Cega se to vas dvojica igrate?

... January 31st, 2008 § 0 comments §

“Cega se to vas dvojica igrate?”
“Nicega”, rekao sam. “On se boji, a ja mu cuvam strah”
” A šta je on tebi, kad mu cuvaš strah?”
“Brat”, rekao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.
“A koga se to bojiš?” upitao je Mileta.
Mile je cutao i gledao u zemlju.
“Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojnice”, kazao sam dižuci se i dalje na prste kao da cu poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
“A ti se ne bojiš?”
” Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji ce ga cuvati”, rekao sam.
“A gde je tvoj stariji brat?”
“Nemam ga , gospodine vojnice”, kazao sam. “Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim decakom ne smem.”
Ne prestajuci da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Ocekovao je, valjda, da cu zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaceš bez nosa.
Mileta su jedne noci odveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoci, stanem uz njega da mu sacuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzicka kapela. Družim se s njima i placem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reci tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad vec, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolica iz Deronja, pevaju te pesme. “Iz poštovanja”, kaže mi basista Steva iz Silbaša. “Žao nam kad placete”. Ako ne postoje pesme, izmislicemo ih za vas”.
I ja, evo, vec godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znaci i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Cohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.

Miroslav Antic

Ulica Filipa Visnjica

... January 30th, 2008 § 2 comments §

Ali, dani su prolazili i Vuk nije pitao. S vremena na vreme ucinilo bi mu se da slepi pevac zeli nesto da mu kaze i da, mozda, ocekuje da ga on, Vuk, nesto pita. Nije znao o cemu bi to trebalo da ga pita a nije imao ni vremena da misli o tome.
Tako se dogodilo da je Visnjic, sto je duze pevao Vuku, bivao sve dalji od njega. Ipak je cekao. Poslednjeg dana koji je proveo u Sisatovcu Vuk je zatrazio da cuje, po ko zna koji put, uvodne stihove iz “Bune”. Visnjic je zapevao, jutro se proziralo od prolecnih svetlosti, Vuk je proveravao rec po rec: znao je da je dobio cudo od pesme, radovao se i, u toj radosti, pogledao guslara. Visnjic, koji je obicno pevao spustenih kapaka, sa mrenom odsutnosti na licu, sad je, sav prisutan, gledao u Vuka spaljenim zenicama. Gledao ga je u dubinu i istezao, jednolicno, svoje stihove o nebeskom znamenju i prepadnutim dahijama. Najezen, Vuk je shvatio da ga guslar vidi i zove. U prvi mah, potekao mu je u susret: hteo je da prekine pesmu, ionako se sve zavrsavalo; hteo je da ga pita kad ponovo da dodje, po nove pesme. U drugi mah, podsmehnuo se sebi: sve je to bila besmislica. Taj covek pred njim nije video nista i, verovatno, ni znao nista. Bio je, naprosto, onaj biblijski plamteci grm, nesvestan svoga plama.

Svetlana Velmar – Jankovic

A ko si onda ti?

... January 29th, 2008 § 0 comments §

Kad su ga upitali za razlog tako naglog uspeha, objasnjava da je pre nekoliko dana ziveo kao Drugi.
Ko je drugi? – pitaju
“Drugi je ono sto su me naucili da budem ali sto nisam ja. Drugi veruje da je covekova obaveza da provede citav zivot zaokupljen brigom kako da ustedi novac da ne bi umro od gladi kad bude ostario. Toliko razmislja i tolike planove kroji, da otkriva da je ziv tek kada su njegovi zemaljski dani pri kraju. Ali tada je vec suvise kasno”.
A ko si onda ti?
“Ja sam ono sto bilo ko od nas jeste, ukoliko slusa svoje srce. Osoba koja se divi tajni zivota, koja je otvorena za sva cudesa, koja se raduje i odusevljava onim sto radi. Jedino sto mi Drugi, iz straha da se ne razocaram, nije dozvoljavao da se razmahnem.
Ali postoji patnja – kazu prisutni
“Postoje porazi. Ali njih niko ne moze da izbegne. Zato je bolje da izgubite nekoliko bitaka u borbi za svoje snove nego da budete porazeni, a da pritom cak i ne znate za sta ste se borili.
To je sve? – pitaju ljudi u kafani
“Jeste. Kad sam to otkrio, probudio sam se s cvrstom odlukom sa budem onakav kakav sam oduvek zeleo da budem.Drugi je ostao tamo, u mojoj sobi, da me gleda, ali nisam ga vise pustao da udje, da me primora da mislim na buducnost”….

