kafanu. Poceo sam da se opijam, da se kockam… Pretila mi je ozbiljna opasnost da postanem hronicni pijanac. Pio sam na koncertima, izmedju koncerata, sa poznanicima, kao i sa ljudima koje pre ni posle nisam sreo… Cinio sam sijaset ludorija. Znao sam, recimo, da kupim cvece za pet stotina hiljada i da ga onda delim zenama na pijaci. Mozda su mislile da sam lud ili pijan. Ali, meni je bilo divno. Cesto sam prilazio nepoznatim ljudima i gurao im novac u ruke. Zeni koja radi u kafanskom toaletu, davao sam po sto hiljada dinara. Znao sam isto tako da placam celog dana i cele noci svima u kafani. Sada, kada se setim svega, mislim da niko bolje i brze od mene nije trosio pare…

Ne znam da objasnim takve postupke, meni davanje pricinjava radost, mozda je koren takvog ponasanja nekakav kompleks, sta ja znam. Mnogi prijatelji su me kritikovali, da bi nakon izvesnog vremena provedenog u “ludovanju” sa mnom, zakljucili da sam u pravu. Cemu stiskanje, gomilanje, narod je to meni dao, narod neka i uzme…

O Tomi Zdravkovicu… iz knjige “TOMA”, Zivka M. Bojanica

Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama

... August 3rd, 2009 § 0 comments §

Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvek sve odgađamo, kao u strahu od rešenja. Ovako je mogućnost, cvetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.
A kad pređemo tu granicu, naći ćemo se na čvrstom tlu tačno određenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguće ali nedovoljne nježnosti, omeđeni sobom i osećanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mučno. Samo ona i ja, bez svetla, bez neomeđenih širina, koje nas draže kao mogućnost…
I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što osećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo verovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi. To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: cuvam se i jednog i drugog…

“Tišine”, Meša Selimović

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu August, 2009 za Citati i po neka priča.