Paulo Koeljo – “Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala”

Kad bi leci bilo isto sto i zaspati

... January 29th, 2008 § 0 comments §

Ah, kad bi leci bilo isto sto i zaspati, zivot ne bi bio ovo sto jeste: smrt bez mira i izvesnosti. Dalji i nedostizniji od najveceg blaga najsmelijeg svetskog rekorda, san je lezao negde u daljini okean sna, a ja sam ginuo za jednom jedinom kapi njegovom. Zasptii,spavati snom bez snova mrtvim snom kom nema ni kofera, ni placa, ni zenske kose, ni zena, stvarnih ni avetinjskih!

Ivo Andric – Jelena, zena koje nema

Cas anatomije

... January 28th, 2008 § 0 comments §

Imao sam srecu (ili nesrecu) da godine kada se sticu pojmovi o svetu, kada se u dušu utiskuju mitovi i predrasude, kada se formira covekovo mitsko i društveno bice, da shvatim snagom empirijskog saznanja relativnost svih mitova (pocev od onih, najranijih, da su, na primer, momci iz Bemove ulice najjaci i najbolji pajtaši, da su njihovi ciljevi odbrambeni a njihovi napadi uvek samo odmazda za nanete uvrede, njihova teritorija sveta i neprikosnovena zemlja, terra nostriana, gde je pristup svakom drugom školcu zabranjen i kažnjiv kao svetogrde – tema koja ce me u svojoj književnoj verziji nešto malo kasnije duboko potresti u Decacima Pavlove ulice Ferenca Molnara), jer sam igrom slucaja i sudbine još zarana dospeo u situaciju da, kao kakva romaneskna licnost kojom se poigrava mocni stvaralac, menjam tacke gledišta, taj sudbinski point of view, jer ne samo što sam sa užasom shvatao da se hitno selimo iz Bemove u Grckoškolsku, ili, o, užasa! iz Luja Bartua u Telop, gde žive najokoreliji zlocinci i ubice, nego sam uskoro shvatio da se u toj surovoj igri nedozrelog homo ludensa (igri koja ce u literaturi naci svoju “ideološku” i psihološku transpoziciju, svoju mitološku parabolu, u Goldingovom Gospodaru muva), u tom decijem totalitarizum, pojmovi lako relativizuju, i da se uverenja i predrasude, dignuti na nivo apsolutnih moralnih kategorija i principa, naocigled ruše i raspadaju cim ste stvar sagledali i sa one strane mede i zida, sa one strane barikada tog vecnog decijeg surovog imperijalizma i šovinizma koji se zacinje na periferijama gradova, u sirotinjskim predgradima provincijskih naselja, kraj ciglana i udžerica, gde se teritorijalni integritet brani “do poslednje kapi krvi”, gde se zajedništvo, omedeno ideološkom granicom ulice ili naselja, podstice legendama koje se prenose s kolena na koleno, kao što se to zajedništvo celici i kali podvizima, mešanjem krvi iz nacetog prsta, pateticnom zakletvom a la David, šifrovanim jezikom, zviždukom koji je supstitut za vojnicki trubni znak i na koji srce zatreperi sasvim pompijerski radosno, prolaženjem kroz ritualne kušnje snage i hrabrosti, dobijanjem tajnih imena i nadimaka (uticaj petparacke literature), sticanjem prvih saznanja o telesnim tajnama, o spolu, negovanjem legendi koje postaju u zrelom dobu nostalgicne uspomene na detinjstvo.

Užas mojih detinjih dana bejaše upravo to mutno saznanje relativnosti svega, to rušenje iluzija o jednoj jedinoj i nepromenljivoj konstanti, užas koji je zamenio ono prvo moje strahovanje: da se, eto, iz nekih meni sasvim neshvatljivih i nepojmljivih razloga mora napustiti Bemova ulica i sav ustaljeni red te decije imperije gde je suvereno vladao neki Folksdojcer naoružan nožem i durbinom, surov i pravican, i gde je svako imao, u lavirintima protivavionskih skloništa i sveže iskopanih rovova (namenjenih jednom drugom ritualu, surovijem i krvavijem zapravo samo po konsekvencama), gde je, dakle, svako imao svoje jasno odredeno mesto, svoje dužnosti i obaveze, svoju uverenost da živi u najboljem od svih svetova. Shvatio bih uskoro, cim bi me prošli prvi strahovi, da cu biti prepoznat, otkriven, da cu biti surovo kažnjen, shvatio bih sa cudenjem i sa nevericom da i ovde, u ovom novom naselju, vladaju isti zakoni i isti mitovi zajedništva-snage-vernosti i ista mržnja prema “neprijatelju”, cija se teritorija pruža iza trece ulice i gde žive sve sami razbojnici, dilkoši, psovaci i lopovi, sinovi alkoholicara, ludaka i nasilnika, sve sami piromani i ubice, naoružani lancima od bicikla, noževima i bokserima, razbijaci prozora, presretaci devojcica, bludnici i hulje koje treba sve pobiti u ime naše ševalereskne tradicije i našeg ulicnog fair playa.

Danilo Kiš, Cas anatomije

A sad je sve postalo drugacije

... January 26th, 2008 § 0 comments §

“A sad je sve postalo drugacije. Detinjstvo se raspadalo oko mene. Roditelji su me posmatrali sa izvesnom zabunom. Sestre su se sasvim otudjile od mene.
To otreznjavanje izopacilo mi je i izbledelo uobicajena osecanja i radosti; gradina mi je bila bez mirisa; suma me nije mamila; svet je stajao oko mene kao rasprodaja starih stvari, bljutav i bez drazi; knjige su bile hartije, muzika je bila sum.
Tako s jesenjeg drveca opada lisce, ono to i ne oseca, niz njega curi kisa, ili sunce, ili mraz, a u njemu se zivot lagano uvlaci u najuzei najunutrasnjije kutove. Ono ne umire. Ceka.”

H. Hese – Demijan

Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova.

... January 25th, 2008 § 0 comments §

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.

S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. Tako čovek gleda svoj život unapred. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i predosećaju letnji meseci. I tu ne pomaže nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!), niti ima bežanja niti može biti zaborava. Najveći napori volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. Najoprečnija duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalnošću i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji.

Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igračka mašte, dotle su i svaka
tajna muka i gorčina razumljive i lakše, jer su zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeći za druge, uvidi da je ta ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna šta da misli i nema čemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao — da ćemo se probuditi, jecajući.

Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono što je predmet naših želja, jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt.

Ivo Andric

Zivot je tezak.

... January 25th, 2008 § 1 comment §

“Zivot je tezak. Ovo je velika istina. Jedna od najvecih….
jer kad jednom sagledamo ovu istinu, mi je prevazilazimo. Kada zaista shvatimo da je zivot tezak, tada on prestaje da bude tezak. Kada jednom prihvatimo cinjenicu da je zivot tezak, ona nam postaje nevazna…”

“Tendencija da se izbegavaju problemi i emotivna patnja koju oni nose osnova je celokupne mentalne bolesti.”

Scott Peck

Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko

... January 23rd, 2008 § 0 comments §

Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u prolece kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj cudnoj varoši za sve ono cega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude. Ali najveci raskoš toga neba nad Beogradom, to su suncevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su cesti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, medu rekama pod Beogradom, odbije cak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada suncano rumenilo oboji za trenutak i najzabacenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuca koje inace slabo obasjava.

Ivo Andric – “Gospodica”

Da li je trebalo da podjem

... January 22nd, 2008 § 0 comments §

Da li je trebalo da podjem na ovaj daleki put
Posao sam olako, bez zelje i potrebe, zbog drugoga.
A mozhda ce mi i koristiti da vidim taj chudni franachki svijet.
Kazem: Mozda, jer ne vjerujem.
Osim trgovaca, putuju samo uznemireni ljudi koji ne mogu da ostanu sami sa sobom, jure za novim slikama nepoznatog svijeta, koje nude svojim ochima, ali im dusha ostaje prazna…

Meša Selimovic

Kada neko cita spis

... January 20th, 2008 § 0 comments §

Kad neko cita spis ciji smisao zeli da dokuci, tada nece s prezirom gledati na znake i slova, rekavsi da su varka, slucalnost i bezvredna ljuska, vec ce ih citati, proucavati i voleti slovo po slovo.
A ja, koji sam zeleo da citam knjigu sveta i knjigu sopstvenog bica, prezreo sam za ljubav unapred naslucivanog smisla znake i slova, nazivajuci pojavni svet varkom, a svoje oci i svoj jezik slucajnim i bezvrednim pojavama. Ali, to je proslo, ja sam se probudio, istinski probudio i tek danas rodio…

H. Hese “Sidarta”

Uspomene

... January 20th, 2008 § 0 comments §

Nase uspomene, misli, osecanja mora biti da oduvek imaju boraviste u drugim svetovima i ne zavise bas mnogo od nas ovde. Jer vise lice(ma kakve da su) misli dva razna coveka jedna na drugu, no covek i njegova rodjena misao medjusobno.
Covek nama je kao glavica crnog luka. Uvek pod jednom ljuskom naidje druga; ljustite i ocekujete bog zna sta, a kad dodjete do kraja,na dnu ne nadjete nista.
Jer, ne kupamo mi samo telo. Kupamo i uspomene ne bismo li ih povremeno ocistili. Ali,posto su uspomene zemlja, kao i mi sami, s njima se desava u kupanju sto i kad pokvasis zemlju – postaju blato.

Milorad Pavic – Predeo slikan cajem

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu January, 2008 za Citati i po neka priča.